Žiri u sastavu prof. emeritus dr Sava Damjanov (predsednik), prof. dr Srđan Šljukić i Radovan Vlahović doneo je jednoglasnu odluku da Nagrada „Teodor Pavlović” za životno delo pripadne književniku Vladimiru Pištalu, a Nagrada „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu Simonu Grabovcu za knjigu „Duboka tišina” (Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 2021).
Nagrade će Vladimiru Pištalu i Simonu Grabovcu biti uručene u sredu 7. decembra u 16 časova u Sali za sednice Matice srpske u Novom Sadu.
Nagrade se dodeljuju u okviru manifestacije Dani Teodora Pavlovića koju organizuje Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada, pod pokroviteljstvom Opštine Novi Bečej. Manifestacija će se održati po dvadeset i treći put u Novom Sadu i Novom Miloševu decembra 2022.
NAGRADA „TEODOR PAVLOVIĆ” ZA ŽIVOTNO DELO
Nagrada „Teodor Pavlović” za životno delo dodeljuje se književniku Vladimiru Pištalu.
Dr Vladimir Pištalo je rođen u Sarajevu 8. maja 1960. godine. Diplomirao je 1985. godine na Pravnom fakultetu u Sarajevu. Godine 1993. migrirao je u SAD, a 1995, kao „stranac izuzetnih sposobnosti”, postao je „stalni rezident” SAD. Odbranio magistarski rad iz oblasti sociologije umetnosti u julu 1995, te doktorsku disertaciju iz istorije pitanja o tri identiteta srpskih iseljenika (srpskom, američkom i jugoslovenskom) u decembru 2000. na Univerzitetu Nju Hempširu u SAD.
Pre nego što je otputovao u Sjedinjene Američke Države 1993, radio je kao urednik u časopisu Književna reč (1986–1990), urednik kulturne rubrike Železničkih novina (1987–1992), urednik u magazinu Delo (1990–1992) i aktivno i kritički komentarisao krvavi raspad Jugoslavije u svojoj kolumni u časopisu Vreme.
U SAD je radio kao vođa projekta Održivi razvoj i kultura na Institutu za održivi razvoj Univerziteta u Nju Hempširu, Duram, (1996–2000). Bio je predavač američke, ruske i svetske istorije na Univerzitetu u Novom Hempširu, Duram, (1997–2002). Na privatnom Beker koledžu, u Vusteru, Masačusets, bio je profesor američke i svetske istorije (2002–2020). Aktuelni je upravnik Narodne biblioteke Srbije.
Objavio je prvu priču u Književnom magazinu 1978. kad mu je bilo 18 godina i prvu knjigu 1981. kad je imao 21 godinu. Kao student postaje ko-osnivač književne grupe Beogradska Manufaktura Snova. Objavio je 15 knjiga u žanrovskom rasponu od poetske proze do romana. Njegova najpoznatija dela su romani Tesla, portret među maskama, Milenijum u Beogradu i Venecija i ona se prevode, ili su već prevedena, na više svetskih jezika. Roman Tesla, portret među maskama ima čak 16 prevoda, a Milenijum u Beogradu 7 prevoda. Francuski prevod romana Milenijum u Beogradu bio je u najužem izboru za prestižnu godišnju nagradu „Femina“ za najbolji prevedeni roman na francuskom jeziku za 2008. godinu. Milenijum u Beogradu zaokružuje izmene književnog stava i proznog rukopisa koje su započele još početkom 90-tih knjigom Kraj veka. Njegov roman Sunce ovog dana: pismo Andriću, za veoma kratko vreme postao je ključan za razumevanje dela Vladimira Pištala. Napisao je delo koje govori istovremeno o Srbiji i Americi, razumevanju sveta pisanja i vidljivog sveta.
Predsednik je Kulturnog foruma Evropskog pokreta Srbije (2020 – do danas). Urednik je projekta prikaza knjiga američkog časopisa Serbian Studies (2019 – do danas). (https://www.serbianstudies.org/journal-archive) Koordinator je tima Nortistern univerziteta „Dijalog civilizacija: socijalni konflikt na Balkanu“ (2010 – do danas).
