Dobitnici Gramata PESNIČKE REPUBLIKE 2020: Bratislav R. Milanović, Vojislav V. Jovanović i Dušan Belča

Ovogodišnji dobitnik Gramate Pesničke republike za propuštenu priliku je pesnik Bratislav R. Milanović za knjigu „Pisma iz prastare budućnostiˮ. Gramata Pesničke republike Memento posthumno je pripala Vojislavu V. Jovanoviću, a dobitnik Gramate Pesničke republike za životno delo je Dušan Belča. 

Književna manifestacija Pesnička republika, u organizaciji Banatskog kulturnog centra, ove godine obeležava svoju petogodišnjicu. U izmenjenim okolnostima prouzrokovanim sprečavanjem širenja virusa Covid 19, manifestacije se obeležava dodeljivanjem tradicionalne nagrade Gramata Pesničke republike i ustanovljavanjem dve nove nagrade. Nagrade će biti uručene iduće godine kada se za to steknu uslovi.

 

Bratislav R. Milanović

Gramata Bratislavu R. Milanoviću

Gramata Pesničke republike za propuštenu priliku – za knjigu koja je objavljena u poslednjih 50 godina a nije bila nagrađena, pripala je pesniku Bratislavu R. Milanoviću za knjigu „Pisma iz prastare budućnostiˮ (Zavod za udžbenike, Beograd, 2009), na osnovu predloga Milice Jeftimijević Lilić.

 

Iz predloga Milice Jeftimijević Lilić

Bratislav R. Milanović ima ugled koji su mu obezbedile prethodne zbirke, no „Pisma iz prastare budućnostiˮ pokazuju da je on oduvek bio veliki a ne samo dobar pesnik, poput Crnjanskog ili Tina Ujevića. Strast stvaranja i patnja zbog prolaznosti su iskazane na način kako su to činila ova dvojica velikih liričara i velikih patnika, jer ova knjiga implicite sadrži silinu patnje i „Stražilova“ i „Svakidašnje jadikovke“, ali i lepotu ushita ženskim bićem i poezijom kao u Lazinoj poemi „Santa Maria della saluteˮ.

I ako je san svakog pesnika apsolutna poezija, a jeste, kod Milanovića: san je još uvek san, i to na javi: stvorena apsolutna poezija.

 

Iz kritike Vase Pavkovića

Ovaj mu­zi­kal­ni, ele­gič­ni spev, za­mi­šlјen kao si­ste­ma­ti­čan niz pi­sa­ma ka pro­šlo­sti, pre­ci­zno: upu­će­nih jed­noj (ide­al­noj) že­ni či­ja je­di­na adre­sa ok­to­bar 1976. U njoj Mi­la­no­vić raz­ma­tra vla­sti­ta ži­vot­na is­ku­stva, pri­vat­na i isto­rij­ska, op­šta i po­je­di­nač­na, pre­tre­sa­ju­ći gor­ki ta­log lič­nog i ge­ne­ra­cij­skog... Ne­ka­ko mi se či­ni da su „Pisma iz prastare budućnostiˮ naj­bo­lјa pe­snič­ka knji­ga u Sr­bi­ji 2009. go­di­ne. Upra­vo zbog uspe­šno re­a­li­zo­va­nog for­mal­no-stil­skog pro­jek­ta ce­li­ne ru­ko­pi­sa.

 

Iz kritike Dra­gana Ha­mo­vića

I, kao što li­ri­ka ina­če či­ni – ba­ci po­gled iz sa­da­šnje tač­ke u pro­sto­re iz­gu­blјe­nog vre­me­na, pa ih pri­zi­va, pa ih ak­tu­e­li­zu­je – ov­de je per­spek­ti­va ukr­šte­na; me­đu­sob­no se do­zi­va­ju sve uda­lјe­ne vre­men­ske tač­ke, ili dva vre­men­ska pro­sto­ra: sa­da­šnji i onaj ko­ji je me­mo­rij­ski po­hra­njen kao iz­u­ze­tan emo­ci­o­nal­no i du­hov­no is­pu­njen pro­stor vre­me­na. I, kao što se s jed­ne stra­ne ide re­tro­spek­tiv­no, ta­ko se me­nja tač­ka gle­di­šta pa se, u pe­ri­o­du ko­ji je na­rav­no mla­da­lač­ki, ide pro­spek­tiv­no, ima­gi­na­tiv­no i uto­pi­stič­ki – na­pred. U toj di­na­mi­ci su­sre­ta­nja i pro­ži­ma­nja stva­ra se jed­na ret­ka čar ovog pe­sni­štva: ne­što što do­i­sta na­dah­nju­je i sa­mog či­ta­o­ca od­vi­klog od pa­to­sa, pa­to­sa sa du­bo­kim po­kri­ćem, ko­ji nam je po­tre­ban u ovom su­vi­lu i si­vi­lu na­šeg sa­da­šnjeg vre­me­na.

