Nagrada Bogdan Čiplić za najbolji prozni rukopis na srpskom jeziku u 2022. godini.
***
Na tromeđi eseja, poezije i proze, u kratkim formama, isečcima iz života, u istrgnutim sekvencama, neobičnom jezičkom aparaturom, Aleksandar M. Arsenijević u zbirci kratkih priča pod naslovom Fosforescencije sabira rasparčanu intimnu ispovest, kao svetleće tačke u mraku. Ne tražeći od njih da izgrade celinu, autor ove isečke pušta da se međusobno traže i dozivaju, sklapajući u svesti čitaoca jedan koherentan svet upravo zahvaljujući nepretencioznosti književnog postupka (rekli bismo i zahvaljujući nepretencioznosti autora).
Fosforescencije Aleksandra M. Arsenijevića svedoče o vanvremenosti trenutka, o jednostavnosti i savršenstvu. Pomerenom perspektivom, jednostavnom izmenom rakursa, pisac uspeva da antropocentričnost sveta nadigra humanizmom, stavljajući u prvi plan neživu prirodu, iza koje se tek onda pomalja čovek, neznačajan i tako obožen.
Minimalistički način pripovedanja, kratki opisi, efektni, proizvod su superiorne pripovedačke percepcije koja mnoštvo uvida sažima u efektne slike, naizgled efemerne.
Apokaliptičkim događanjima Arsenijevićev junak se suprotstavlja sopstvenom željenom autsajderskom pozicijom. Metaforička ili kitnjasta svedenost Arsenijevićevog izraza omogućava čitaocu da usred banalnosti ugleda, ili tačnije, oseti lepotu – lepotu čoveka, lepotu sveta, lepotu pripovedanja. Složenicama, koje evociraju drevnu Heladu, mediteran, neologizmima i arhaičnim oblicima reči povezujući nas sa antikom u kojoj, kako je rekao Hans Georg Gadamer, čitajući Helderlina, svako sa smislom i dušom pripada svetu, u već postojeće oblike reči dolivajući novu snagu i nove dimenzije (poput reči večnutak), vraća nas pisac sa puteva na koje smo zalutali, nazad, ka sebi, ka Čoveku, ka Studenici. Smrtnik tu ne samo što se seća besmrtnosti, nego ona postaje osnovni element u njegovom smrtnom biću.
Msr Nenad Stanojević