Željko Višić: „Ljubav i trnje”

Edicija ZAVIČAJ
96 str, tvrdi povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-86-6029-459-5

Izdavači:
Banatski kulturni centar
Novo Miloševo
i
Narodna biblioteka „Đura jakšić”
Srpska Crnja


Cena: 800 din
Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl:
banatskikulturnicentar@gmail.com


Zbirka pesama Ljubav i trnje Željka Višića sadrži 49 pesama koje nisu sistematizovane po ciklusima iako se takvo uobličavanje knjige moglo izvesti kroz odeljke o zavičaju, ljubavi prema ženi, nesavršenosti i krnjavosti tuđeg sveta i nedostatku sopstvenog rodnog tla, filozofemama o čoveku i istini itd. Ipak, čitav ovaj pesnički opus ima zajedničkog imenitelja u formi ispovedne reminiscencije, a u sadržini kao nostalgičnu poetiku autora sa primetnom patinom sete o prošlim vremenima, zavičajnom i egzistencijalnom inostranom podneblju, pa čak i u emocionalno obojenim ljubavnim stihovima. I uopšte, kod značajnog broja pisaca i emigranata, ako ne i kod svih koji su svoje uhleblje sticajem, uglavnom nesrećnih, okolnosti, našli daleko od rodne grude i zavičaja, primetan je taj večiti plamičak nepresušne nostalgije za nečim dalekim, a dragim, postojećim, a zagubljenim.

U komunikaciji sa čitaocem Višić se služi ličnim, direktnim i subjektivnim obraćanjem, čime nedvosmisleno iskazuje sopstvena uverenja, emocije i iskustvo, što u pesničkoj praksi doprinosi autonomnosti, originalnosti i neposrednosti. Uz pažljivu i veštu upotrebu stilskih figura, Višićev pesnički iskaz dobija na snazi i samosvojnosti. Personifikacija i metafora se u Višićevom pesničkom diskursu izdvajaju posebno po brojnosti i uspešnosti stilskog izražavanja.

Jovan Veljin Mokrinski

Mirko Čavić „Kaže mi Dragomir” (drugo izdanje)

Edicija ZAVIČAJ
128 str, ilustr, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-86-6029-460-1

Cena: 600 din
Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl:
banatskikulturnicentar@gmail.com

Mirko Čavić je svoja dosadašnja iskustva fotoreportera i pisca kratkih reportaža sublimirao u ovoj knjizi i otvorio nam, na jedan sasvim nesvakidašnji način za moderne i savremene književne prosedee, zavičajnu priču koja korespondira sa svakodnevicom, a opet izgleda tako omamljujuće, volšebno i fascinantno nova i neponovljiva poput brzog voza koji iskoči iz šina i zaustavlja se na jednom mestu u nekoj nedođiji, a mi, kao putnici tog voza, najednom izlazimo i nalazimo se u nekom nadrealnom svetu, koji je prepisan iz stvarnosti i na nju liči, ali nam se čini da je doživljamo na iracionalan način i kao da snevamo, upadamo u svet koji arhetipski, mi Banaćani, u sebi nosimo, ali smo ga poslednjih godina, u vremenu sveopšteg ubrzanja, negde izgubili, negde zaboravili i, evo, sada, naš Mirko je stigao da nas, zajedno sa Dragomirom, vrati nama samima.
(iz recenzije)
Radovan Vlahović, književnik


U svojevrsnom dijalogu, podstaknutog pitanjem neimenovanog sagovornika, glavni junak priče, mokrinski šeret Dragomir, raspreda priču, ne osvrćući se mnogo na suštinu pitanja. On prepliće svoja sećanja na ljude, običaje, životinje, prirodu, i uopšte mokrinsko okruženje, sa epizodama i trenucima iz sadašnjeg, svakidašnjeg života. U tim naizgled ispadima iz konteksta, ipak, postoji čvrsta nit koja armira njegovu priču, a to je, osim tipičnog mokrinskog žargona, i želja za što slikovitijim, ali istinitijim sećanjima, koja sagovorniku treba da olakšaju razumevanje Dragomirovog pripovedanja. 

Iz bezbroj tema upoznajemo i prošli i sadašnji Mokrin i Mokrinčane. O duhovitom opisu povratka iz kafane, i susretima sa policijom, uz opise starih zanatlija, i njihovih rodbinskih veza, i mesta prebivališta, o obradi zemlje, nekad i sad, i zatrovanosti njiva, kao i o vlasništvu nad njivama, zna čije su njive bile, a ne zna ko ih danas radi, o seoskim podbadanjima u kafani, spletkama i podmetanjima. 

Priča on, i o svojim đačkim nestašlucima, i propustima bez ustezanja, i onako mokrinski, otvoreno i bez dlake na jeziku. I o današnjim nepravdama. Dočarava nam sve to Dragomir, kao da je glavni lik, mladić, iz nekog oskarovskog svetskog filma. A zaista nije, bog mi je svedok. To je jedan od naših, svakidašnjih Mokrinčana. Znam čoveka, Dragomira Peđalovog, Radinog brata. Kad god svrnem u Belo Pero, vidim ga sedi, pijucka pivo, malo priča, ali pažljivo snima i osluškuje, ima čovek oči i uši. Nazdravlje, Dragomire!

(iz recenzije)
Jovan Veljin Mokrinski