Nagrade: Savezna književna nagrada SFR Jugoslavije, za knjigu pripovedaka Noći, 1987; Nagrada „Miloš N. Đurić”, za prevod knjige sabranih pesama Čarlsa Simića Hotel Nesanica, 1994; Oktobarska nagrada Grada Beograda, za roman Milenijum u Beogradu, 2000; NIN-ova nagrada, za roman Tesla, portret među maskama, za najbolji roman godine u 2008; Nagrada „Zlatni bestseler“, za najprodavaniju knjigu u Srbiji, za roman Tesla, portret među maskama, 2009; Nagrada za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka Srbije, za roman Tesla, portret među maskama, za 2009; Nagrada „Zlatni bestseler“, za najprodavaniju knjigu u Srbiji, za roman Venecija. 2011; Nagrada „Kočićevo pero”, za roman Venecija, za 2012; Nagrada „Moma Dimić”, za roman Venecija, za 2010/2011; Nagrada „Grigorije Božović”, za roman Sunce ovoga dana: pismo Andriću, za 2017; Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu eseja Značenje džokera, za 2019; Nagrada „Todor Manojlović”, za moderni umetnički senzibilitet, 2020.
Iz obrazloženja za Nagradu „Teodor Pavlović”
za životno delo
Vladimir Pištalo, jedan od najistaknutijih savremenih srpskih književnih stvaralaca, ostavio je trajni trag u umetnosti i nauci. Istakao se kao vrsni naučnik, i to kao dvodecenijski profesor na Univerzitetima u Nju Hempširu i Vusteru u Sjedinjenim Američkim Državama. Trenutno je na čelu Narodne biblioteke Srbije.
Debituje kao književni stvaralac početkom osamdesetih godina knjigom poetske proze Slikovnice. Pleplet istančanog poetskog jezika, neverovatne erudicije i poznavanja istorijskih fakata karakterišu njegovu prozu do današnjice. Slavu mu je doneo roman Milenijum u Beogradu, delo koje na nenadmašan način predstavlja devedesete godine i raspad jedne velike zemlje. U svojim delima za junake uzima istaknute naučnike i umetnike, među kojima su Nikola Tesla i Ivo Andrić. Upravo će mu roman Tesla, portret među maskama, vrsno napisani portret velikog naučnika i izumitelja, doneti najveća književna priznanja na ovim prostorima, ali i prevode na dvadeset jezika.
Jezički samosvojan, poetski uzvišen, saznanjski bogat i duboko književno vredan, tako je najbolje okarakterisati opus Vladimira Pištalo, pisca koji je celokupnim svojim književnim radom kao i delovanjem u kulturi nesumnjivo obeležio srpsku književnost kraja 20. i početka 21. veka, a recepcija njegove proze u inostranstvu obećava da će njegovo delo biti relevantan reprezent našeg civilizacijskog prostora.
NAGRADA „TEODOR
PAVLOVIĆ” ZA NAJBOLJU KNJIGU
Nagrada „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu dodeljuje se Simonu Grabovcu za knjigu pesama „Duboka tišina” (Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 2021).
Simon Grabovac je završio Filozofski fakultet u Novom Sadu. Bio je član redakcije časopisa Polja (1979–84) i glavni i odgovorni urednik izdavačke delatnosti Novog Zenita (Srpski književni magazin i knjige) od 1992–94. Bavio se i dramaturškim radom. Osnovao je (sa Z. Pavlovićem) pozorišnu grupu Interventna trupa Forgov (1989–90). Bio je urednik i selektor Malog pozorja (1985–94) koje je, 1995. sa kolegama, transformisao u Internacionalni festival alternativnog i novog teatra Infant, obavljajući poslove umetničkog i programskog direktora, selektora i izvršnog producenta. Urednik je i autor koncepta Novosadskog letnjeg festivala (94, 95, 96). Dramaturg je predstave Uroboros, Izlog, Naše mesto i autor dva libreta za moderan balet – Predsmrtna ljubavna pesma i Najlepše pevaju zablude. Autor je polazišnih tekstova za predstavu Čudna petlja. Za kulturno-umetnički program RTS – TV Novi Sad napisao je nekoliko scenarija (Četvrt veka Polja, Vojvođanski pesnici, Jovan Soldatović, Danilo Kiš: Detinjstvo, Triptihon…). Priredio je sedam zbornika Strategije novog teatra, kao i Ka drugačijem teatru i Dijalog o festivalima. Pored književne bavi se i pozorišnom kritikom. Posebno alternativnim i novim teatrom: Prosijavanje (monografija povodom 35 godina Infanta), 10. Infant, Magična petlja, Infant prototip, Magična petlja 2, Kritičari o „Bapi“, Jaćin AO 5/1, Poetika alternativnog teatra. Objavio je sedam knjiga poezije: Krtičnjak, Velikom ovnu, Prasak, Posipanje pepelom, Tok stvari, Isiot, Isiot (na makedonskom), Ključne reči i Zingiber (na nemačkom), Povratne pesme, Strašni lik – izabrane pesme, Loža i Duboka tišina. Dobitnik je nagrade Pečat varoši sremskokarlovačke (1980), Zlatne značke KPZ Srbije (1991), Književne negrade Gajkov šešir (2019).O knjizi koja je ponela Nagradu „Teodor Pavlović”
