Izložbeni katalog
16 strana, broš. povez, 21x24 cm, 2014. god.
Dela Ane Vidmar možda su karika
koja nedostaje u daljoj evoluciji vizuelne umetnosti, beočug koji postavlja
pitanje važnog razmeđa. Ona su u nekakvom limbu između dva univerzuma, sveta
figurativnog i sveta apstraktnog, sveta naracije i sveta apstrakcije.
Neki od njenih ciklusa, pogotovo
istraživanja u periodu između 2012. i 2013. godine, ovu tezu osnažuju, a
granicu između čiste likovne i primenjene umetnosti, ako već sasvim ne
poništavaju, a ono je šire, razvodnjavaju i čine maglovitom. Nisam siguran da
će se ovakav opušteni pristup bezrezervno dopasti likovnim
kritičarima-konformistima koji teže lagodnoj poziciji da umetnike svrstavaju u
nekakve šablone; u fioke, kako bi se to reklo kolokvijalno. Ovakvima će sigurno
biti lakše kada zaključe da evidentno mogu da ocene kako umetnica ima ujednačen pristup,
prepoznatljiv stil ili odličan osećaj za kompoziciju.
Ovo integrisanje čiste i primenjene je i inače spontana intencija mnogih umetnika različitih
orijentacija na prelasku iz dvadesetog u dvadeset i prvi vek, od ilustracije,
preko digitalne grafike i fotografije, pa do kompjuterskih printova. No,
Vidmarova se od njih odvaja, jer njena dela nemaju problem koji ima većina onih
koji su zagazili u ove vode varljive dubine. Naime, ona nema dilemu oko prirode
originala. Slike su joj kreirane rukom,
četkicom, većinom likovnom tehnikom akril, a sasvim je svejedno da
li je podloga na kojoj su realizovane šper-ploča, platno ili nešto treće. Najvažnije:
reč je o unikatima.
Vidmarova, s
jedne strane obuzdava apstrakciju, a s druge relaksira figuraciju.
Ona se vraća
raskrsnici na kojoj se odvajaju čista i primenjena likovna umetnost i tu na
raskrnici pravi nekakav svoj autentični kružni tok koji do sada nije postojao,
redizajnira prostor i dograđuje klasično projektovanu, do sada, činilo se,
jednu nepromenjivu, uhodanu, neupitnu i definitivnu trasu.
Izvod iz prikaza Slobodana Ivkova,
istoričara umetnosti
Ana
Vidmar je slikarka velikog dara za otkrivanje i prenošenje na platno,
kaligrafskim i slikarskima metodama, svekolike potrebe savremenog čoveka za
samospoznajom i vizualizacijom unutrašnjih nesvesnih simbola i fleš bekova,
misli, ideja, doživljaja, čija se strukturalna grafema ispisuje na njenim
slikama.
Slike Ane Vidmar nas sećaju na neoavangardnu poeziju po
svojim znakovnim i strukturalnim simbolima koji su nekada ništeći tradiciju
stvarali novu tradiciju sa kraja dvadesetog veka koja je trebala, nova i sveža,
uz pomoć modernih tehnologija, da nas povede u treći milenijum. Ali za razliku
od njih, Ana Vidmar u svoju vizuelnu slikarsku poeziju unosi elemente
tradicionalne kaligrafske veštine gde nam poručuje da neoavangarda, signalizam
i raskid sa tradicijom u njenom slučaju nisu mogući i delotvorni, jer samog
subjekta, to jest stvaraoca, potire i čini ga robotom. Anine slike su pobuna
protivu robotiziranja čoveka i ona, stvarajući svoje stilizovano pismo i
stihove na slikama, govori da sve ima smisla, ako postoji čovek, stvaralac, u
svoj punini kreativnosti, koji slova i reči pretače u jezičke umetničke slike,
koje plove emotivnim pejsažima i govore o našem stvarnom i zaumnom biću
otvarajući nove prostore za doživljavanje unutrašnjih damara i lepota, naših
čuđenja i sadejstvovanja sa svetom koji je u nama i sa onim svetom koji nas
okružuje i daje se i nameće kao neprikosnovena stvarnost.
Slike
Ane Vidmar su svojevrsna korespodencija sa slikarskim tendenecijama iz
prethodnih stoleća, a naračito druge polovine dvadesetog veka, kada se počeo
ustoličavati nihiliznam i raspadanje pa i nipodaštavanje svega što je stvoreno,
dakle, Ana nam u trećem milenijumu govori da se moramo ponovo i iznova vratiti
sebi i iz mnoštva glasova u nama izabrati onaj koji nam se najviše pokazuje kao
identifikacija naše ličnosti, da mu se treba posvetiti, sa mnogo ljubavi,
emocije i majstorstva življenja dati mu jedno vreme, koje mu ona na svojim
slikama daje, obeleži ti ga, spoznati i uza sve humanizovati, kako su nekada
činili stari majstori i dati mu pečate našeg vremena i naše neponovljive
ličnosti.
Izvod i prikaza Radovana Vlahovića,
književnika