Radovan Vlahović „Varvarogenije: postzenitistički roman"

Štampanje knjige podržao je Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine.

Izvod iz recenzije Salamona Jazbeca, književnika iz Zagreba

Dvadeset i prvo stoljeće je pri kraju. Da, dobro, tek je počelo, ali već nam je jasno da neće uspjeti ostvariti sve vizije koje su u njega predikcijski ukotvljene još krajem šezdesetih godina prošlog stoljeća. Nećemo osvajati svemir, nećemo kolonizirati Mars, nećemo iskorištavati rudna bogatstva Mjeseca, nećemo otkriti lijek za rak i napraviti kompjutere koji misle, nećemo doživjeti dvjestotu izgledajući kao dvadesetogodišnjaci.

Preostaje nam da upiremo pogled u XXII. stoljeće i razmotrimo što nam je činiti od nas samih da doista budemo plemenitim dionicima budućnosti, pa da – posegnuvši u svoje jungovske resurse, prebravši cjelokupne aluvijalne nanose evolucije u sebi – postanemo zvjezdane spore o kojima 1957. govori američki književnik James Blish.

 Balkanski književnik Radovan Vlahović daje nam jedan odgovor 2012. godine, baš kao što nam je balkanski književnik Ljubomir Micić davao svoj 1921. godine, još u ono doba kad se vodopadima suza ispirala krv s tla klaonice Prvoga svjetskog rata.

Ima tako knjiga koje su više od knjige – te su rijetke! Ima knjiga koje su put – te su najrjeđe!!! Zazen-sesija s Varvarogenijem (kao dijamantnim ogledalom koje su ruke antverpenskih umjetničkih zanatlija izbrusile u osobito kompleksnu strukturu) – prost je i prirodan, a opet krajnje složen odraz u bolnoživom trodimenzionalnom zrcalu. U tom je psihosomatskom ogledalu sve odraženo nekako ljepše, bolje, sjajnije, blještavije, finije, potpunije, savršenije. Odraz tog premudrog ogledala, koje na način grube bajke drsko kazuje tko je najveći mangup na svijetu, put je do nas kakvima bismo mogli biti da se samo osmjelimo Biti.

Barbarogenije nije srpski ni hrvatski. Isto tako, niti Varvarogenije nije srpski ni hrvatski. Ali jest balkanski.

Varvarogenije nije nacionalan, on nema naroda i države, i to je njegova prednost, jer „iščupan iz korena mogao se prepustiti bilo kom vetru“.

Varvarogenije je našijenac iz kozmičke plejade, kolektiva energijâ, velečovjek u kojem se sažima vrijeme, da bi se prevelo u natpovijesno iskustvo, raskošnu metafiziku koja objedinjava sva iskustva naših prostora: od ljudskih stradavanja do prirodnih mijena; od neimenovanih lovačkih grupa iz zadnjeg ledenog doba otprije stotinjak stoljeća, do imenovanih paravojnih grupa iz zadnjih balkanskih ratova krajem prošlog stoljeća.

Barbarogenij je u tom smislu model. Zenitizam kao pokret također. Micić kao kulturni radnik isto tako. To je nešto što svakako nedostaje našem kulturnom pregnuću, a Vlahovićev Varvarogenije i pokret balkanskog poetskog sublimizma na drugoj strani kulturne scene, tu prazninu popunjavaju, ne obazirući se ni na što, idući za svojim umjetničkim idealom, probitačni, gotovo nasrtljivi, plodni i zahtjevni. Sublimisti su kao takvi već prepoznati i upravo u Bruxellesu izlazi prvi tom dvojezične Antologije balkanskog sublimizma na hrvatskom i francuskom.

Vrijeme je da se Europa ponovno suoči s Barbarogenijem, kojeg mi – s Radovanom – nazivamo Varvarogenijem. 

Izvod iz recenzije Nikole Kitanovića, književnika iz Novog Sada

Mi smo u poslednjih nekoliko decenija zapljusnuti novim vidjenjima romana, kroz kojeg se prepliću različiti žanrovi, stilska opredeljenja, prelamanja izmedju novele i romana i još mnogo toga. Vlahovićevo deloVarvarogenije odlično komunicira sa književno-duhovnim putevima poezije Micića, Despotova, Tucića... Sa poezijom! Sa poezijom srpske avangarde, ali i sa simbolizmom, nadrealizmom i ekspresionizmom. Dakako, kroz ovo delo teče gotovo opipljiva duhovna komunikacija sa filozofijom, osobito sa filozofijom Ničea, Sartra i Siorana.