Kao izazovno svedočanstvo volje za moć i nemoć pevanja, nova pesnička knjiga Simona Grabovca pod podjednako neindikativnim i rečitim naslovom Duboka tišina ne skriva mnogo od pomenutih svojstava dosadašnjeg rada u stihu ovog žestoko samosvesnog poete: ali daleko napadnije ima šta da otkrije. U prvom ciklusu pesama „Dno duše“ to Grabovčevo novo zapravo je ono staro i večno poezije. Lirskim govorom ispisano upitno zaveštanje dvopolnoj ljubavi, bez veće izražajne zadrške, osim pri učestalom, ritmičnom, lomljenju stiha; i sa očigledno uspelom združenom emisijom emocionalnog i razumskog, iskustvenog, pri čemu svedena jezička događajnost teksta biva donekle žrtvovan, ali vredan zalog ukupno proizvedenog doživljaja. (…) Za Grabovca nipošto nova ali za ove pesme naročita osobina jeste to da većina njih nosi neskrivene elemente poetičkog ogledala koje u svom duplom dnu podjednako sabira zanatske i ljudske ispovesti svog tvorca. (…) Tipično, a ujedno i tako prestupno za njegov dosadašnji pesnički opus kome Duboka tišina doprinosi ne samo tonski već i vidljivim iskorakom u otvoreniji kôd poetskog pisma uz zavidno očuvanje pesničke volje, interesa, stila i moći, osvojenih i primerno pokazanih u prethodnim Grabovčevim zbirkama.
Vladimir Kopicl
Zaglednom upisninom sopstvenog postojanja Simon Grabovac reversira egzistenciju lirike koja ostaje da lebdi poput suvog lista u vazdušnoj jesenjoj sumaglici čije trajanje nije ničim omeđeno. Pomerio je ruku, u tihom zamahu, da slovom uskomeša belinu hartije i time uzjoguni tišinu. Da se poslužim njim samim: „ta prirodnost/ ta ukalupljenost u okolinu/ ta sigurnost/ odlučnost/ kao da je sav ovaj svet/ tvoj/ kao da je život beskonačnost“ udarila je pojavno značajni žig na koverti iskazno kreativnog pisma srpske lirike. On zadire u samu sušt lirske pretrage, ulazi u prozrak, kojim bi da rasvetli strofiranja: „tražim drugu reč za ono što/ je do sada rečeno/ za ono što je napisano/ za ono što je obećanje/ za ono što nas održava/ i pokreće“. Reč je Grabovcu progovor slike istrgnute iz glasa koji bojom zvuči jasno i jednostavno: tražim drugu reč/ prvu/ i jedinu (...), tražim reč kroz koju kada procure/ bilo koji sadržaji/ postaju drugačiji i sve nekako/ dobija smisao/ ne samo smrt nego i/ ono čega nema.“ Ovim uknjiženim pretragama Grabovac se uzneo iznad graktanja umnoženo frakiranih gavranova. Ne krešti, on peva glatko i čulno.
Kako lirsku fontanu darivati zlatnikom da iz
prozračne vode blesne osnovni element koji odvojen od stvaraoca „počne mnogima
nešto da znači“. Gde naći onaj skriveni lingvalni filigran i: „kako neke stvari
teme motivi/ da uđu u pesmu a da je/ ne oskrnave?! Sve su to bitni postulati
stvaralačkog bića. Nije svaka slika stvarnosti odvažna avantura za pesmu: „koja
hoće da govori/ o savremenom svetu i/ koja bi htela da saopšti nešto/ dublje od istine i/ univerzalne poruke“. Nije lako, slogom pesme otkrljačiti se od onoga
što je raspadnuto i gnjilo. Treba izbirljivim osetima „učinii izdvojenim i
prisutnim/ u rečima voda vazduh zemlja“. I pesmu valja započeti od nerva „iz
duboko/ skrivene pozicije u rupi reči“.
Milutin Ž. Pavlov
.JPG) |
| Teodor Pavlović, 1840, autor: Pavle Simić |
.JPG){kind=link}
Teodor Pavlović (1804–1854), koji je rođen u Karlovu, današnjem Novom Miloševu, bio
je obnovitelj i reformator Matice srpske, njen prvi sekretar, urednik „Letopisa”
Matice srpske, osnivač Galerije Matice srpske, osnivač prve muzejske zbirke u Srba,
novinar i rodonačelnik žurnalistike u Srba, advokat, književnik, prevodilac – jedna
od najistaknutijih, a nepravedno zaboravljenih, ličnosti srpskog naroda u prvoj
polovini 19. veka, čije je pregalaštvo dalo trajni doprinos srpskoj kulturi.