BKC NA SAJMU KNJIGA U BEOGRADU 2013.

Banatski kulturni centar će biti jedan od izlagača na predstojećem 58. međunarodnom beogradskom sajmu knjigaod 20. 10. do 27. 10. 2013. godine.
Štand Banatskog kulturnog centra će se nalaziti u prizemlju Hale 4 Beogradskog sajma. Nova izdanja knjiga će biti promovisana u sali „Beogradski sajam“.

Banatski kulturni centar objavio je 38 novih naslova u proteklih godinu dana.

Predstavljanje Banatskog kulturnog centra na 58. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga finansijski je podržala Opština Novi Bečej.

PROMOCIJE NOVIH IZDANJA NA SAJMU KNJIGA

sreda, 23. 10. 2013, 14h, sala „Beogradski sajam“

Promocija autora Banatskog kulturnog centra: dr Predrag Jašović („Veritas banatske ravnice: Radovan Vlahović u književnoj kritici“), dr Milan Micić („Školstvo u novim naseljima Banata (1920-1941)“), Simon Grabovac („Zingiber“), Mirjana Marinšek Nikolić („Dieses kleine Kino in unseren Köpfen“), Senka Vlahović Filipov („O ilustrovanju knjiga poezije: istorija, teorija, praksa"), Radoje Drašković („Čika Uros“),  Ljubomir Kojić („Duše tela“), Radovan Vlahović („Varvarogenije: postzenitistički roman“),Marija Tanackov („Oblikovanje tradicije II“), Dijana Subotički („Životne priče političarki iz Vojvodine“). Govore: autori, urednik i direktor BKC-a Radovan Vlahović, urednik edicije „Primenljivo“ Slobodan Ivkov.

petak, 25. 10. 2013, 14h, sala „Beogradski sajam“

Promocija autora Banatskog kulturnog centra: Zoe Byford („Alhemija misli“), Slaviša Krstić („Ovde i sad“), Aleksandra Kovrlija („Blagost tišine“), Nikola Vlahović Nikasso („Sunčan dan“), Maja Pantelić(„Vrtlog vremena“), Danijela Jevtić  („Duša moje duše”), Ljubica Vukov Mihajilo (Triptih „Hodaj”),Olivera Stanisavljev  („Pariz u doba lišća koje pada"), Mirjana Brkljač Hemun („Poljubac“), Milenko Radnović („Sve moje ljubavi“), Nena Miljanović („Daniluškin romansero“), Sanja Ž. Cvetić („Listovi sudbine”). Govore: autori i urednik i direktor BKC-a Radovan Vlahović.

Na štandu:

Književnik Radovan Vlahović će potpisivati svoje knjige 23. i 25. 10. od 12-16h na štandu Banatskog kulturnog centra (prizemlje Hale 4).

SPISAK IZDANJA OBJAVLJENIH IZMEĐU

SAJMOVA KNJIGA U BEOGRADU 2012. I 2013. GODINE

1. Dr Predrag Jašović „Veritas banatske ravnice: Radovan Vlahović u književnoj kritici“
2. Dr Milan Micić „Školstvo u novim naseljima Banata (1920-1941)“
3. Simon Grabovac  „Zingiber“, prevod dela „Isiot“ na nemački jezik, preveo Johann Lavundi
4. Luisa Lang Owen „Des Bischofs Kleid“
5. Radovan Vlahović „Varvarogenije: postzenitistički roman"
6. Nikola Vlahović Nikasso „Sunčan dan", ilustr. Nikola Vlahović Nikasso
7. Senka Vlahović Filipov „O ilustrovanju knjiga poezije: istorija, teorija, praksa"
8. Radoje Drašković „Čika Uros", monografija o Urošu Prediću
9. Ljubomir Kojić „Duše tela: fotografije“
10. Marija Tanackov, „Oblikovanje tradicije II"
11. Dr Tihomir Petrović  „Govor tela"
12. Zoe Byford  „Alhemija misli"
13. Dragan Pop Dragan „Kukuriku haiku", ilustr. Nikola Vlahović Nikasso
14. Ljubica Verbič „Priče iz limene kutije"
15. Slaviša Krstić „Ovde i sad“
16. Sima S. Cucić „PSALMEN in Tagen der Sehnsucht“, prevod dela „Psalmi u danima čeznuća“ na nemačaki, preveo Johann Lavundi, ilustr. Senka Vlahović Filipov
17. Mirjana Marinšek Nikolić „Dieses kleine Kino in unseren Köpfen", prevod dela „Taj mali bioskop u našim glavama“ na nemački jezik, preveo Johann Lavundi
18. Bogdanka Rakić „Između svetova"
19. „Evropski fejsbuk pesnički festival: zbornik radova III”  
20. „Sija knjiga majke Angeline: zbornik radova II“
21. Danijela Jevtić „Duša moja duše", ilustr. Svetlana Zarić, Silvija Vlahović
22. Aleksandra Kovrlija „Blagost tišine”
23. Maja Pantelić „Vrtlog vremena"
24. Dijana Subotički „Životne priče političarki iz Vojvodine"
25. Dijana Subotički „Životne priče političarki iz Vojvodine", drugo izdanje
26. Olivera Stanisavljev „Pariz u doba lišća koje pada", ilustr. Silvija Vlahović
27. Slađana Lukić „English in any situation with grammar"
28. Mirjana Brkljač Hemun „Poljubac: erotske priče"
29. Aleksandar Pavić „Strašilo u snegu"
30. Nena Miljanović „Daniluškin romansero"
31. Milka Tomić „Novi dan”
32. Milenko Radnović „Sve moje ljubavi"
33. Desanka Crnjanski „Bašta radosti"
34. Sanja Ž. Cvetić „Listovi sudbine"
35. Aleksandar Bjelovuk  „Prizori praskozorja nove Altamire"
36. Ljubica Vukov Mihajilo „Hodaj uspravno: knjiga 1“, Triptih „Hodaj“
37. Ljubica Vukov Mihajilo „Na keju Tise: knjiga 2“, Triptih „Hodaj“
38. Ljubica Vukov Mihajilo „Ljubavlju bih zahvalila: knjiga 3“, Triptih „Hodaj“

