Dve nove
knjige priča Radovana Vlahovića „Sve je u glavi” i „Pun mesec i harmonika”
nedavno su izašle iz štampe u ediciji „Proza” Banatskog kulturnog centra iz
Novom Miloševa. Urednik knjiga je Simon Grabovac, a o knjigama su pisali
kritičari: prof. dr Slađana Milenković, prof. dr Milutin Đuričković i Milana
Poučki.
„Kad
se majka razbolela i kad smo saznali da ima rak, nekako u isto vreme su u
Poljskoj krenule demonstracije radnika u Gdanjsku i čitava država je još uvek
bila u žalosti zbog smrti Josipa Broza Tita. Ja sam studirao književnost u
Novom Sadu i stanovao sam u sobici dva sa tri, metar i trideset vlage, u Ulici
Dostojevskog. Do trenutka dok majku nisu uputili u Kamenicu u bolnicu, nisam ni
znao koliko smo bliski i koliko sam je, u stvari, voleo.” – odlomak iz
naslovne priče „Sve je u glavi”.
O knjizi
„Sve je u glavi”prof. dr Milutin Đuričković, između ostalog, zapisao je:
„Nesumnjivo je da se radi o zrelom i rasnom pripovedaču, koji najčešće evokativno
i retrospektivno pripoveda o svom detinjstvu i mladosti, o svojoj porodici i
đačkom vremenu provedenom u rodnom Banatu. (...) Ove priče za decu i mlade sa
istim zadovoljstvom mogu čitati i odrasli čitaoci, budući da je granica među
ovim literarnim žanrovima prilično relativna i fleksibilna. Negujući sopstveni
stil i otkrivajući jedan sasvim novi svet, pisac istovremeno povezuje porodičnu
povest sa istorijom rodnog mesta tako da možemo govoriti o individualnom i
kolektivnom iskustvu, čija je paradigma vezana isključivo za svet detinjstva i
prvu mladost.”
„Porodica
je toplo gnezdo, nasuprot surovom svetu, poručuje Vlahović.”, a beleži prof. dr
Slađana Milenković o knjizi „Sve je u glavi”. Ona dalje kaže: „Njegovo
pripovedanje se odlikuje naivnošću i maštom, ali i nekom blagom setom, koja
nije uvek karakteristična za ovaj žanr, što pripovesti čini originalnim. (...)
Aristeotelov pojam mimezis – oponašanje stvarnosti u zbirci Radovana Vlahovića,
vodi čitaoce u apoteozu detinjstva, u pravcu izvora zrelosti. Vlahović nije
samo ove priče pisao, on ih je proživeo, one su u njemu izazvale jake emocije
da bi im se u zrelom dobu ponovo vratio kao uplivu u specifikum vremena i ljudi
i lučama dragocenog iskustva.”
Mlada književna kritičarka Milana Poučki uvodi nas u svet knjige „Pun mesec i harmonika”: „Vlahović već pri prvom susretu intrigira budućeg čitaoca, stvarajući pred njegovim očima umirujuće slike noćnog prizora obasjanog mesečinom, a istovremeno ga trgne muzikom koju, čini mu se, već u daljini čuje:
'Mesec je pun nad mojim selom. Sa vrbe
huče sova. Pod lipom miriše sveže pokošena trava. Iz daljine, sa kraja sokaka,
čujem harmoniku i neko peva na sav glas:
–
Tebi, moja verna ljubo.
Na
plastičnoj stolici, zavaljen kao u večnosti, gledam. Moj duh, nalik jahaču
ponoćnom, odlazi nečujno u preriju nebesku.'
Neosporno
je da je najteže od običnog, svakodnevnog i dobro poznatog napraviti
intrigantno, začuđujuće i vredno. Ali, zar nije upravo u tome veličina jednog
pisca – da u 'malim' i svima dostupnim stvarima, dešavanjima i
ljudima, uvidi naizgled skriveno, te da, ukazujući na isto, čitaocu otvori
nove vidike? Radovan Vlahović, pisac i Čovek iz naroda, i ovom zbirkom
uspeva upravo na ovom teškom polju. (...) Jednostavnim stilom, razumljivim
jezikom, a karakterističnim izrazima i jezičkim formama, Vlahović je na papir
prosuo dušu panonskog čoveka, ogolio njegov mentalitet, psihički sklop i
fingirao sitnice od kojih je sačinjen njegov život. Odao je počast Čoveku,
prijateljima, poznanicima i znalcima. Kroz humoristično-satirični hvalospev
podsetio nas je ko smo i odakle potičemo i, bar za trenutak, vratio nas je
tradicionalnim vrednostima i duhu prošlih vremena za kojima, ma kakva ona
zaista bila, ipak, svi čeznemo.”