 

Iz kritike Dušana Stojkovića

Najnovija Milanovićeva pesnička zbirka po mnogo čemu je neobična. Najpre, cizelirana majstorski i arhitektonski skladana, pravi je pesnički hram ulaskom u koji srećemo se sa novom pesničkom formom. Milanović je ispevao novo „Stražilovo“, imajući na umu i drugu, takođe majstorsku, Crnjanskovu poemu, „Lament nad Beogradom“, ukrštajući ova dva lirska ostvarenja eda bi stvorio novu, neponovljivu, poetsku građevinu koja se ispevati može samo onda kada je pesniku, klasično zrelom, sva poezija već u malom prstu. 

 

Vojislav V. Jovanović

Gramata Vojislavu V. Jovanoviću

Gramata Pesničke republike Memento – posthumno za značajno, a zaboravljenog stvaraoca pripala je Vojislavu V. Jovanoviću (1940–2018), na osnovu predloga Simona Grabovca i Branka Kukića.

 

Iz predloga Simona Grabovca

Svoju stvaralačku avanturu, u onom suštinskom njenom značenju, Vojislav V. Jovanović je započeo jednim veoma izdvojenim romanom „Dajmonion Iˮ. I mada su ga kritičari koji su pisali o njemu, kada se pojavio, a to je daleka 1971. godina, dovodili u vezu sa tzv. stvarnosnom prozom, već tada je bilo jasno da je to samo površna veza, i to isključivo na tematskom planu, dok je sve ostalo  govorilo u prilog njegovoj izdvojenosti i posebnosti. Dugo je vremena, sa još jednom, gotovo istom takvom pauzom kasnije (od 1987. do 1996) trebalo našem autoru, da se oglasi novom knjigom priča sa nazivom „Samoubistvoˮ (1981), da bi posle nje u jednom skoro furioznom ritmu izlazile nove knjige i to poglavito pesničke. Bilo je i dugih formi, npr. dijaloga ili roman u 13 priča. Sve ostalo čini poezija sa jednom hermafroditskom knjigom, nečim što je između poezije i proze ili što je i proza i poezija: „Venezia, Riva degli Schiavoniˮ i jedan izbor poezije „Grobljaˮ. Knjiga do broja dvadeset i osam čine različite i raznovrsne pesničke knjige. U početku su to bile kratke, jezgrovite pesme, pa duže i dugačke slobodnog stiha da bi se konačno dohvatio vezanog stiha. Namerno smo odabrali izraz dohvatio jer za njega je vezani stih bio slobodniji od najslobodnijeg. On je npr, formu soneta više razgradio iznutra nego oni koji su vršili eksperimente sa sonetnom formom. I tako i toliko ga do neprepoznatljivosti inovirao, da mnogi koji vole pevanje na istu formu, nikada ne bi priznali da se radi o sonetu, mada se on držao broja stihova i njihovog katrensko-tercetnog rasporeda.

Svojom posebnom poetikom i stvaralačkim odnosom spram sveta Vojislav V. Jovanović je dao izuzetan doprinos savremenoj književnosti, sa sada već jasno vidljivim, reverzibilnim uticajem na nju i zauzimanjem adekvatnog, značajnog mesta.