IZDANJA U PRIPREMI

1. Danica Bandić „Puna kola priče”, priredila Gordana Maletić
2. Milica Jeftimijević Lilić „UGRAVIRANA SVETLOST / THE ENGRAVED LIGHT“
3. Goran Ibrajter „Gedichte des Lazarus“, prevod dela „Pesme Eleazarove“ na nemačaki, preveo Johann Lavundi
4. Radovan Vlahović „O piscima i slikarima 2"
5. Radovan Vlahović „Dobro jutro, svete: Fejsbuk statusi"
6. Radovan Vlahović „Zaumnice: Fejsbuk statusi"
7. Radovan Vlahović „Tajne veze"
8. Radovan Vlahović „Knjiga pastira / A juhászlegény könyve“, na mađarski prevela Angela Pataki
9. Drago Čingel „Razgovor s mrtvim ocem“ (na nemačaki preveo Johann Lavundi)
10. Vida Nenadić „Ako sam samo misao / IF I AM JUST A THOUGHT“, prevod na engleski Vida Nenadić
11. Branko Miljković „PHOENIX ARZÂND/ Feniks u plamenu“, izbor i prevod na rumunski Ivo Munćan
12. Radivoj Šajtinac „Di?: nova banatska pesmarica"
13. Jerej Jovica Silaški „Kikinda u svetlosti crkve"
14. Grujica Rođenkov „Vetrovi rogalja mog”
15. Milka Tomić „Dobro jutro, draga”
16. Dušan Vasiljev „Pripovetke”, priredio Jovan Zivlak

Dr Predrag Jašović: „Veritas banatske ravnice: Radovan Vlahović u književnoj kritici"

U ovoj knjizi izbora kritičkih radova o knjiženom delu i životu Radovana Vlahovića nalazimo oko pedesetak radova koji su došli iz pera trideset i dva autora, književnika, književnih kritičara i književnih istoričara. Već ova činjenica govori da se sa književnim delom Radovana Vlahovića u budućnosti ima računati, naročito kad se prave velike sistematizacije i dijahronijski presek kroz ostvareni književni korpus na srpskom govornom području.

iz Pogovora dr Predraga Jašovića

Predrag Jašović, jedan od osvedočenih književnih kritičara mlađe generacije, i ovom knjigom dokazuje profesionalnu objektivnost i akribičnost svog, da kažemo, stvaralačkog književno-kritičkog postupka. Objektivnost je ostvario već u Uvodu, gde u uvodnoj studiji određuje svoje metodološko polazište i vrednosne nazore, koji će se bazirati na pluralizmu primenjenih metoda i književnoj kritici imanentnoj tekstu dela. U Pogovoru on donosi izuzetno utemeljenu, objektivnu vrednosnu ocenu književne kritike o R. Vlahoviću. Tu Jašović proverava dosege i objektivnost književne kritike o delu R. Vlahovića date u poglavlju Književna kritika o Radovanu Vlahoviću, što je tema nosećeg poglavlja ove knjige. Činjenica da Jašovićeva ocena nije prosta konstantacija učinjenog doprinosi intrigantnosti ove knjige, jer je zanimljiva, kako sa aspekta ostvarenog dela R. Vlahovovića, tako i sa aspekta potvrđivanja ili nepotvrđivanja književno-kritičkih ocena, stavova i teorijskih promišljanja.

Rukopis knjige Veritas banatske ravnice je višestruko značajan, kako sa aksiološkog stanovišta, književno-kritičkog, tako i sa i književno-istorijskog. Sigurni smo da će ova knjiga naći potvrdu svoje svrsishodnosti, kao što je našlo delo R. Vlahovića okupljajući kritičare iz cele republike, što nije tako čest slučaj za autore koji se oglašavaju iz marginalizovanih sredina. Ova knjiga je i jasna potvrda o svojevrsnom nastupajućem procesu kulturne decentralizacije.

Izvod iz recenzije
Dr Milutin Đuričković, prof.

