Radovan Vlahović: „Dopisnice za Nikassa: putopisi”

Edicija PROZA
152 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-­86-­6029-­467-0

Cena: 600 din
Knjigu možete poručiti pouzećem 
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
ili telefon 069/793-155


Dragi moj Nikola, evo već nekoliko dana sam u prelepom nemačkom gradu Ulmu. Ovde se održava jedan od najlepših festivala koji povezuje sve zemlje kroz koje protiče Dunav. Znam da ti obožavaš društvo i dinamiku, zato ti i pišem, sa željom da moje reči nevidljivom božanskom rukom stignu i usele se u tvoje srce, da ti olakšaju bolničke dane, da ti donesu malo radosti koja, kao da je nestala, sa lica zemlje i našeg tužnog sela. 

(odlomak)

Mada i u ovoj knjizi poglavito ko­risti lokalni jezički standard s retkim ele­mentima pokrajinskog govora i tek ponekim blago afektiranim trans-paorskim akcentom uz neskrivenu volju za pripadanje trenutno do­minantnom mejnstrimu u srpskom knji­že­vnom i idejnom prostoru pisma/slovestva, Vla­ho­vić ni i u ovoj knjizi ne beži od svojih mla­dalačkih fascinacija, sada pre izraženih na te­matskom (ponuda barbarogenija Evropi) nego na formalnom planu. Međutim, i ta sasvim ta­nana verbalna nit dovoljna je da pisanje ovog deklarisanog banatskog lokal patriote, bez ika­kve štete po rezultat tog pisanja, značajnim delom može biti osvetljeno i iz šire perspek­ti­ve stvaralaštva prethodećih mu banatskih (i vojvođanskih, srpskih, evropskih...) neo-avan­gardista. U prvom redu V. R. Tucića i Vojisla­va Despotova, iz njihove ranije faze – s pisanjem nestihovne poezije anegdotičkog fragmenta, kao i imajući u vidu teoriju i praksu banatske svetske književnosti koju su, s podjednakom merom duha i tekstualne kompetencije, to­kom poslednjih deceniju-dve najživlje zastupali otac i sin Šajtinac, Radivoj i Uglješa. A svakako bi pri tom trebalo imati u vidu i istovrsni uticaj harizmatičnog i modelotvorno još aktuelnog Branka Andrića Andrle, uticaj koji Vlahović, za razliku od nemalog broja kolega, uopšte ne taji nego blagorodno otkriva, čak inaugurišu­ći Andrića u frekventan lik, aktivnu jezičku figuru svojih mikro proza.

Vlahovićev se putujući interna­cionalizam manifestuje u njegovoj opravdanoj želji da po dunavskim, crnomorskim, pomur­skim, jadranskim, pod-alpskim i drugim evro-kultur-feštama od Ulma do Mamaje i od Lu­cer­na do Lendave slavi ne samo Svoju, nego i poeziju/stvaralaštvo Drugih, i da tako za­stu­­pa mogućnost opstanka umetnosti/kul­tu­re kao večite razmene. Njegovi zapisi iz  stranstvo­­­va­nja tako su, zapravo, zapisi o traženju živog ljudskog zajedništva te vrste, kako s dru­­gi­ma tako i sa sopstvenim znanjima, lek­ti­rom, fascinacijama, objektima tradicije, pri­ro­dom i sumnjama u budućnost kao meru ne­pro­menji­vog, istog. Zavisno od stanja i zvanja sago­vor­nika zasniva se i značenjski & tekstualni intenzitet svake od ovih objava, pri čemu su li­čno iskustvo i fino pogođena tonska laviranja pred licima današnjeg sveta ponajbolji aduti ovog autora. 

I – što nije sasvim bezazleno, već skoro primerno ohrabrujuće – sve to je i lep prilog na­­šoj putopisnoj prozi, uz samosvojno geo­po­etičko osećanje sveta, tako da naglasak nije sa­mo na našem, niti na samo proznom. Baš kao što u književnosti i treba da bude.

Vladimir Kopicl