Urednik
Simon Grabovac
Zbirka Ja ću se vratiti ispevana je u filozofskom raspoloženju subjekta koji se nalazi u poziciji egzistencijalne zrelosti iz koje o smrti može pevati bez prenaglašene dramatike i preuveličane zebnje. Iako ni on nije izuzet iz ljudske slabosti i nije bez straha pred neumitnim ishodom života, iznaći će perspektivu iz koje će postojanoj, arhetipskoj smrtnosti čoveka prići na pomalo neuobičajen način za nas čitaoce. A taj nov način ogleda se ponajviše u prizemnom suočavanju sa ljudskom prirodom koja nije određena za večni život, te u autorefleksijama koje ponajviše boji mudrost i pomirljivost sa tim da smrt još uvek nadilazi sobom sve moći u rukama čoveka, ma koliko bila razvijena današnja civilizacija.
Subjekat ove
zbirke u svom pesničkom pozivu vidi nešto sveto i uzvišeno, ali istovremeno i nešto
što od čoveka zahteva predanost, potpunu posvećenost i velike napore ukoliko se
želi dostići viši smisao pevanja. Jer samo poneka reč „Bogu u krilo padne i posveti
se“. Dajući sebe celog u pretvaranju reči nađene „u haosu / u raspadanju i truleži
/ obamrlu u narkozi“ u reč dostojne pesme, koja je „energetski udar / potpameti
/ svetlosni komete trag / uže o koje vešaš / noću svoju suštinu / pa onda treperiš
/ i svetliš / razapet između / dana i noći / večnosti i života / besmrtan kao Hrist
/ i zgažen kao ulični pas“, lirski subjekat sigurno korača putem višeg smisla egzistencije.
Ima nečeg utešnog i dirljivog istovremeno u ovoj Vlahovićevoj zbirci. Ona, sa jedne strane, bez okolišanja, na mahove suviše direktno suočava i nas čitaoce sa istom pozicijom koju ima i subjekat zbirke, a to je pozicija svesti o našoj konačnosti i smrtnosti u fizičkom obliku. Sa druge strane, ovi stihovi ponudili su nam i izlaz iz te nezavidne pozicije nemoćnog čoveka. Uputili su nas u pristup smrti koji nas osvešćuje, ali ne zamara i skrenuli su nam pažnju da je važnije baviti se životom na način da se dosežu vrednosti duhovnih dimenzija. Uz to, verujući u reč, kao u najuzvišeniji oblik postojanja, on gradi svoju duhovnu religiju koja ništi svaki strah i poriče svaki besmisao čovekov. Jer jedino reč ima u sebi moć veću no što ima smrt. Ona imenujući istovremeno i kreira postojanje. Zbog toga subjekat zbirke, kao pesnik, može na kraju reći: „Ja ću se vratiti“.
Obimom nevelika nova pesnička zbirka Ja ću se vratiti Radovana Vlahovića vraća domaću savremenu poeziju tekovinama enklitičkog, svedenog, jezgrovitog i idiomatičnog stiha, pomalo bliskog zaumnom jeziku Momčila Nastasijevića. Ovako specifičan odabir pesničkog izraza implicira povratak misaonoj i egzistencijalnoj poeziji začinjenoj odabirom tema i motiva iz savremenog života. Na ovaj način, pesnik poeziju vraća korenima, odnosno „maternjoj melodiji“, i to u smislu izvornog značenja ovog pojma – preispitivanje sopstvene duše i najdubljih ponora unutrašnjeg „ja“ u potrazi za smislom postojanja (takve su recimo pesme ove zbirke „Vreme za dileme“ i „Za vratom stoji i čeka“).
Preispitivanje u kombinaciji sa svedenim stihom, pokazalo se na primeru Nastasijevićeve i Miljkovićeve poezije, ali i ne samo njihove, već i kod mnogih pesnika mlađih generacija (pomenimo, na primer, Slobodana Zubanovića, ili jednu sasvim mladu pesnikinju Goricu Radmilović) vodi uglavnom vraćanju tišini i ćutanju. Na sličnom tragu obreo se u svojoj novoj pesničkoj zbirci i Radovan Vlahović (pesme „Kad potrošimo reči”“ i „Merenje pritiska“). Posebno je za praćenje razvitka ovog motiva značajna pesma „Merenje pritiska“ koja nedvosmisleno govori o tišini i ćutanju kao ishodištu sukoba lirskog subjekta sa stvarnošću koja ga okružuje. Tišina za Vlahovića predstavlja liniju manjeg otpora za beg od stvarnosti, dok je kod Nastasijevića, recimo, ćutanje bilo čisto utočište, odnosno mesto za povratak korenima sopstvenog postojanja.
Vlahović je u svojoj poeziji prevashodno okrenut modernom, savremenom dobu i položaju čoveka u njemu, iako ne gubi iz vida ni tradiciju koja se očitava u obradi pojedinih motiva (stvaranje, pročišćenje) i dosluhu sa pesničkim jezikom i stihom dalekih prethodnika (npr. Nastasijević). Specifičan odabir svedenog stiha pruža mu mogućnost za metaforičan pesnički izraz koji tumačima i čitaocima pruža mnoštvo mogućnosti za razumevanje i interpretiranje smisla njegove poezije, i to je ono što ga čini priemčivim i drugačijim u odnosu na prigodnu poeziju kojom smo, nažalost, poslednjih decenija sve više okruženi.
Svetlana Milašinović