Senka Vlahović Filipov: „O ilustrovanju knjiga poezije: istorija, teorija, praksa"

Edicija PRIMENLJIVO

112 str, ilustr. u boji, broš. povez, 2013. god.
Cena: 600 dinara

Knjigu možete poručiti pouzećem na e-mail: 

banatskikulturnicentar@gmail.com

U Srbiji se moderno koncipirana ilustracija, uz vekovima prisutnu srednjovekovnu iluminaciju pergamenata i drugih rukopisa, stvara već nekoliko stotina godina. Od tada, objavljen je ogroman broj ilustracija srpskih knjiga, mnogi ilustratori sve do danas sarađuju sa inostranim izdavačima, ali teorija ne prati dovoljno ogroman praktični rad domaćih umetnika. Časopisa o ilustraciji nema, o pojedinim autorima, oblastima, periodima i ostalim temama u nespecijalizovanoj periodici štampano je i „rasuto” na hiljade zasebnih stručnih tekstova, postoje mnogi katalozi i monografije koje se bave segmentima, ali za prethodna dva veka je SAMO JEDNA SRPSKA TEORIJSKA KNJIGA u celini posvećena ovoj grafičkoj disciplini. To je „Ilustrovana štampa za decu kod Srba” Vesne Lakićević Pavićević iz 1994. godine. Ona ima samo 96 stranica!

Ovo je tek druga srpska autorska knjiga ovakve tematike.

Njena autorka je Senka Vlahović Filipov (1985), teoretičarka umetnosti, ali i sama ilustrator, grafički dizajner i multimedijalni umetnik. Diplomirala je 2007. godine na smeru primenjena fotografija u Novom Sadu. Specijalizaciju je 2011. stekla na temi „Ilustracija knjige pesama” kod profesora Bosioka Dorua. U vreme objavljivanja ove knjige okončava master studije na Akademiji umetnosti u Beogradu.

U svom delu autorka čitaoca, koristeći domaće i inostrane izvore i literaturu, prvo provodi kroz opštu istoriju, teoriju i praksu ilustracije. Ona potom pravi pregled ove grafičke discipline, primenjene samo na poeziju, u Srbiji i van nje, da bi na kraju sa opšteg plana prešla na posebni. Kroz primer sopstvenog rada na knjizi poezije „Večernji akt u devojačkoj sobi Lenke Dunđerski“ je in vivo prikazala sve etape kreacije i dileme sa kojima se, kao i svaki drugi ilustrator, sretala. 

Ona je promišljala i samu prirodu ilustracije, kao i njene semantičke implikacije, jer je, inspirisane čitanjem poezije, prvo za sebe, nezavisno, slikala klasične slike (velik format, tehnika akril na platnu) koje su izlagane u galerijama. Potom je napravila krug, pa te slike digitalizovala, priključila tekstovima pesama i napravila nezavisnu maketu knjige. Potom je ideju razvila dalje. Te svoje digitalizovane slike je dijaprojektorom projektovala na tela muškog i ženskog modela, fotografisala ih je tako, i na kraju aplicirala na drugu štampanu verziju pomenute knjige poezije. U tekstu je pred čitaocem prošla sve praktične faze rada, od načina impregnacije slikarskog platna, do izbora četkice, kompjuterskog programa za obradu, vrste hartije za štampu i tipa printera. 
I razumljivo i primenljivo za svakoga!

Slobodan Ivkov, urednik 

In Serbia, modern designed illustration, besides many centuries old medieval illumination of parchments and other manuscripts, has been created for several hundred years. Since then, a large number of illustrations of Serbian books has been published and nowadays many illustrators collaborate with foreign publishers, but the theory does not fulfill adequately a huge practical work of Serbian artists. There are no magazines about illustration, about the individual authors, fields of illustration, periods and other topics and thousands of expert separate texts were printed and “scattered over” these non specialized periodicals and there are many catalogs and monographs that deal with segments; and during the last two centuries ONLY ONE SERBIAN THEORETICAL BOOK was entirely dedicated to this graphics discipline. This is “Serbian Illustrated Press for Children” by Vesna Lakicevic Pavicevic, which was published in 1994. It has only 96 pages!

This is only the second Serbian author`s book that deals with this topic. 
Its author is Senka Vlahovic Filipov (1985), a theorists of art, an illustrator, a graphic designer and a multimedia artist. In 2007, she graduated from Novi Sad University at the department of applied photography. In 2011, with the help of her mentor-professor Bosioka Dorua, she acquired specialization on the topic “Illustration of Poems”. While this book is being published, she is finishing her master studies at the Academy of Arts in Belgrade. 
In her work, the author first leads the reader through general history, theory, and practice of illustration, by using our and foreign sources and literature. She then makes a review of this graphic discipline, which was applied only to poetry, in Serbia and abroad, and finally she abandons the overall plan in order to write about the separate plan. Through the example of her own work in the book of poetry “An Evening Nudity in Lenka Dundjerski`s Bachelorette Room”, she showed in vivo all stages of creation and dilemmas that she encountered, like all illustrators. 
She pondered over the very nature of illustration, as well as its semantic implications, because she had painted classical paintings (large format, acrylic on canvas), inspired by reading poetry, first for herself, independently, and afterwards these paintings were exhibited in galleries. Then, she made a circle, digitized these paintings, added them to the lyrics and made an independent model of a book. After that, she developed her idea further. She used image projector and projected her digitized paintings on the bodies of male and female models, she made photographs of them and she finally applied them to the second printed version of the book mentioned above. Her text led the reader through all practical phases of work, such as: the way of impregnation of a canvas, the selection of the brush, the computer program for processing, the type of paper for printing and the type of printer. 
And it is understandable and applicable for everyone! 

