Simana potpisuje ime i prezime palcem. Nepismena,
ona je knjiga za sebe. I kada joj se muž Jakov na perfidan način nerazumno i grubo
gubi sa decom iz njenog života, Simana ne gubi miris i boju svoje životne jabuke,
već je kotrlja koferom od Like do ravničarskog sokaka, malog mesta u Vojvodini,
s nadom da će tu istu jabuku razdeliti na jednake kriške sa decom sraslom u srčanom
nervu unutar njene duše. Pred našim očima Simana se kao majka otvara poput ogledala
u čijim su obrisima likovno odražena lica njene ćerke i sina.
Simana jeste retko upečatljiva hiperrealistička proza čiji igrokazni motivi ne ostavljaju čitaoca ravnodušnim. Nema tu šta dodati, niti oduzeti, sve je u biti tako kako i jeste upisano rukom Dobrane Zeković alijas Miljanić, koja se već odavno inventariše rukopisnim imenom i prezimenom.
Milutin Ž. Pavlov