Zbirka pripovedaka „Zaratustrin ples nad Jugoslavijom” Radovana
Vlahovića predstavlja višeslojno prozno delo u kojem se obrađuju teme
različitih sudbina ljudi sa prostora Banata, i to kroz prizmu savremene
istorije, filozofije, sna i vizije. Ovo nije samo knjiga priča, već i literarno
svedočanstvo o propadanju ljudskih ideja i vizija na užem planu i države i
jednog naroda na širem. Vlahovićev rukopis odlikuje postmoderna struktura. U
njegovim pričama se ukršta stvarno i fantastično, javljaju se hibridni žanrovski
oblici, nezaobilazni su ironija, intertekstualnost i filozofska zapitanost nad
vremenom u kom živimo. Junaci često deluju kao izdanci jedne slomljene
stvarnosti u kojoj se mešaju religijski, mitski i istorijski obrasci. Jezik je
gust, poetizovan, i meditativan, sa čestim aluzijama na Ničea, Dostojevskog,
biblijske figure i kulturne simbole balkanskog prostora. Autor na vešt način
prelazi između dva sveta – kod čitaoca stvara osećaj da je u isto vreme reč o
izmišljenim književnim likovima ali i da su oni veoma stvarni, te da se o njima
piše hronika. Kroz zbirku priča se postavljaju pitanja: Šta je ostalo od
Jugoslavije ne samo kao države, već kao ideje o zajedništvu, kulturi, čoveštvu?
Kakvi su to ljudi koje on deklariše kao čobane? I da li ljudske sudbine moraju
teći „iščašenim“ tokovima ili se mogu vratiti na pravi put? Vlahović ne nudi
jednostavne odgovore. On piše kao svedok, ali i kao pesimistični prorok, koji
se kroz aluziju na Zaratustru pita – ima li života posle sloma (moralnog,
istorijskog, ljudskog)?
Vanja Kovačević
Ipak, ovoga puta zaustavićemo se na jednom od mogućih pitanja i budućim tumačima ostaviti u amanet da rastumače da li je poruka „Zaratustrinog plesa nad Jugoslavijom” proročka i ima za cilj da nam sugeriše da će se ubrzo pojaviti barbarogenije koji će balkanizovati Evropu? Ili se pak on već pojavio? Možemo li prepoznati čoveka koji danas igra ulogu barbarogenija? Ko su današnji glumci koji igraju sporedne uloge u komadima od nacionalog značaja? Ko su umetnici koji imaju potrebu da budu budni i da pevaju? I je li lepo pevanje staraca nešto što nam može pomoći i podariti mudrost ili je pak reč o ironičnoj konstataciji koja ukazuje na nepravedno potiranje mladosti, njene veličine i snage? Naposletku, možda i najvažnije: hoće li barbarogenije zauvek ostati samo književni lik ili je moguće njegovo ovaploćenje u realnosti?
Msr Milana Poučki
Posebno vredi istaći uvodnu priču pod nazivom „Putovanje“, koja je tematski, vremenski, prostorno i stilski odvojena od ostatka zbirke. Iz nje je izvučen i sam naslov, u kome je sadržan određeni prostorni i vremenski paradoks (persijski filozof i pesnik Zaratustra u Jugoslaviji). Kao da ova priča sve tri tematske celine objedinjuje u jednu priču koja nas uvodi u Vlahovićevu zbirku. Bivajući oslobođena realnog vremena i prostora, priča se izdvaja i nizom fantastičnih elemenata i motiva. Budući oslobođena prave fabule, odaje utisak gotovo meditativno-lirske proze, kao mirna i čitalački-zadovoljavajuća priprema za ono što sledi u nastavku – a slede nam stranice interesantnih priča o životnim sudbinama običnih ljudi, njihovi fenomenalno realistički oslikani portreti, emotivne ispovesti i ljubavne avanture – koje igraju na granicama erotskog, ali ih ne prelaze. Na sve ovo nas je autor već navikao – Vlahović je svojom novom zbirkom ostao dosledan sebi, svom stvaralaštvu i svojim čitaocima!
Svetozar Marčeta