Slobodan Ivkov, editor

Slaviša Krstić: „Ovde i sad (roman o nenapisanim pričama)"

Tu, nazovimo je sada, mistifikaciju oneobičavanjem, Krstić nastavlja iz priče u priču oblicima modalnog glagola moći (mogao bih, mogao sam), kako bi zaokružio senzacionalnost svoje početne namere. U većini priča njemu je to pošlo za rukom, jer ima lepu, jasnu, preciznu rečenicu, ne narodnog pripovedača, već onoga koji kroz pripovedanje misli i promišljeno saopštava. Za njegovo pripovedanje mogli bismo reći da je analitičko poniruće, otuda i mogućnost jasnoće i esencionalnog iznošenja suštine stvari o kojima piše. Zato su one recepciji svojom prepoznatljivošću jasne jer se pripovedač opisom dotakao njihove suštine, ne oblika, već bića.

Ova knjiga je zanimljiva i žanrovski. Reč je o tome da njenom sadržinom i formom Krstić pokazuje, ne samo da je roman, kao forma, i danas u nastajanju, već da je to slučaj i sa kratkom pričom. Na planu sadržine, Krstić dokazuje, kao nekad Vasko Popa u poeziji, da sve može biti predmet opisa. I to su neke od osnovnih poetičkih karakteristika ovog pisca. Naime, reč je o tome da on na vanredno lak način uspostavlja korespodenciju između mikro i makro kosmosa, vidljivog i nevidljivog, materijalnog i duhovnog. Da to pokažemo na primeru jedne od Krstićevih priča, navodimo je u celini: „Mogao bih napisati priču o zrncima koja svetlucaju. Ostaju na ovim slovima pošto mi je olovka ispala u pesak. Namera mi je i bila da o pesku pišem. Smišljam sledeću reč: mrav. Pogled spuštam sa hartije notesa na plažu čiji je površinski sloj, neobično, ispucao kao kod nas zemlja: jedan, izbezumljeno, juri, na svaku stranu po nekoliko koraka. Nadam se da nije zbog mene zalutao: u pesku, baš kraj njega, jedan je otisak mog stopala. Ne, ne može biti da je to. Izgubljen u vremenu, kaže stih uvodne pesme jednog od mojih omiljenih albuma. Pesak je potrošen, ostalo je samo mastilo.“

izvod iz recenzije

dr Predrag Jašović

Dok listam rukopis ove knjige, koja mi već na samom početku čitanja veoma prija, jesen je, tiho, pred kišu popodne i sa kompjutera mi dopire jedna melodija: „Nežnost“ od Rahmanjinova. Opušten sam, a kraj mene je isključen mobilni telefon i, kao pred neki dugo čekani put, krećem u iščitavanje ovog rukopisa koji mi se otvara kao kaleidoskop nudeći mom radoznalom oku, pripovedanjem, jednu po jednu pesničku sliku u kamernoj atmosferi, sa usporenim vremenom i pokretima... I preliva se u meni stvarajući u duši jedan savršeni lirski umetnički doživljaj. Kako se čitanjem otvaraju narativne rampe, tako se u meni budi jedna po jedna asocijacija koja navodi da u sebi, u drugom nivou svesti, dopričavam Slavišin roman asocijacija sa povremenim didaskalijama koje liče na slike flamanskih majstora. Onako osunčane i koloritne, te slike nas kao posmatrače, nakon dužeg gledanja, gone da ih probudimo, da ih oživimo kako bi nas lagano vodile do svake sledeće slike stvarajući utisak prijatnog putovanja.

U ovom romanu, koji je sastavljen od nenapisanih priča, od priča koje čitalac u sebi dopričava, narator je ujedno i glavni junak i autorov alter ego koji, u prvom licu, nas stapa sa sobom, uvlači i identifikuje, a da to i ne primetimo i na jedan čudesan način uvodi nas u ulogu koautora i ispovednog subjekta dajući nam šansu da tokom čitanja u svesti domislimo usputne asocijacije sopstvene ispovesti.

izvod iz recenzije

Radovan Vlahović

Zoe Byford: „Alhemija misli"

Zoe Bajford (Zoe Byford) je strpljivo ćutala gotovo pola veka. A sada nam je vrlo superiorno, stihovima rasne pesnikinje, moralno beskompromisno potvrdila u zbirci Alhemija misli, da smo postali duhovne aveti u vrednosno naglavce okrenutom svetu.   

Ovo je poezija gorkog bademastog ukusa. Putena, ali opora. Dramatična. Hiperurbana, a religijska. Opominjuća. Specifično moderna. Strastvena. Surova. Raskrinkava novi poredak stvarnosti u koji smo prisilno zatvoreni. 

Ako bi postajao poetski žanr koji bi se zvao ekološki egzistencijalizam onda bi pesme Zoe Bajford pripadale njemu. Pesnikinja je zgađena nad zagađenošću prirode i ljudskosti. I pokušava da ostavi svedočanstvo o ultrasartrovskoj mučnini prvih decenija novog milenijuma. 

Alhemija misli je raskošna knjiga u svakom pogledu. Intelektualno, emocionalno, erotski, politički, religiozno... 

Sveža, netipična i nepotkupljiva zbirka pesama. 

