64 strane, broš. povez, 13x20 cm
U konkretistički analizovanom slučaju ideje i bića ove knjige doima se da je njen autor želeo da se oslobodi svih, književnih, političkih, emocionalnih i egzistencijalnih, stega, koje poput straha, urušavaju esenciju čovekovog prirodnog prava na život, na ravnopravan pristup slobodi i standardima uživanja u širokoj paleti njegovog božanskog izobilja. Tu piščevu želju prvotno senči i osvetljava figura jedinične imenice iz naslova knjige – Pritisak. Naslov, koji čitaoca, gotovo pedagoški, usmerava na razmišljanje o piščevom posezanju za zagonetnim likom metafore, ili leksičke zamenice, za ime količnika retrogradne sile, koja bezobzirno delujući, na površinu sigurnosti i održivosti ljudskih života, urušava i rastače habituse njihovih: emoconalnih, fizičkih, duhovnih, moralnih, verskih, intelektualnih i socijalnih dahova. Pisac je format satiričko-duhovitog prikaza portreta sile tog pritiska plastično imaginirao na primerima toponimske blizine geografije u kojoj zajedno stanuje sa Kikindom, najmoćnijim vanvremenskim stubom Banata, u kordinatama njenih urbanističkih, administrativnih i lokalnih granica, i sa svima onima, koji su bezobzirno na privatnom putu u carstvo: novca, privilegija, prevara, laži, krađa, bahanalija, perverzija i korupcije, izbirisali sećanje na čoveka i sveti kult zajednice „Deset božijih zapovesti”. Pisac gromoglasno, iz nutrine septičkog zadaha socijalnog mulja, tog srozanog „zajedničkog stana”, podiže svoj pesnički glas protiv virusa i koalicija društvenih i političkih drskosti svih, pa i protiv samoproklamovanih seoskih i gradskih pesnika, kao njihovih pridruženih političkih i stranačkih partnera.
Izvod iz recenzije
Zoran M. Mandić