Prva promocija novog romana „Ljuba” Radovana Vlahovića održaće se u petak 6. septembra 2024. godine u 20 časova u Banatskom kulturnom centru u Novom Miloševu.
Učestvuju: književni kritičari Viktor Škorić, Andrea Beata Bicok, Nenad Stanojević i Mladen Đuričić; moderator Senka Vlahović; odlomke govori Teodora Vlahović; Vid Vašalić, gitara; i autor Radovan Vlahović. U okviru promocije biće otvorena i dokumentarna izložba „Ljuba” posvećena ovom romanu.
„I Bapa i Ljuba su strešine, ali u različim društvenim i istorijskim okolnostima. Bapinu priču pratimo u vreme kraljevine a Ljubinu u vreme komunističke Jugoslavije. I Bapa i Ljuba su heroji koji su pokazivali otpor prema nametnutoj kolektivizaciji, sa jednom razlikom – što je Ljuba preuzimanjem odgovornosti osuđen na zatvorsku kaznu, oduzeta mu je celokupna imovina i odveden je zajedno sa ostalim 'žitarima' u Požarevac u zatvor, gde je protestovao postom i molitvom, kao štajkom glađu do smrti, protivu nepravde koja je njemu i njegovoim najbližim naneta. Dok ćemo Bapinu starešinsku sudbinu pratiti u novom romanu koji se dešava u ratnom periodu na njegovom salašu i nosi radni naziv 'Baza'. U romanu 'Ljuba' sam pokušao da intoniram da je diktatura proletarijata i uskraćivanje građanskih sloboda samo treninig i uvertira za jedno novo vreme koje sada živimo i koje neki nazvaju korporativnom diktaturom”, izjavio je, u nedavnom intervjuu, Radovan Vlahović o svom novom romanu „Ljuba”, koji je četvrta knjiga „Banatske epopeje” započete romanom „Bapa”.
IZ KRITIKA
„Iako Dragoslav Mihailović nije bio prvi koji je u našu literaturu uveo dijalekt – pre njega su dijalektski govor koristili Stevan Sremac, Borisav Stanković i mnogi drugi pisci – on je, ipak, uspeo da napravi svojevrsnu književnu revoluciju. Upotrebom dijalekta, gotovo po pravilu kada je skaz u pitanju, Dragoslav Mihailović zapravo preokreće paradigmu. Dijalekt prestaje da bude sredstvo za dobijanje „autentičnosti“, on nije ni upoznavanje sa drugačijim i egzotičnim. Dijalekt postaje način da se ljudske sudbine predstave sa svešću i iskustvima samih književnih junaka. Tako je srpska literatura kroz delo Dragoslava Mihailovića dobila jedinstveni uvid u jezički, ali i životni i svetonazorski prostor pomoravskog čoveka. Isto to čini i Radovan Vlahović predstavljajući svet i životni prostor Banata.
Nedavno preminuli pisac i prevodilac Ivan Ivanji, takođe Banaćinin poreklom, čovek koji je u svojim ideološkim uverenjima ostao do poslednjeg dana veran jugoslovenskoj verziji komunizma, govorio je da se u kritici druge Jugoslavije pravi ogromna greška, i to najviše preko kuđenja sasvim pogrešnih stvari, dok se one prave i velike greške potpuno zaobilaze. Jedna od njih – po Ivanjiju i najveća – bila je prisilni posleratni otkup po selima, praćen krajnje pogrešim i, što je još gore, potpuno nepotrebnim nasiljem. ”
Vladimir Petrović
„Poznato nam je da je moderna književnost, za razliku od tradicionalne, poverenje prepustila priči po sebi, a pripovedača stavila u drugi plan dovodeći u pitanje status sveznajućeg naratora. U toj pripovednoj promeni u jednom trenutku verodostojnost i istinitost priči donosila su u narativ inkorporirana dokumenta. Setimo se Danila Kiša koji je oživeo snažnu sintagmu „časnih ljudi i pouzdanih svedoka“ oko koje se razvila čitava jedna pripovedna poetika. Autor Vlahović u ovom delu prevazilazi bilo kakvu isključivost u pogledu opredeljenja za jedan od navedenih poetičkih smerova. Kod njega i pripovedač i priča i likovi i dokumenta koja su našla mesto u ovom romanu čine harmoničnu strukturu sastavljenu iz delova koji se savršeno uklapaju jedan sa drugim u celokupnoj slici i poruci dela. Na taj način pripovedanje je došlo do one tačke u kojoj se iz mnoštva perspektiva pripoveda o istom događaju, a svaka, bez obzira što je drugačija u nijasnama koje joj daju likovi koji pripovedaju ili se prisećaju, ostaje nepromenjena u osnovi koja potvrđuje istinitost. Tako je i tema romana potpuno ogoljena i ne preostaje ni jedan neosvetljen ugao u kom bi mesto mogla naći bilo kakva pripovedna namera koja bi osujetila osnovnu frekvencu prirode književnog teksta – da pripoveda istinu o svetu i životu.
Vlahović je romanom Ljuba napravio veliki korak u srpskoj književnosti tako što je velikim i važnim temama pristupio na nov način i otvorio nam nove perspektive viđenja. Učinio je ono što samo veliki pripovedači umeju: humanost je postavio, negovao i izdigao na pijadestal tako da književnost štiti od lakog skliznuća u ideološke ili političke okvire i neguje srž njenog bića štiteći ga od zloupotrebe. Zbog toga roman Ljuba nije samo priča o posledicama rata i promenama koje je on izazvao u sociumu nekadašnjeg Banata, već je priča koja književnost vraća samoj sebi na mestu gde se to najmanje očekivalo.”
Andrea Beata Bicok
VIŠE O KNJIGAMA
Ceo intervju:
https://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2024/08/intervju-radovan-vlahovic-knjizevnik.html
„Banatska epopeja”:
https://bkcknjige.rs/prodavnica/roman/cetiri-romana-banatske-epopeje-bapa-1934-mucenici-ljuba/
Knjiga je objavljena uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.