„Prosuti crni tuš na belom pogledu...“

Izvod iz recenzije

Jasmina Mihajlović

Ljubomir Kojić: „Duše tela"

Najnoviji korpus fotografija iz Kojićeve umetničke radionice predstavljaju pravi zaokret u njegovom dosadašnjem opusu. On više ne insistira na realnoj slici spoljneg vidljivog sveta, nego nastoji da prikaže vlastite subjektivističke vizije i snoviđenja. Umesto realizma Kojić se okreće nadrealizmu; umesto viđenim on se bavi izmaštanim i slućenim, umesto objektivnim svetom on se bavi vlastitim subjektivizmom, nastojeći da, pri tome, sačuva medijsku čistotu fotografske slike.

Izvod iz recenzije
Sava Stepanov 

Ako je Kojić u "Fotografijama" 2009. nagoveštavao ili beležio tok raspada dosadašnjeg, bar se činilo, idiličnog i pitoresknog ruralnog koncepta života, sada nas 2013. suočava sa raspadom ljudskog bića uopšte. Sudeći po splinu nove knjige, ako paralelu uspostavimo sa književnošću, ton njegovih saopštavanja neprijatnih činjenica o sumraku međuljudskih odnosa i sudbini čovečanstva je negde u rasponu između Lavkraftovog "Nekronomikona" i Kafkinog "Preobražaja".

Izvod iz recenzije
Slobodan Ivkov

Pred nama je foto-novela o duši u sedamdesetak slika Ljubomira Bate Kojića ispričana fotografskim narativnim postupkom uz korišćenje slikarskog alata, koji nam moderna tehnologija slikanja i stvaranja slike, postupkom umetničke konstrukcije preko kompjutera, dozvoljava i daje kao mogućnost. Priča o duši nije ni laka ni jednostvana kad se želi izbeći opštost već viđenih i opisanih prizora i tumačenja iste, a da se ne padne u banalnost i patetiku. Na prvi pogled na fotografije u ovoj knjizi, upitaćemo se kakva je to priča o duši koju Ljubomir Bata Kojić želi da nam ispriča. E, tu svaki tumač i prevodilac naracije slika mora da zastane i da se seti one stare da svaki tumač umetničkog dela može da vidi onoliko koliko delo u njemu probudi asocijacija i, naravno, koliko sam ima sposobnosti, znanja i kreativnosti da iz slika otkrije.

Fotografije Ljubomira Bate Kojića, od prve do poslednje, pričaju svoju priču, i svaka je višeslojna, duboka i može da stoji sama za sebe. One su povezane jednim motivom koji bih nazvao bogotražiteljstvom, spoznajom koja proističe iz nesvesnog.

Izvod iz recenzije

Radovan Vlahovic

Marija Tanackov: „Oblikovanje tradicije II"

Knjigu čine tekstovi naučne, dokumentarne, istorijske i književne prirode. Pisani iz stvaraočevih potreba, nužno raznovrsni po svojoj sadržini i formi, tekstove karakteriše pouzdanost prezentovane građe, trezvenost saopštene misli i istraživačka smirenost. Referetnost priloga, koji su se našli u knjizi, ogleda se u njihovoj verodostojnosti, koja uvek nalazi primenu u oblastima duha, kao što su istorija, sociologija, filozofija i, svakako, istorija književnosti i književnost uopšte.  

Radovi prezentovani u formi naučnog članka, rasprave, recenzije, ili književnog prikaza, drže do suštine konkretnih fenomena, do potpunosti naučne formulacije i uzročno-posledičnog sleda.

Izvod iz recenzije

Prof. dr Tihomir Petrović

Danijela Jevtić: „Duša moje duše"

Naša pesnikinja unosi u svoje pesničko tkanje i odnos prema bližnjem, posebno prema svojoj majci od koje i potiče vrelo njenih darova, ne samo pesničkih, jer pesma, premda okrenuta Božanstvu, prikazuje i svoju hrišćansku dimenziju ljubavi prema bližnjem. Na taj način lepeza njenog pesničkog delanja postaje široka i plodna, bezgranična.

Izvod iz recenzije

Protođakon Radomir Rakić

Danijela Jevtić je pesnikinja novog religioznog romantizma koji se u našoj poeziji pojavio krajem osamdesetih godina kad je ateistička komunistička ideologija doživela svoj krah i kad je naš čovek, tražeći oslonac za svoje sveukupno življenje, ponovo otkrio lepotu „slatkog pravoslavlja“ i vratio se u zagrljaj majci crkvi i veri svojih otaca kao bludni sin u svoj zavičaj.

Izvod iz recenzije

Radovan Vlahović, književnik

Radoje Drašković: „Čika Uroš" (monografija o Urošu Prediću)

