Žiri u sastavu prof. emeritus dr Sava
Damjanov (predsednik), prof. dr Srđan Šljukić i Radovan Vlahović doneo je
jednoglasnu odluku da Nagrada „Teodor Pavlović” za životno delo pripadne antropologu Bojanu
Jovanoviću, a Nagrada „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu Nenadu Šaponji za knjigu „Psihologija
gravitacije” (Prometej, Novi Sad 2023).
U užem izboru našle su se i
knjige: „Hodočašće u Sodomu” Jovice Aćina
(Službeni glasnik 2022), „Čitač tragova” Marije Šimoković (Univerzitet
„MB“, Poslovni i pravni fakultet, 2022) i
„Povest Srba na Apeninskom poluostrvu” dr Mile Mihajlović (Arhiv Vojvodine,
2022).
Nagrade
će Bojanu Jovanoviću i Nenadu Šaponji biti uručene u petak 29.
septembra u 19 časova u Banatskom kulturnom centru u Novom Miloševu u okviru
svečanog otvaranja manifestacije Dani Teodora Pavlovića.
Kulturna
manifestacija Dani Teodora Pavlovića koju organizuje Banatski kulturni centar
iz Novog Miloševa u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada, pod pokroviteljstvom
Opštine Novi Bečej održaće se po dvadeset i četvrti put u Novom Miloševu od
29.9. do 1.10. 2023.
Program
manifestacije možete videti ovde:
http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2023/09/24-dani-teodora-pavlovica-program.html
NAGRADA „TEODOR PAVLOVIĆ” ZA ŽIVOTNO
DELO
Nagrada „Teodor Pavlović” za životno
delo dodeljuje se antropologu Bojanu Jovanoviću na predlog
Izdavačke kuće Pravoslavna reč iz Novog Sada.
O dobitniku
Bojan Jovanović
je srpski antropolog i naučni savetnik, a pored toga i književnik i sineasta.
Rođen je 18.
februara 1950. godine u Nišu. U rodnom gradu je završio osnovnu školu, gimnaziju
i Tehnički fakultet. Na grupi za etnologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu diplomirao
je 1975. godine, magistrirao 1981. godine sa tezom Uloga i značaj animizma u srpskoj narodnoj
religiji i doktorirao 1988. godine sa tezom Magija u obredima prelaza u Srba.
Tokom redovnih i postdiplomskih studija, na osnovu visokog proseka ocena, bio je
stipendista Univerziteta u Beogradu. U statusu slobodnog umetnika — književnika
bio je do 1984. godine kada se zaposlio na mestu urednika naučnog programa Doma
kulture „Studentski grad“ u Novom Beogradu gde je radio do prelaska u Balkanološki
institut SANU 16. decembra 1993. godine.
Na osnovu objavljenih
radova izabran je 1991. godine za naučnog saradnika, 1997. godine za višeg naučnog
saradnika, a 2001. godine dobio je i zvanje naučnog savetnika. U Balkanološkom institutu
je bio angažovan na projektima Narodna
kultura Srba u slovensko—balkanskom kontekstu i Srpska narodna kultura između Istoka
i Zapada.
Javni nastupi
i tekstovi u svim važnijim listovima i časopisima obeležavaju njegovo višedecenijsko
prisustvo u našoj kulturi. Učestvovao je u brojnim razgovorima povodom knjiga, tematskih
tribina i održao više predavanja u našim najznačajnijim institucijama, a kritičke
tekstove, komentare i kolumne objavljivao je u najuglednijim domaćim listovima i
nedeljnicima: Politici i Ninu. Izbor iz velikog broja njegovih intervjua objavljen
je u knjizi Mehuri zapenušanih godina
(izabrala i priredila Anđelka Cvijić). Osim naučne, Jovanović se bavi i književnom
i filmskom aktivnošću, objavivši dvanaest zbirki poezije i snimivši preko četrdeset
alternativnih filmova.
Učestvovao je
i imao zapažena izlaganja na nacionalnim i međunarodnim naučnim simpozijumima, a
i sam je organizovao više naučnih skupova. Pokrenuo je i uređivao edicije „Otkrivanja“,
„Treći milenijum“, „Duša i kultura“ i „Slovenska riznica“. Bio je član redakcija
Književnog lista i
časopisa Gradina, Kultura
i Istočnik. Redaktor je Srpske
enciklopedije za oblast etnologije i antropologije, koju izdaje
Matica srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti i Zavod za udžbenike.
