Edicija ZAVIČAJ
Nakon pesničkih
knjiga Vetrovi
roglja mog (2013) i Detinjstvo prašnjavog druma (2019), Grujica Rođenkov se na istom poetičkom talasu javlja i sa
novom zbirkom pesama – Na
putu bez traga, u okviru koje integriše nekoliko
opsesivnih tema iz svog poetskog pištolja. Knjigu otvara pesma Da nazdravim, koju
bismo mogli nazvati prološkom, ali i autopoetičkom, budući da u sebi sadrži sve
ono što će Rođenkov suptilno glosirati u nastavku zbirke. Na primer, već u toj prvoj
pesmi možemo uočiti tematskomotivski lanac koji će se iznova javljati i u narednim
naslovima, ali i upečatljive stilske osobenosti njegove poetike, među kojima su
česta ponavljanja i nabrajanja, ali i gotovo neizostavna rima. Rođenkovljev Put bez traga miriše na štrudlu i gibanicu (Pitali me); na staru kuću (Vratiću se); on čezne „za danima prošlim / kojih nema više / gde je sreća
/ umela da diše“ (Ako
nekog ima); za starim ljubavima i šetnjama „kroz proleće„
(Gde si); za hladnim i blatnjavim banatskim ulicama (Kišni Banat); ljudima i krevetom „što na slamu i ljuštiku / sav miriše“ (Nema više). poezija Grujice Rođenkova bi se simbolički mogla ovaplotiti kao
fotografija, žuta od vremešnosti ili napuštena kuća u kojoj je pre mnogo godina
živela porodica. u oba slučaja, imamo svedočanstva određenih životnih epoha, ali
i nešto što je izgubilo prvobitnu vitalnost, čak praktičnost. Međutim, dotrajalost
tih predmeta upravo im daje posebnu važnost, što se da uočiti i na primerima iz
zbirke Na putu bez traga, gde pesnik uglavnom peva za iščilelim vremenima i njhihovim
obeležjima. Tako bi se poezija Rođenkova mogla okarakterisati kao poezija evokacije,
jer pesnik koristi sećanje da prizove minuli događaj i oživi ga, ukrasi i posadi
u lirsko okruženje.
Poetska knjiga Na putu bez traga, svojim sadržajem
daje utisak skorelog blata, koje čeka kišu da bi opet zamirisalo i postalo tle na
kome će tragovi ponovo biti vidljivi.
Milan Tica