Knjiga Radoja Draškovića o našem slavnom slikaru Urošu Prediću, naslovljena je sasvim jednostavnim naslovom – „Čika Uroš”. Ta, pomalo neočekivana, prisnost iskazana u naslovu, zapravo je koncepcijska okosnica ove knjige, ošigledno napisane s puno elana i ljubavi. Jer, pisac Drašković, slikara Uroša Predića doživljava kao stvaraoca velikih umetničkih dometa, ali i kao ličnost izrazite čestitosti koja zaslužuje izuzetno poštovanje. Osim toga, Drašković je oduševljen činjenicom da je Predić njegov sugrađanin, čak najslavniji žitelj Orlovata, sela u Banatu, o kojem takođe piše s ne manjim oduševljenjem. Taj sasvim specifični „orlovatski ugao gledanja” je primaran u strukturi ovog zamašnog štiva. Zabeležene su brojne anegdote i događanja koja su ostala zapamćena među Orlovaćanima. Uroš je rođen 1857. godine u Orlovatu, kao peti i najmlađi sin sveštenika Petra Predića i majke Marije, rođene Ilijević, poreklom iz Crepaje. Dečak je veoma brzo naučio da crta i piše, te je zbog toga rano (još 1862) upisan u srpsku osnovnu školu u rodnom mestu, da bi je potom, kao devetogodišnjak, nastavio učenje na nemačkon jeziku u Crepaji, a završio u Pančevu, gde se potom upisuje u tamošnju gimnaziju. Pančevo je mesto konačnog otkrivanja Predićevog slikarskog talenta te nije čudno što se neposredno potom, 1876. godine, upisuje na slikarsku Akademiju u Beču. To školovanje je, naravno, formiralo njegov slikarski stav – Medaković zapaža, u jednoj studiji o Prediću, da je upravo tadašnji bečki profesorski kadar istupio „kao branilac tradicionalnog slikarstva, kao apologet klasicističkih i pritajeno romantičarskih, bečkih likovnih formula“. Uroš je vredni i uspešni sudent, stipendista Matice srpske, dobitnik vredne studentske nagrade „Guldenpreis” koja mu je dodeljena za virtuozno naslikanu „Naburenu devojčicu”. Ne samo ta slika, već u najranijem periodu, otkriva karakter budućeg Predićevog slikarstva – uzvišeni karakter klasicističkih prizora iz slavne prošlosti on će podrediti životnijim slikama, temama koje su primereniji duhu njegovog banatskog zavičaja, tadašnjeg ovdašnjeg senzibiliteta i svetonazora – uvek s nastojanjem da bude didaktički ubedljiv, moralan i poetičan. Takvim se može smatrati čitav njegov slikarski opus – od ranih bečkih ostvarenja, preko ikonopisa, žanr scena, brojnih portreta – pa sve do poznih pejzaža naslikanih pred kraj života, viđenih s prozora njegovog beogradskog ateljea… Pisac Radoje Drašković je potpuno osetio i prozreo svu tu neraskidivu prirodnu povezanost Predićevih životnih i umetnićkih ideala. Zbog toga je na predstrani ovog svog spisateljskog dela i postavio jednu par exellence karakterističnu Predićevu misao: „Zar to nije sreća? Ne imati ništa samom sebi zameriti, održati se prav i čist u jednom smućenom dobu, gde je talog izbio na površinu i prigušeni životinski nagoni drsko razjapili svoje nečastive čeljusti – zar to nije sreća?”

izvod iz recenzije

Sava Stepanov

Kada se pročita rukopis ove knjige, koja već svojim naslovom implicira prisni ton kojim će biti osenčena, jasno je da je pisac bez ikakve konkurencije najbolji poznavalac mesne i okružne faktografije, idioma i relacija lokalaca koje su često na granici apokrifa. Možda izgleda da je od manjeg značaja, ali mora da se zapazi kako je, pored faktografije, i Draškovićeva ortografija toponima i imena besprekorna. U svom delu je naročito posvetio pažnju detalju i verodostojnosti. To da je samo za neki određeni podatak ili precizno ime istraživač belodano morao da pretraži gomilu materijala, te jedan podatak unakrsno proveri preko više izvora, to može da prepozna samo neki istoričar umetnosti koji se bilo kada poduhvatio sličnog, po pravilu nezahvalnog i beskrajno iscrpljujućeg posla. 

Drašković na nesumnjivo stručan, ali i zanimljiv način u svojoj najnovijoj knjizi maestralno prožima oba ova aspekta kreativnog procesa, životne okolnosti i umetničke kreacije jednog majstora likovnog stvaralaštva (knjiga je bogato ilustrovana svim najznačajnijim Predićevim delima!), ukazući na njegove lične veze sa drugim ličnostima koje su na svoj način oblikovale epohu (npr. veleposednik Bogdan Dunđerski, Mihajlo Pupin, Pera Dobrinović...).

Tu su i dragocene fotografije, kao i bibliografija.

Veoma je važno istaći da je u ovom vanredno važnom projektu, pored uglednog izučavaoca, uključen i ne manje istaknut izdavač. Naime, Banatski kulturni centar je već potvrđen kao visokoprofesionalni izdavač ovakve i srodne vrste literature koji je apsolutno usaglašen sa svim najvišim produkcijskim standardima, redovno zapaženo učestvujući i na beogradskom i na novosadskom Sajmu knjiga.

