У првим годинама после ослобођења, Сима Цуцић свој књижевни рад наставља градећи га на прогресивној идејној мисли, с обележјем социјалне литературе. У домену прозе и као књижевни критичар окренут је књижевном стварању за децу и омладину.
Сима Цуцић рођен је 20. марта 1905. год, у Беодри (данас Ново Милошево). Потиче из сеоске занатлијске породице. Четвороразредну основну школу завршава у родном месту, а нижу гимназију (данас основну школу) у Кикинди. Учитељску школу успешно завршава 1925. год. у познајтој Сомборској учитељској школи, где упознаје Жарка Зрењанина, који га уводи у свет књиге и литературе социјалне и социјалистичке садржине. Након трогодишње учитељске праксе у Драгутинову (пре Карлово, данас Милошево) и Елемиру као и положеног стручног испита у Вршцу 1928. год. примљен је на вишу педагошку школу у Београду, на групу за југословенску књижевност и српскохрватски језик. По завршетку студија 1931. год. постављен је за наставника Грађанске школе у Великом Бечкереку (данас Зрењанин). По ослобођењу града октобра 1944. постављен је за шефа Просветног одељења Војне области за Банат, а већ 1945. за шефа Просветног одсека Окружног народноослободилачког одбора у Зрењанину. На тој дужности остаје кратко, јер већ у јесен 1945. постаје директор Гимназије у Зрењанину. На овом положају остаје пуних десет година, све до 1955. год., када је изабран за професора Више педагошке школе у Зрењанину за предмет – Историја југословенске књижевности. На тој дужности је све до пензионисања 1965. год.
Сима Цуцић је свој рад у књижевности започео још као ђак Учитељске школе у Сомбору. Године 1925. часопис Књижевни север у бр. 1. објављује му песму Ноћ. Наредне године градска штампарија у Суботици штампа му књигу Псалми у данима чезнућа – песма у прози. Године 1936. објављује књигу приповедака намењену ученицима основне школе под називом Равничари.
Године 1937. Сима Цуцић у часопису Грађанска школа, бр. 5-7. отворено полемише о ваљаности Наше дечије књижевности (полемика је објављена те исте године и у форми књиге). У уводу те књиге С. Цуцић пише: „Од оснивања дечје и експерименталне психологије, почиње шири, обимнији и прави интерес за дете, његов интимни живот, душевне потребе уопште. Тиме је отворено дечје питање, и дечја књижевност, обогаћена новим, научним тековинама и открићима, почиње своју велику делатност. Кидају се многе традиције и заблуде...” С. Цуцић сходно својим уводним речима, настоји да се и тада, као и данас, у тако важном питању оде напред. Већ 1938. објављен му је роман IVб напред. Овај роман значајан је прилог нашој књижевности за младе, која се развија између два светска рата. Овај роман је на румунски језик превео Михаи Цондали, а објављен је у издању издавачке куће Либертатеа 1954.год. Следе романи И Моца хоће у школу у издању Матице српске, у библиотеци Савременици 1946; на корици књиге цртеж ОШ „Дудовац”, а у књизи бројни цртежи из ђачког живота чине књигу још занимљивијом и вреднијом. Штета што књига не поседује податак о аутору тих цртежа, јер остаје дилема да ли је то рад учитеља Симе Цуцића.
Године 1948. следи Цуцићев нови омладински роман Први кораци у издању Матице српске у Новом Саду. У ствари, то је књига-дневник његовог бившег ученика Јове Савића. С. Цуцић у предговору те књиге истиче важност успостављања што искренијих и што здравијих контаката између ученика и наставника, а у том спознавању с ђацима вођење ђачких дневника је најбољи начин. Године 1951. Матица српска, издавањем Цуцићеве књиге Из дечје књижевности – осврти и чланци, крунише један напоран и надасве успешан рад и труд аутора. У тој књизи су прикупљени чланци Симе Цуцића а (који су објављени у Летопису Матице српске до 1950) у којима је настојао да укаже на оно што је ваљано и добро у нашем књижевном наслеђу, у преводној књижевности издвајајући при том оно што ће заиста моћи да обогати машту и пробуди људска и социјална осећања нашег детета и омладинца. У књизи Из дечје књижевности II објављени су Цуцићеви осврти и чланци из Летописа у периоду 1951-1959. Књигу је објавила зрењанинска Улазница 1974. год. Др Крешимир Георгијевић у поводу те књиге пише: „Сима Цуцић је скретао пажњу на дечје писце који то заслужују својим великим и несумњивим квалитетима. У томе се показивао као сигуран и поуздан и префињени судија.”
Већ 1978. год., по избору Драгољуба Јенкића, Градска библиотека „Ж. Зрењанин” у Зрењанину издаје књигу Симе Цуцића Огледи из књижевности за децу. (Ово је уједно и прва књига у издању ГБ.) Посебну вредност те књиге чини и први пут објављена библиографија радова Симе Цуцића, коју је израдио тада библиотекар наше Библиотеке Вучина Шћекић. Са преко 300 библиографских јединица успео је да упозна нашу средину и ширу јавност са значајним доприносом С. Цуцића дечјој књижевности.
Године 1979. за ту књигу Сима Цуцић је добио Змајеву награду.
Поред наставничког и књижевног рада, Сима Цуцић је активно деловао и у Матици српској у Новом Саду. Био је члан разних комисија и одбора Матице, а једно време и председник њеног Књижевног одељења.
По одласку у пензију 1965. год., за време управниковања Радојице Томашевића чика Сима, како смо га звали, редовно је долазио у Градску библиотеку и ишчитавао сву дневну штампу, књижевне часописе и дечју књижевност. Није се могао одвојити од књиге и њених корисника. Увек је био спреман за полемику, критику и давање савета. Умро је тихо, како је и живео, 14. августа 1988. год. у Зрењанину, сахрањен на Томашевачком гробљу.
