Za većinu priča i prozaida koji čine knjigu Zapisi iz zaumlja može se reći da pripadaju psihološkoj, nadrealnoj, donekle i oniričnoj, pa i fantastičnoj prozi toka svesti kakvoj se danas malo ko priklanja. Osim bogatstva imaginacije, intuitivnosti u osećanju sveta i umeća u gradnji priče posve različite forme, ovakva proza zahteva ne samo vanredno životno iskustvo i književno-teorijsko znanje, nego i solidnije poznavanje psihologije i filozofije, posebno ezoterije, poznavanje i onog što, inače, nije namenjeno da se deli sa svakim i da se kao veština ili znanje prenese na mnoštvo. Reč je o onom tajnom znanju koje se mora preneti samo na one koji u nešto jasno veruju i što ostaje u „užem krugu, kao svojevrsna tajna, kao simbol jedne vrste poverenja...“
Knjigu je moguće doživeti i kao reku ponornicu iz koje, poput gejzira, na svetlost izlazi i vidljivo biva samo ono u njenom vrtložniku što se, zahvaljujući paklenosti, surovosti i žestini u sebi, suprostavilo nemosti u proticanju ka ušću. Začetak joj je u prološkoj misli da onaj koji piše nikada nije potpuno sam, a pri uviru, po okončanju neminovnog proticanja, posle svih vrtložnika koje valja preživeti na putu do istine o samom sebi, odgovor i na pitanje glasno neizrečeno: Šta je to što je izazvalo priču?
– Strah je uvir u svaku priču... Pisanjem se iz delića svog pakla, tišine željan, pričom izbavljam.
Iz predgovornog zapisa o knjizi