Da bi postigao svoju nameru da opiše svoj, a onda i sve naše drumove, i raskršća, i sa strane jave i svakodnevnog, i sa strane metafizičkog, autor pribegava upotrebi jednosložnih reči, često neočekivanih, arhaičnih. Zato ćemo se malo zadržati na semantici Markove poezije. Na prvi pogled, rekli bismo da je škrta, da je teško izrečena, sa mukom samotnjaka, čoveka svesnog kompleksnosti života, da je intimna. Pa tako on kaže „pesme tišine i prisne ćutnje”. Ali, koliko god da je naš život, samo naš, i naše breme samo naše, u Markovoj poeziji prepoznajemo univerzalnu upitanost: težnje, čežnje, strepnje, jada, radosti svakoga od nas, sa našim ličnim bremenom. Naizmeničnim pisanjem jednosložnih reči, često suprotnog znčenja, ova poezija dobija specifičan ritam, koji na trenutke možemo čitati i kao svojevrsnu duhovnu brojalicu, u kojoj se smenjuju java, san, prozaično i uzvišeno, čovekov duh i telo. I naizgled sve nasuprot jedno drugom da bi se na kraju spojilo u jedno. Pesnik peva o „ludilu zla” nasuprot „jednom snu od vode … od sebe”, opijen letom i njegovim mirisima, peva o blatu, mulju – stvarnom, a i onom čovekovom samotnom, o ptici koja leti u plavetnilo, ali i ptici u čoveku, željnoj da se vine u božanske visine, da se smiri i shvati bol, muke i suštinu života, kako bi gore, na nebu makar dodirnula blaženstvo.
Dušan Radak