Uveren sam da će knjiga "ČIKA UROŠ" od sada biti nezaobilazan izvor podataka koji će obogatiti ionako oskudnu literaturu o jednom od dva najveća domaća slikara ove epohe.

izvod iz recenzije

Slobodan Ivkov, istoričar umetnosti

Maja Pantelić: „Vrtlog vremena"

Edicija PRVA KNJIGA

Radnja ovog romana smeštena je u stari Rim i u njemu se prepliću ljubavna i ratna tematika. Večna tema umetnika svih vremena, borba između Erosa i Tanatosa (odnosno, doslednije podneblju u kojem se radnja romana Vrtlog vremena odvija, Kupidona i Morsa) ni u ovom rukopisu ne dobija pobednika, to jest, i jedno i drugo božanstvo smenjuju se uzastopno na pobedničkom tronu. Maja Pantelić zagle­da­na je podjednako u oba ova principa i svojim romanom pokušava da ih pomiri. Ako ne njih, a ono makar da pomiri njihovo viđenje u očima ljudske vrste, vrste smrtnika i ljubavnika, na čijem polju se ova borba neprestano odigrava.

izvod iz recenzije

Slaviša Krstić 

Maja Pantelić nas u romanu Vrtlog vremena vodi kroz jedan period moćne imperije opisima nepokolebljive želje za pobedom i upornosti za osvajanjem vlasti, moći i dominacije. Autorka nas veštim opisima urbane svakodnevnice tadašnjeg života vraća u prošlo vreme, vreme običaja, neprestane borbe za opstanak, vreme prezira, ideološke moći i neizostavne ljubavi.

izvod iz recenzije

Ljiljana Grošin

Dragan Pop Dragan: „Kukuriku haiku"

Ilustracije: Nikola Vlahović Nikasso

Nevelika po svome obimu, knjižica Kukuriku haiku našeg rasnog, banatskog i srpskog pesnika Dragana Pop Dragana, je taman po meri da kukurik poezije odjekne i poremeti san nekim novim junacima naše političke stvarnosti, koji su prikovani za svoje postelje, koje me sećaju na ležeće policajce kao simbole, bez velike kontrole državne moći u rukama sa išijasom, koji im u nedostatku pravog i istinskog poštenja i samopouzdanja čini da se nezdravo savijaju u hodu i u predstavljanju našeg naroda pred drugim narodima, unjkavo i udvorički nasmešeni, spremni da zarad malo naklonosti, kako političke tako i materijalne, izdaju sve ono što im je sveto, ili bar ono što duh tradicionalne satirične i rodoljubive poezije smatra za sveto.

(...)

U knjizi Kukuriku haiku, tandem Dragan Pop Dragan i Nikola Vlahović Nikasso je, za razliku od dnevno političkih gibanja koja imaju rok trajanja, neprikosnovi dvojac koji je proizveo jedan po svemu neobičan duhovni postulat koji nema rok trajanja.

Izvod iz recenzije

Radovan Vlahović

Simon Grabovac: „Zingiber" (prevod dela „Isiot" na nemački jezik, preveo Johann Lavundi)

Ilustracija naslovne strane: Ljubimir Vučinić

Worte sind manchmal nur Ausgrabungen ähnlich; diese so poröse und bösartige Wahrheit über unsere kurzlebigen Überzeugungen und Begeisterungen, dazu auch noch über die schicksalhaften Glossen, die sich nur in manchen und angeblich gottgegebenen Augenblicken anvertrauen, überlegt Simon Grabovac mit größter Aufmerksamkeit, nicht im Geringsten blind für die Wracks desjenigen Restes der Welt, die vor uns stattfand. Im Übrigen, die Vorfahren, mit denen er zu Lebzeiten nicht kommuniziert hatte, weder im unmittelbaren Gespräch noch als Mitreisender, bleiben überwiegend Helden dieses Buches, das sich auch mit dem Phänomen des Gedichts wie mit einem brüchigen und unausgeglichenen Gewebe befasst. So des Öfteren auch das Bewusstsein über sich selbst werdend, trachtet sein Gedicht danach, uns in zerknitterten und zweifelhaften, in jedem Fall verschiedenartigen Lebensläufen als Opfer zu erkennen; als die jenen, die seit langem aus dem Paradies vertrieben wurden. Der Stuhl, den sein Vater in einem der Gedichte schuf, so symbolisch Material und dennoch so pragmatisch, ist gleichermaßen konfrontiert mit unseren Nebelregen, unserer Verlangsamung, unserem Anschein der Metaphysik. Uns, die Wachen, gibt es nicht allzu viele - als ob eine der scheinbar lässigen Botschaften dieser Poesie wäre; der Poesie. die sich nun zum Schein mit den sogenannten Randthemen des Bestehens beschäftigt, doch sich im Grund sehr um das Wesentliche selbst schert. Für die Entstehung durchaus edelmütig. Anders als in früheren Phasen, bangt Grabovac jetzt vor der fest begrenzten, im Voraus fixierten Situation des Verses. Alles irrt herum, alles meldet sich bei ihm nebeneinander, alles zeichnet sich auf dem Seismographen des inneren Bewusstseins über die Existenz schier fluid ab. Das will sagen, dass sich auch in diesem einmaligem Buch die Kohäsion des Zingibers wie eine neue Raserei meldet. Deswegen kann man schon jetzt sagen, dass das Erkennen die erste, im ersten Augenblick brutal gestrickte Verschwörung nicht der Sprache, sondern unserer gesamten Feinfühligkeit ist. (Wo wir schon bei der Sprache sind, Grabovac kalkuliert, in seinen oft komplexen Strukturen, fröhlich, aber auch knabenhaft verspielt, um nicht ausgelassen zu sagen, mit mehreren Ebenen der direkten und indirekten Rede, der essayistischen Handschrift, des schon legendären Erinnerns derer, die es nicht mehr gibt und die nur noch in unserem selbstsüchtigen und oft vergesslichen Gedächtnis ruhen.) Das Gedicht ist manchmal „ein kurzer verkürzter Vergleich“ und als ob es möglich wäre, dass es sich in allem versucht: In der Überlieferung, in der passierbaren Kurve, dennoch überholend mit verrückt machenden Geschwindigkeiten. Das Gedicht ist hier jetzt auch ein glücklicher Stillstand, fast dem Solstitium und der ausgeglichenen Reife der Überlegung ähnlich. Zweifellos zeugt es jetzt reichlich von der reifen Expression, auffrischender Prosodie, wundersamer Imagination eines des reinsten Lyrikers seiner Generation. Grabovac erreichte, wie es scheint, als erster diese gedankliche Tagundnachtgleiche, trotz Hindernissen, trotz Wilderern der Ordnung, trotz der Abgeschiedenheit selbst.