 

Iz predloga Branka Kukića

U Beogradu je umro Vojislav V. Jovanović (Niška Banja, 1940), jedan od naših najosobenijih pisaca. Pripadao je generaciji onih koji su u našu književnost uneli važne promene, koje su predstavljale novi talas nadovezan na našu umetničku buru iz pedesetih. Bili su to putevi vezani za našu književnost i umetnost  započetu između dva rata, putevi koji su našu kulturu uvodili u tadašnje evropske tokove. O Vojislavu V. Jovanoviću, nažalost, nije dovoljno pisano.  Ali on je pisac u čijem će delu buduće generacije  naći nove puteve  i izazove. Svoje knjige je poslednjih dvadeset godina objavljivao kod izdavača „Poezija“ i „Gradac“. Od svoje prve knjige „Dajmonion Iˮ (Prosveta, 1971) – koja je jedna od najosobenijih  knjiga u našoj savremenoj književnosti – preko knjiga poezije (Sionski soneti, Pesme za mrtvu, Bolest bogova, Mrtve reči) do knjiga priča („Dvoglava kornjačaˮ, „Istinite priče o čoveku zvanom Veliki Maoˮ, „Metak u leđaˮ, „Neljudske pričeˮ) i dve knjige dijaloga („Sokrat, krčmar i krčmarev sinˮ, „Sokratova smrtˮ) pisanih u duhu antičkih simposiona, koji su beskompromisna kritika savremenog sveta, Vojislav V. Jovanović je otvorio nove, osobene i originalne mogućnosti u  našoj savremenoj književnosti.

 

Dušan Belča, kraj Dunava, 1998, snimio Milorad Grujić

Gramata Dušanu Belči

Gramata Pesničke republike za životno delo pripala je Dušanu Belči na osnovi predloga Milorada Grujića.

 

Iz predloga Milorada Grujića

Pisac Dušan Belča je danas, verovatno, najstariji aktivni književni i kulturni poslenik u Vršcu. Nekada je bio najmlađi: objavlјuje još kao gimnazijalac, od 1955. godine, u „Mladoj kulturi“, „Našem vesniku“, „Omladini“ i Letopisu Matice srpske. Rođen je 1938. godine u Dobrici, u Banatu. Gimnaziju je završio u Vršcu, a godine 1961. diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i svetsku književnost. Vraća se u Vršac i zapošlјava u Gradskoj biblioteci, gde je proveo radni vek, najviše kao upravnik. Prvu knjigu, pesničku zbirku „Močvari“, objavila mu je Matica srpska 1958. godine.

Napisao je oko 40 knjiga, pripovedaka, romana, pesama i poema, eseja, dramskih tekstova, dokumentarne proze, literature za decu, radio i tv-scenarija, publicističkih radova, bio urednik i izdavač, osnivač Kluba pisaca u Vršcu, osnivač Književne opštine Vršac, kao i Zajednice autora „Ugao“, pokrenuo je i uređivao listove „Ugao“, „Vršačka kula“, „Đakov vrh“, kao i edicija „Ugao“, „Vršac '94.“ i „Milekerove sveske“.

Pesničke zbirke: „Močvari“, „Mirno vreme“, „Cmrt jedne slike“, „Aporije“, „Telo na kiši“, „Portreti u napuštenim sobama“ i „Kanon Cveto Teodoru Vršačkom“. Poema: „Parabola o močvari“. Romani: „Dnevnik o Antoniju“ i „Za Elizu“. Pripovetke: „Smrt Antonija Mihajlovića“ (tri toma), „Osuđeni“ i „Blago pod Vršačkom kulom“. Romani za decu: „Prijatelј sa daleke zvezde“, „Legenda o Belom“ i „Princ sedamnaeste planete“. Naučno-fantastični romani: „Rat za Andromedu 17“, „Planeta opčinjenih“, „Galaktička staza“, „Lov na planeti Gabon“, „Povratak Kiborga“, „Obračun kod crne jame“, „Povratak Atlantide“, „Letovanje na Silenu“, „Igra među actepodima“, „Duhovi Kaus Medijusa“. Zbirka eseja: „Povratak u zavičajni predeo“. Dokumentarne, radio i televizijske drame: „Dugo putovanje kralјa Gambrinusa“, „Balada o Siniši i mangupu“, „Vuk i Vrščani“, i druge. Kao i više knjiga o istoriji Vršca.

U kulturnom i književnom životu Vršca aktivan i predan preko šest decenija, a Vršani za njega kažu da je „ikona Vršca“.

 

Manifestaciju je podržala Opština Novi Bečej. U okviru manifestacije, štampana je knjiga prošlogodišnjeg dobitnika Gramate Dragoslava Mihailovića Crveno i plavo, kao i zbornik prošlogodišnjih učesnika manifestacije Pesnička republika: zbornik radova IV.

TV Novi Bečej