Odabrane objavljene
knjige: Srpska knjiga mrtvih;
Magija srpskih obreda;
Tajna lapota — tradicionalni
i naučni mit o ubijanju starih; Duh
paganskog nasleđa; Karakter
kao sudbina; Klopka
za dušu, Anahronike I;
Govor pećinskih senki, Anahronike II;
Bliskost dalekog, Anahronike III; Sudbina i magija; Prkos i inat; Rečnik javašluka; Ljubav i opraštanje; Čitanje proročanstva (sa
M. Demićem); Igranje s ništavilom;
Okolni put; Pamćenje i samozaborav;
Svetovi antropološke imaginacije;
Antropologija zla; Tajni interes: pesničko i antropološko iskustvo;
Onirički kod: uvod u antropologiju
snova; Kraj ambisa;
Putovanje zaboravljenim brodom;
Skriveni čovek; Negovana divljina; Agresija i
kultura; Novo varvarstvo; Manconijevo zaveštanje; Mitska aura smrti. Objavio je i više priređenih
knjiga, brojne radove u časopisima i tematskim zbornicima, predgovore i pogovore
više značajnih knjiga i brojne odrednice u enciklopedijama.
Iz obrazloženja
predloga za nagradu
Bojan
Jovanović je autor značajnog i obimnog naučnog opusa posvećenog etnološkom i antropološkom
istraživanju naše tradicionalne i savremene kulture. Dvadeset i osam autorskih,
dvanaest priređenih knjiga i preko dvesta radova objavljenih u periodici, zbornicima
i posebnim izdanjima, kao i brojni tekstovi, prikazi, osvrti i komentari u dnevnim
i nedeljnim listovima, plod su njegovog višegodišnjeg rada koji karakteriše kritički
odnos prema dotadašnjem nasleđu i težnja da se što celovitije sagledaju razmatrani
fenomeni. U odnosu na prethodne istraživače, njegovo delo odlikuju rezultati ostvareni
dubinskim analizama kulturnih slojeva i nastojanje da se komplementarnim znanjem
osvetle bitne pojave u srpskoj tradicionalnoj i savremenoj kulturi.
...može
se zaključiti da Bojan Jovanović spada u naše najplodnije i najznačajnije tumače
srpskog nasleđa, i po našem sudu, on je naš najistaknutiji antropolog ovog vremena.
Njegove radove karakteriše širok tematski raspon i znanja iz interdisciplinarnog
istraživačkog polja u kojem se ukrštaju antropologija, psihologija, sociologija,
istorija i književnost. Rezultati njegovih proučavanja ugrađeni su u pristupe savremenih
antopoloških i etnoloških razmatranja o čemu svedoči citiranost njegovih tekstova
u naučnim radovima. Njegove knjige kao i brojni ogledi, studije i članci obeležili
su domaću savremenu etnologiju i antropologiju i doprineli boljem razumevanju naše
tradicije i savremenih kulturnih pojava.
Zoran Gutović,
direktor i glavni i odgovorni urednik
izdavačke kuće Pravoslavna reč
NAGRADA „TEODOR PAVLOVIĆ” ZA NAJBOLJU
KNJIGU
Nagrada „Teodor Pavlović” za najbolju
knjigu dodeljuje se Nenadu Šaponji za knjigu pesama „Psihologija gravitacije”
(Prometej, Novi Sad 2023).
O dobitniku
Nenad Šaponja
(1964, Novi Sad), pesnik, esejista, književni kritičar, čiji su stihovi prepoznatljivi
u savremenoj srpskoj poeziji po stilskoj perfekciji, hermetičnosti i oštrim metafizičkim
uvidima. U oblasti književne kritike promoviše postmodernu poetiku i ideosinkretički
interpretativni pristup književnim delima, koji podrazumeva življenje u književnosti.
Desetak godina je bio kritičar Politike, a
2002. godine osnovao je izdavačku kuću Agora, danas jednog od najistaknutijih
srpskih izdavača, sa jedinstvenim mestom u ovom polju, zahvaljujući širokim interesovanjinjma
i kvalitetnom izboru.
Knjige poezije: Đokonda (1990), Odrazi varke
(1993), Očevidnost (1996), More (1998), Četiri poeme
(2000, 2001), Slatka smrt (2012), Postoji li dodir tvoje duše?
(2014), Izgledam, dakle nisam (2017), Silazim u tišinu tega bačene kocke
(2019).
Knjiga eseja i kritika: Bedeker sumnje (1997), Autobiografija
čitanja (1999), Iskustvo pisanja, (2001, 2002).
Knjiga putopisa: A Brisel se da prehodati lako
(2018, 2019, 2022).
Poezija Nenada Šaponje je prevođena i na engleski, španski,
italijanski, mađarski, francuski, makedonski, poljski, slovački, rumunski, albanski
i azerbejdžanski jezik.
Prevedene knjige: Postoji li dodir tvoje duše?
- na makedonski; Slatka smrt - na rumunski, španski i slovački; Izgledam,
dakle nisam - na slovački, španski i azerbejdžanski; A Brisel se dâ prehodati
lako, na engleski, makedonski i arapski jezik.