U svakom slučaju, pred čitaocem je jedno izvanredno delo, delo kakvo do sada nije čitao na Srpskom jeziku, delo koje beži svakom odredjenju, delo kojeg je moguće čitati kao roman ali i istovremeno i kao lirsku poeziju. Naravno, svaki čitaoc ima priliku da doživi svoje iskustvo Vlahovićevog Varvarogenija. Da je Srpska književna kritika bar malo dinamičnija, verujem da bi oko ove knjige bilo dosta zanimljivih polemika i veoma zanimljivih vidjenja. Obzirom da je naše književno-kritičko nebo osiromašilo koliko god i naša Zemlja, postoji opasnost da ozbiljna književna kritika, zaokupljena isključivo glavnim tokovima (osobito proze), naprosto zanemari ovo delo. Medjutim, delo je to, ono je živo, živahno, nadahnuto, impresivno – ako ga ne prihvati ovo današnje vreme, apsolutno sam ubedjen da će ga prihvatiti neko buduće vreme.

Za sam kraj: Varvarogenije jeste veoma značajno književno delo, remek delo Radovana Vlahovića. Zahvaljujući tome, čitaocu se savetuje strpljenje, jer pred nama je knjiga koja se čita celog života – ona postaje deo naše unutrašnje kulture, deo našeg bića i deo naše civilizacijske prosvetljenosti.

Izvod iz recenzije Đorđa Kuburića, književnika iz Subotice 

Kroz stotinak ciklično organizovanih fragmenata meandrira kontraverzni lik Varvarogenija. Varvarogenije je osobeni paraknjiževni junak – razbarušen, lucidan, mistično metafizičan. Ambivalentan. Slojevit. Konfuzan. Trpeljiv i dinamičan. Okružen mnoštvom, a opet sam.

Vlahovićeva nenametljiva, a postojana ironija jeste, među ostalim, ono što ove labavo spojene i osamostaljenju skolone fragmente drži na jednom mestu. Ta i takva ironija minuciozno je i dosledno sprovedana, i toliko je lucidna da izgleda kao da je nema, nekako je mirna rasplinuta, kao lenja ravničarska reka, čiji brzaci ipak mogu da iznenade. Tako i ovde – taman se čitalac navikne na određeni prosede, pa ga odjednom zaskoči nenadani obrt ili iskliznuće.

  

Izvod iz recenzije Perice Milutina, književnika iz Novog Sada

Varvarogenije je svet zdravog duha, ubačen u haos čovekovog posrnuća. Na atlasu razapetog uma gradi kartografiju ekvivalentne projekcije koja eleminiše sve deformacije. Neviđene putanje od krvi, svega što leti, puže, gamiže, veže za postojanje, sudbinu ostrašćene vere u energiju vedrine, mira i ljubavi. Varvarogenije je kosmičko jezgro koje odašilje snagu, nadahnuće, moć i vrednosti koje emituje celoj vaseljeni i time je održava u skladu.

„Psalmen in Tagen der Sehnsucht / Psalmi u danima čeznuća“

Sime Cucića 

dvojezično nemačko-srpsko izdanje prve knjige Sime Cucića u izdanju Banatskog kulturnog centra i Narodne biblioteke „Jovan Popović“ iz Kikinde 

Prevod na nemački: Johan Lavundi 

Ilustracije: Senka Vlahović Filipov

„Psalmi u danima čeznuća“ je, po mom mišljenju, ako ne i direktni, a ono, ipak, produžetak dečjih i omladinskih snova i čeznuća. Jer čoveku, koji se u prvom licu jednine priseća svog ljubavnog odnosa sa Minjon, se ne može odrediti starost. On može imati dvadeset, ali i šezdeset godina; ali, bilo kako bilo, odrastao i u svet prispeo on nije. On ga i odlučno odbija i beži u uspomene; ali da li su one stvarne ili izmišljene, ostaje otvoreno. Kao što otvoreno ostaje i postojanje Minjon, koja je čak i za njega čas jedna realna mlada žena, čas fluid; čas zemaljsko, čas sveobuhvatno božanstveno

biće...

Ona je njegov refugijum; njegov pokušaj potpunog odricanja sveta i odavanja vernosti svojim (mladalačkim) snovima, koji za njega predstavljaju jedinu stvarnost, mada je on i bolno svestan činjenice, da je od njega postao i ostao samo Ahasver, koji neće nikada i nigde stići: „Minjon, ja lutam po bespuću, i ako znam, da te više nikada neću videti...“

Ustvari aluzija Sime Cucića na raspad spoljnjih vrednosti, sa kojima se čovek celoga života identifikuje, da bi se onda našao u situaciji, da bilo gde mora pronaći neku protivvrednost, kako bi kako-tako kompenzovao svoj na taj način nastali osećaj ezvrednosti.

Makar to bio samo i privid...

Johan Lavundi

„Psalmen in Tagen der Sehnsucht“ ist, meiner Auffassung nach, eine, wenn auch nicht direkte, Fortsetzung kindlicher und jugendlicher Träume und Sehnsüchte. Denn, der Mann, der sich in erster Person seiner Liebe mit Mignon entsinnt, ist vom Alter her nicht einzuordnen. Er kann sowohl Zwanzig, als auch Sechzig sein; aber wirklich erwachsen und in der Welt angekommen ist er nie. Er lehnt sie auch entscheidend ab und flüchtet in Erinnerungen; ob die aber wirklich oder erfunden sind, bleibt offen. Ebenso, wie die Existenz der Mignon, die selbst für ihn mal eine reale junge Frau, mal ein Fluidum ist; mal ein irdisches, mal ein allumfassendes göttliches Wesen...

