Boljim poznavaocima onog vrhunskog u tokovima modernog pesništva na evropskom tlu, posebno onog što je u poljskoj književnosti začeto prvim posleratnim zbirkama Tadeuša Ruževiča (1921–2014) i Zbignjeva Herberta (1924–1998), moguće je da ono o čemu i kako pesmama na stranicama knjige „Nesanica“ promišlja Rišard Vasilevski (1938) i neće biti neko veliko iznenađenje, jer je i njegov poetski koncep protkan filozofisnošću, i pripada poetici krajnjih, odnosno graničnih stanja. (...)
U odnosu na druge stvaraoce u poetici krajnjih, graničnih stanja, konkretno, u odnosu i na samog svetski znanog i veoma priznatog pesnika i dramskog pisca, esejiste i prevodioca Tadeuša Ruževiča, koji je jednakom brižljivošću stvarao i kratke, fragment-persme, ali i veoma zanimljive poeme pune kritičnosti na račun diktatorskih sistema i svemoćnika nad ljudima, Rišard Vasilevski je sav usredsređen na individuu, na ono čime se mali, anonimni čovek, u mnoštvu neprimetni čovečuljak, suočava sa ličnim traumama koje su nastale i uvek iznova poprimaju nove dimenzije a što nastaje kao posledica zla, posledice straha i večne zebnje za sebe, i sve su to zapisi nastali trenom u kome kulminira nemir, nespokoj kojima je ispunjena jednako i vidna i nevidna svakodnevica neznanca „u meni skrivenog“. (...)
Sumorno raspoloženje koje se iz pesme u pesmu, bez podele na cikluse, zbirkom „Nesanica” neprestano nadovezuje i nadgrađuje, još je teže kad se u zapisu od krajnjih, graničnih stanja „zatekne” ponešto od lepog, pri maglovitom sećanju na toplinu od minulog, što se dogodilo u detinjstvu, u mladosti, u vreme kad je celim bićem, pa kao da je time bio ispunjen i sav kosmos, vladala nečija nežnost, ljubav prema nekom s kim bi da skuplja voće ispod stabla koje je vremenom postalo i orijentir i graničnik između onog nekad i onog nikad više. Iako ih je o uvoj knjizi najmanje, pesme izazvane sećanjem minulo, na ljubav, na nežnost, među najboljim su u ovoj knjizi, a moguće i u celokupnom poestkom opusu Rišarda Vasilevskog. Takve su pesme „Kad grad mesecom kaplje”, „Još uvek na putu”, „Ne idi daleko”, „Vrati svežinu travi”, a mimo svih je „Kratka pesma o ljubavi”, pesma antologijske vrednosti koju navodimo u celosti: ti si/ zvono koje se njiše// topli/ prolećni vetar// pejzaž/ mnogih ispunjenja// snevanje/ iz kojeg se često budimo/ više nego ikada//” (Kratka pesma o ljubavi).
David Kecman Dako