Draško Ređep

Mirjana Brkljač Hemun: „Poljubac"

Foto-ilustracija naslovne strane: Senka Vlahović Filipov

Junaci i junakinje Mirjane Brkljač Hemun se, pred čitaocem, uglavnom nalaze kao na ispovesti, oni su marginalci i polusvet, mada sebe tako ne doživljavaju. Oni su slobodni da, u nemogućnosti da na drugi način ostvare svoju slobodu, utroše je na onu prostu filozofiju koja kaže use, nase i podase. Budući da su lišeni one sofisticirane Don Žuanske estetike i zakinuti za onu Kazanovinu erotiku koja nosi elemente božanske ljubavi i sladostrašća, Mirjanini junaci su samo blede senke koje upražnjavajući i vapeći za seksualnim i polnim činom traže način da se kroz orgazmičko zadovoljenje svojih bioloških poriva iskupe u sopstvenim očima za sve promašenosti koje su tokom života učinili sebi i drugima.

Izvod iz recenzije

Radovan Vlahović

Ljubica Vukov Mihajilo: „Hodaj"

Ilustracija naslovne strane: Ljubica Vukov Mihajilo

Ljubica Vukov Mihajilo je svom književnom triptihu dala naziv „Hodaj“ što sam shvatio kao osnovnu temu ove knjige koja mi, već sama po sebi, moćno zvuči i asocira me na večno kretanje i stalnu borbu da se uprkos svim nedaćama držimo uspravno i da čovečnost nema cenu u ovim vremenima kad se ljudskost tako malo vrednuje. Sama reč hodaj zvuči kao imperativ, zapovest, ali i molba, preporuka da se ne odustaje na putu samoostvarenja snova koji su često neuhvatljivi i nedostižni, ali vredi putovati i hodati ka njima. Na nama je da im se stalno približavamo i da im težimo. Svrha hodanja i putovanja nije cilj, koliko samo putovanje, jer nas ono ispunjava snagom, energijom i radošću, a da bi sve to uspeli, neophodno je mnogo vere u neponovljivost života i ljubavi kojom bi se isti oplemenio.

Iz Predgovora

Radovan Vlahović

Vrednost ovih rodoljubivih pesama je u samom načinu iskaza, pesničkoj tkanici u kojoj nema niti od bojnih pokliča, krvi i junačenja, mitologiziranja pobeda i stare slave, žala za izgubljenim i nedoknadivim iz davno minulih vremena, dakle u samom pesničkom iskrenom pristupu afirmisanja pripadnosti svome narodu, a ne na suprot drugima, izvesnom zazivanju bratstva i okupljanja oko izvornih i suštinskih vrednosti naciona, hrabrenju otpora zlu i beznađu, građenju sabornosti i čuvanju dobrote u čoveku. Moderne su i nimalo starinske ove pesme i lepa su prethodnica središnjoj knjizi, koja je, koliko pamtim arhitektoniku ranijih Triptiha, uvek ispunjena, u glavnini, zavičajnim pesmama posvećenih reci detinjstva, Tisi. Meni su te središnje knjige najbliže i najdraže, jer su najlirskije i najpoetskije i najviše govore o Ljubičinom osećanju sveta.

Izvod iz recenzije

Pero Zubac

Krik za Kosovom i Metohijom je snažan iz dubine pesnikinjinog bića, njene reči imaju snagu čina, ona između pevanja i delanja stavlja znak jednakosti. Njen govor je jednostavan, neposredan, povremeno (naročito u prvoj celini) gotovo kolokvijalni jer je njena ciljna grupa svaki čovek, ne samo pasionirani čitalac poezije. Ona se obraća svima jer svi se moramo urazumiti i spasavati šta se spasiti da. Ona govori kao Gea, majka Zemlja, kao majka Jugovića na zgarištu uništene postojbine, leleče i bodri, opominje na prokletstvo za izdaju, podseća na čast i čest, moranje da se bude na visini predačkog etalona.

Izvod iz recenzije

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Kraj je njen početak. Ljubica ukazuje na kosmos, na veru, na pamćenje, na dva pravca, na sreću, na trenutak, na vrtlog i na kraju se naš um i njena stvaralačka energija, satkana od emocija, prelivaju sa vodom Tise.

Njen silovit temperament dolazi do izražaja u petom triptihu, te ga toplo preporučujem za iščitavanje.

Izvod iz recenzije

Mr Jovan Mihajilo