Ako zaista postoji žensko pismo i ako njime progovara Senka Vlahović, onda je ono njoj bilo nedovoljno da bi izrazila svoju kako sama kaže „prenadraženost čula”. Stoga je logično da kao vrsan ilustrator uvodi i ono u čemu je jednako dobra, žensku sliku. I tako dolazimo do onoga što čini nukleus njenog stvaralaštva, što bi zapravo moglo da se nazove svojevrsnom poetskom jednačinom, u kojoj je „red slika i red pesama… ljubav čista”.
Ilustracije Senke Vlahović imaju lakoću u potezu, ali snagu u izrazu. Svaki crveni trag na njima, a on je ne samo sveprisutan, nego i neophodan, izgleda nam poput dirke na klaviru; samo što umesto crnih imamo te rumene, crvene Senkine otiske. Oni su taj udar, taj snažni uskličnik na svakoj od ilustracija. I uvek je tačno tamo gde treba; oko grudi, oko srca, da ogrne glavu, da se poput minđuše od trešanja zakači za uho, da bude obeleživač za knjigu, da se pretvori u školjku, u leptira, da postane jagoda na usnama… I svedoci smo da se ta crvena ne zaustavlja. Ima je baš svuda. Razlivena je „kao suza, suza radosnica”, poručuje autorka. I nemamo razloga da joj ne verujemo. Ona nas svojim rečima i slikama zapravo drži čvrsto na onoj zdravoj, vedroj strani života jer „što više vode vadiš, čistija nadolazi”… Čista voda rađa čiste misli, a one opet…, pa zna se: „red slika i red pesama… ljubav čista.”
Malo je ovako kompletnih autora koji imaju potrebu da ceo posao zaokruže sami: da napišu, ilustruju, grafički oblikuju… Ali, nije samo u pitanju potreba, već znalaštvo i umešnost u svemu pomenutom, pa ne čudi, što bar na dva mesta jednostavno i samouvereno autorka progovara: „u knjigu obukoh se.” Stoga nam kao posmatračima pruža zaokružen užitak jer posmatramo „one woman show” ili u prevodu na Senkin jezik: „ja sam sopstveni let”.
Utisak je da su Senkine reči lagodne, a ilustracije
lagane. Kao takve, prijanjaju za naša čula, stvarajući u nama sopstvene potrebe
za ekspresijom. Kakvom god. No, i pored lakoće sa kojom
stvara i prenosi zagledanost u svoju unutrašnju sazdanost, znamo da je najteže sebe
razumeti. Otuda toliko introspekcija u radu Senke Vlahović; ljubav prema sebi, ali
i oštrina i budnost prema svom biću. Nije pravdanje kada kaže „ako preživim samu
sebe”, već odgovoran pristup i ozbiljan naum. Kao što je, uprkos toj nesumnjivo
ženskoj poetici, Senka Vlahović nam predstavila jedan ozbiljan rad. Bilo da ga posmatramo
kao knjigu, bilo kao izložbu, bilo da je u pitanju „red slika i(li) red pesama…
ljubav je čista…”.
Olivera Skoko, istoričarka umetnosti
(iz recenzije
knjige)