Nada Kljajić: „Dok me ima”

112 strane, broš. povez, 14x21cm

Poezija Nade Kljajić je svojevrsni dijalog sa svetom i sa sobom. Puna emocionalnog i mi­sao­nog naboja, ona otkriva jedan snažan ženski senzibilitet koji se manifestuje u osećajnosti i inte­le­k­tualnosti. To je odnos partnerstava subjekta i ob­jekta. Lirska junakinja ove zbirke nije zatvorena u sebe i slepa za opake promene koje su zahvatile svet, jer budući sva ispunjena ljubavlju prema bliže­njem (muškarac je često najbliži, iako se dobrano i opi­re toj potrebi), ona jednim krajičkom oka i kad je u ljubavnoj euforiji svet sagledava racionalno. Zna da se svaka ljubav na kraju završi, da je potrebno pre svega sa sobom biti u dosluhu, ne izneveravati sebe, poštovati sebe i  verovati najpre sebi:

„Živim, a nisam ni mrtva ni živa / u tamnom sam vrtlogu na ivici svesti / nedodirljiva, a tako ranjiva / bez sebe same u svakodnevici.”

Pesnikinja ukazuje i na opasne krize identiteta savremenog čoveka, na gubitak središta, psi­hološka klonuća pojedinca, koji često ne nailazi čak ni na stručnu potporu, kamo li sveopštu.

Kao suprotnost klonućima, potom sledi taj čudesni dodir sa zemljom, vojvođanskom i srp­skom tra­dicijom kroz koju se obnavlja i koja inspiriše, izoštrava pogled na otuđeni svet koji se suno­vraćuje, na globalnu dekadenciju, na ciljno zalu­đivanje vizuelnim medijima koje se nameće kao surogat stvarnom životu. Sva u znaku pobune, pesni­kinja Nada Kljajić odbija da prihvati takav svet. Obra­ćajući se „Zemljanima”, ona objedinjuje svet brigom za planetu kao za svoju kuću, za sve ljude kao za sopstvenu porodicu. Iz njenog angažmana progo­va­ra du­boki humanizam, altruizam i neposustala nada da se svet neće urušiti sam od sebe i da će zavla­dati beživotna tišina.

Milica Jeftimijević Lilić

U tom po­kretanju ljudskog bića ka mislećem stanju i sop­st­ve­­nom kritičkom mišljenju nalazi se potreba za ne­govanjem nasleđa prosvetiteljstva i u našem ve­ku a to, ujedno, smatram i najvećom vrednošću ovog rukopisa.

Ipak, najviše od svega u knjizi Dok me ima se, ne samo stilski nego i po dostignutom lir­skom dometu, izdvaja ,,Mala misao o ljubavi“. Ovom pe­smom u prozi autorka uspeva da na pravi način preva­zi­đe pesimizam, a bljesak pozitivnog razmišljanja u njoj ne uspevaju da utope tamnije boje koje preovla­da­vaju čitavom ovom zbirkom. Kako se već pokazala kao dobar prozni pisac (njen roman za decu Pi­sma Andriji prošao je zapaženo kod čitalačke pu­bli­ke), tako smatram da i u ovom slučaju ,,Mala mi­sao o ljubavi“ treba da joj posluži kao putokaz za nje­na buduća ostvarenja.

Slaviša Krstić