Sastavio je i nekoliko antologijskih izbora: Antologija
savremene novosadske priče (2000), Antologija stare novosadske priče
(2003), Prosvetina knjiga krimi priče (2003), Pavle Ugrinov (u ediciji
Deset vekova srpske književnosti, 2013), Nova priča Novog Sada (2018), The
New Story of Novi Sad (2022).
Nagrađen je „Brankovom nagradom” za knjigu Đokonda,
„Prosvetinom nagradom” za knjigu Bedeker sumnje, nagradom „Miroslav Mika
Antić“ za knjigu Izgledam, dakle nisam,
nagradom „Moma Dimić“ za knjigu A Brisel se da prehodati lako,
nagradom „Milan Bogdanović” za književnu kritiku, i nagradom „Kočićevo pero” za
knjigu Psihologija gravitacije.
O nagrađenoj
knjizi
...ono što od početka svog pesničkog rada preduzima Nenad Šaponja,
nazvaću psihonautikom. Plovidbom beskonačnim okeanom duše, pri čemu se putnik
može odrediti kao krajnji singularitet: kao Ja, u smislu individualne subjektivne
instance. Ako bismo hteli starinski izraz, bila bi to neka vrsta samospoznaje.
Saznanje najtežeg predmeta, odgonetanje najveće zagonetke. Nije uzalud na proročištu
u Delfima stajao natpis gnothi seauton.
Upoznaj sebe samoga. Tek onda možeš pokušati da razumeš svet. Ali pesnik dodaje:
„Da bi razumeo svet, / moraš da odeš daleko od sebe. // Da bi razumeo sebe, / moraš
da budeš / duboko u svetu.“
Imajući u vidu, dakle, da je poezija Nenada Šaponje po svom sadržaju
psihonautika, kao i retku doslednost koju on pokazuje u oblikovanju svoga glasa,
usuđujem se da kažem da je ta poezija, ujedno, još nešto. Nešto drugo, a ne samo
poezija; možda je ona čak i pre to drugo, možda je poezija samo medij kojim nam
pesnik saopštava detalje o svom putovanju dušom, često metaforično izjednačenom
sa plovidbom, koja zna i za mirno more i utočište u nekoj sigurnoj luci, ali isto
tako poznaje i oluje, opasne skrivene hridi, pa i stradanje, potonuće: „Plovismo
kroz druge koji jesu. / Tonusmo kroz druge koji nisu.“ Svejedno je, hoćemo li to
drugo što izražava Šaponjin stih nazvati filosofijom ili dubinskom psihologijom,
ono se tiče pitanja subjektivnosti, duše, čistoga Ja, i njegovog potvrđivanja.
Umesto nekog naivnog lirskog uzleta, koje gura u prvi plan subjektivnost
u njenom suočavanju sa svetom, bez stvarne refleksije, kod Šaponje, od samih početaka,
glas njegove pesme uračunava i sopstvenu poziciju, a sa tim refleksivnim odnosom
se rađa i sumnja; ona je lekovita, ona razvejava iluzije u koje smo umotani. Na
prvom mestu, u poemama ovog pesnika čitamo tragove nastojanja da se pouzdano uspostavi
pozicija čistoga Ja, i da se ono potvrdi i potom odredi prema nekom mogućem Ti.
Zato je njegov govor izrazito dijalogičan.
Međutim, već u prvoj celini
pesnikove nove knjige sa neobičnim naslovom Psihologija gravitacije, taj
osnovni dijaloški odnos se shvata kao narušen, kao „zabuna između tebe i mene“.
Uzrok te zabune je, čini se, u tome što kroz život prolazimo vođeni bacanjem kocke,
dakle slučajno; i kao da to nije dovoljno, pesnik nam dalje sugeriše, ova igra je
nameštena, kocka u sebi nosi teg, koji će poremetiti ravnotežu slučaja. No, pretpostavka
da je životna igra nameštena, i da uopšte postoji kocka sa tegom, ujedno implikuje
realnost socijalnog konteksta u kome jedino može da se pojavi takav odnos, „usred
dodira duša“, kako kaže pesnik, „stalno bejasmo na raskršćima“.
Saša Radojčić
Teodor Pavlović (1804–1854), koji je rođen u Karlovu, današnjem Novom
Miloševu, bio je obnovitelj i reformator Matice srpske, njen prvi sekretar,
urednik „Letopisa” Matice srpske, osnivač Galerije Matice srpske, osnivač prve
muzejske zbirke u Srba, novinar i rodonačelnik žurnalistike u Srba, advokat,
književnik, prevodilac – jedna od najistaknutijih, a nepravedno zaboravljenih,
ličnosti srpskog naroda u prvoj polovini 19. veka, čije je pregalaštvo dalo
trajni doprinos srpskoj kulturi.