Сима Цуцић рођен је 20. марта 1905. год, у Беодри (данас Ново Милошево). Потиче из сеоске занатлијске породице. Четвороразредну основну школу завршава у родном месту, а нижу гимназију (данас основну школу) у Кикинди. Учитељску школу успешно завршава 1925. год. у познајтој Сомборској учитељској школи, где упознаје Жарка Зрењанина, који га уводи у свет књиге и литературе социјалне и социјалистичке садржине. Након трогодишње учитељске праксе у Драгутинову (пре Карлово, данас Милошево) и Елемиру као и положеног стручног испита у Вршцу 1928. год. примљен је на вишу педагошку школу у Београду, на групу за југословенску књижевност и српскохрватски језик. По завршетку студија 1931. год. постављен је за наставника Грађанске школе у Великом Бечкереку (данас Зрењанин). По ослобођењу града октобра 1944. постављен је за шефа Просветног одељења Војне области за Банат, а већ 1945. за шефа Просветног одсека Окружног народноослободилачког одбора у Зрењанину. На тој дужности остаје кратко, јер већ у јесен 1945. постаје директор Гимназије у Зрењанину. На овом положају остаје пуних десет година, све до 1955. год., када је изабран за професора Више педагошке школе у Зрењанину за предмет – Историја југословенске књижевности. На тој дужности је све до пензионисања 1965. год.
Сима Цуцић је свој рад у књижевности започео још као ђак Учитељске школе у Сомбору. Године 1925. часопис Књижевни север у бр. 1. објављује му песму Ноћ. Наредне године градска штампарија у Суботици штампа му књигу Псалми у данима чезнућа – песма у прози. Године 1936. објављује књигу приповедака намењену ученицима основне школе под називом Равничари.
Године 1937. Сима Цуцић у часопису Грађанска школа, бр. 5-7. отворено полемише о ваљаности Наше дечије књижевности (полемика је објављена те исте године и у форми књиге). У уводу те књиге С. Цуцић пише: „Од оснивања дечје и експерименталне психологије, почиње шири, обимнији и прави интерес за дете, његов интимни живот, душевне потребе уопште. Тиме је отворено дечје питање, и дечја књижевност, обогаћена новим, научним тековинама и открићима, почиње своју велику делатност. Кидају се многе традиције и заблуде...” С. Цуцић сходно својим уводним речима, настоји да се и тада, као и данас, у тако важном питању оде напред. Већ 1938. објављен му је роман IVб напред. Овај роман значајан је прилог нашој књижевности за младе, која се развија између два светска рата. Овај роман је на румунски језик превео Михаи Цондали, а објављен је у издању издавачке куће Либертатеа 1954.год. Следе романи И Моца хоће у школу у издању Матице српске, у библиотеци Савременици 1946; на корици књиге цртеж ОШ „Дудовац”, а у књизи бројни цртежи из ђачког живота чине књигу још занимљивијом и вреднијом. Штета што књига не поседује податак о аутору тих цртежа, јер остаје дилема да ли је то рад учитеља Симе Цуцића.
Године 1948. следи Цуцићев нови омладински роман Први кораци у издању Матице српске у Новом Саду. У ствари, то је књига-дневник његовог бившег ученика Јове Савића. С. Цуцић у предговору те књиге истиче важност успостављања што искренијих и што здравијих контаката између ученика и наставника, а у том спознавању с ђацима вођење ђачких дневника је најбољи начин. Године 1951. Матица српска, издавањем Цуцићеве књиге Из дечје књижевности – осврти и чланци, крунише један напоран и надасве успешан рад и труд аутора. У тој књизи су прикупљени чланци Симе Цуцића а (који су објављени у Летопису Матице српске до 1950) у којима је настојао да укаже на оно што је ваљано и добро у нашем књижевном наслеђу, у преводној књижевности издвајајући при том оно што ће заиста моћи да обогати машту и пробуди људска и социјална осећања нашег детета и омладинца. У књизи Из дечје књижевности II објављени су Цуцићеви осврти и чланци из Летописа у периоду 1951-1959. Књигу је објавила зрењанинска Улазница 1974. год. Др Крешимир Георгијевић у поводу те књиге пише: „Сима Цуцић је скретао пажњу на дечје писце који то заслужују својим великим и несумњивим квалитетима. У томе се показивао као сигуран и поуздан и префињени судија.”
Већ 1978. год., по избору Драгољуба Јенкића, Градска библиотека „Ж. Зрењанин” у Зрењанину издаје књигу Симе Цуцића Огледи из књижевности за децу. (Ово је уједно и прва књига у издању ГБ.) Посебну вредност те књиге чини и први пут објављена библиографија радова Симе Цуцића, коју је израдио тада библиотекар наше Библиотеке Вучина Шћекић. Са преко 300 библиографских јединица успео је да упозна нашу средину и ширу јавност са значајним доприносом С. Цуцића дечјој књижевности.
Године 1979. за ту књигу Сима Цуцић је добио Змајеву награду.
Поред наставничког и књижевног рада, Сима Цуцић је активно деловао и у Матици српској у Новом Саду. Био је члан разних комисија и одбора Матице, а једно време и председник њеног Књижевног одељења.
По одласку у пензију 1965. год., за време управниковања Радојице Томашевића чика Сима, како смо га звали, редовно је долазио у Градску библиотеку и ишчитавао сву дневну штампу, књижевне часописе и дечју књижевност. Није се могао одвојити од књиге и њених корисника. Увек је био спреман за полемику, критику и давање савета. Умро је тихо, како је и живео, 14. августа 1988. год. у Зрењанину, сахрањен на Томашевачком гробљу.