Sie ist sein Refugium; sein Versuch, der äußeren Welt gänzlich zu entsagen und seinen (jugendlichen) Träumen, die für ihn die einzige Wirklichkeit sind, treu zu bleiben, obwohl er sich schmerzlich bewusst ist, nur noch ein Ahasverus zu sein, der niemals und nirgends ankommen wird: „Mignon, ich irre im Weglosen, obwohl ich weiß, dass ich dich niemals mehr sehen werde...“

Eigentlich eine Anspielung Cucićs an den Zerfall äußerer Werten, mit denen man sich ein Leben lang identifizierte und nun in der Lage ist, irgendwo irgendeinen Ersatzwert finden zu müssen, um die so entstandene eigene Wertlosigkeit zukompensieren.

Und wenn es auch nur zum Schein ist...

Johann Lavundi

Aleksandra Kovrlija

„Blagost tišine"

poezija

fotoilustracija: Miloš Vojnović

U pesmama Aleksandre Kovrlije tek tu i tamo se susretnemo sa ponekim znakom interpunkcije, još ređe nabasamo na rimu i podelu na strofe. Šta ih onda čini pesmama, upitaće se onaj čitalac koji pre nego njene stihove čita ovaj tekst. Odgovor je jednostavan: u ovoj poetici, neopterećenoj pravilima bilo koje škole, sačuvana je suština poetskog doživljaja sveta, ili bi možda bilo bolje reći njegovog otkrivanja. Aleksandra je svojim pesmama dozvolila da se stvaraju onako kao što izvire voda na izvoru i u tome je tajna njihove čistote. Kod nje ni u najmanjoj crti ne pronalazimo težnju ka spektakularnim intervencijama i verbalnim egzibicijama kakvima su skloni mladi autori kada žele da privuku pažnju na svoje delo. Umesto toga ovde dobijamo na dar spisak tihih uzbuđenja i nenametljivih ali snažnih doživljaja, za koje je neophodan nepatvoreni pesnički senzibilitet.

Izvod iz recenzije Slaviše Krstića

Sanja Ž. Cvetić

„Listovi sudbine"

poezija

Kada je pre gotovo tri godine u moje ruke došao prvi rukopis poezije mlađahne Sanje Cvetić, bila sam mišljenja da je u pitanju opus mladog literate, nekog ko ima izvesnu dozu talenta i to onu odlučujuću, preovlađujuću, ali pitanje je gde će je put kojim je krenula odvesti, odluči li da nastavi njime.

Nakon tri godine i, u međuvremenu, još jedne objavljenje zbirke poezije (do sada dve), Sanja Cvetić iznjedrila je i treću zbirku, napravivši takav kvalitativan pomak koji se bez preterivanja može uporediti sa skokom uvis sportiste koji preskače vratilo s prečkom. Prateći njeno stvaralaštvo od početka, moram priznati da sam bila iznenađena gledajući i iščitavajući pesme koje je sada ponudila za objavljivanje.

Pesme su razvrstane tematski u tri raznorodna ciklusa – ljubavne, lirske, duhovna poezija i nešto što bi se moglo nazvati socijalno-društvenim opusom, a ja bih pre i rađe rekla da je u pitanju opus pesama odrastanja. Pažljivijim čitanjem da se ustanoviti razlika među njima, kvalitativna, a lako se može uočiti i kvantitativna. Jer, lirske, ljubavne pesme su najbrojnije, ima ih 33 i u njima se mlada poetesa najpunije ostvarila, dostigavši, kada je njena poezija u pitanju, najviši domet upra vo u ovom poetskom miljeu. To je ujedno i dokaz da je na ovom polju, polju najtananijih osećanja, svega što je vezano za pojam ljubav, Sanja Cvetić najviše sazrela. Ona ljubavnu poeziju piše toliko zrelo i samospoznajno, da se stiče utisak da je u pitanju nekoliko godina starija osoba, no što zapravo jeste Pesme su snažne, lirski razlistane, osećajne, s dominantnim spektrom emocija: strepnja, zaljubljenost, strah, tuga, uzbuđenje, patnja, itd. Pomalo su melanholične, što je, opet, psihološki gledano, karakteristično za tinejdžerski uzrast u kome je još uvek sve neispitano, dalja ili bliža nepoznanica, pa otuda i sveprisutan strah od nepoznatog.

izvod iz recenzije Marine S. Grujić

Slađana R. Lukić
ENGLISH IN ANY SITUATION WITH GRAMMAR
ENGLESKI U SVAKOJ SITUACIJI SA GRAMATIKOM
Knjiga se nalazi u prodaji na kioscima u Vojvodini.