Knjiga Tragom „Mezimčeta srbskog“ žanrovski se može odrediti kao memoar.
Na više mesta u knjizi Čiplić ističe da je samo na mestima gde je to bilo neophodno
koristio istorijske podatke, da on nije pisac monografije i da knjiga nije prava
istorija Srpskog narodnog pozorišta, već njegova lična knjiga o pozorištu. U knjizi
piše o tradiciji pozorišta, ali i pozorišnoj tradiciji svoje porodice, kao i o svojim
vezama sa pozorištem. Verovao je da Srpsko narodno pozorište poznaje dobro jer je
o njemu pisao prvo kao pozorišni kritičar, zatim je postao pisac čije se delo u
njemu igralo, pa onda i sekretar, dramaturg i upravnik.(...) Knjiga kao takva neizostavan
je dokument jednog vremena, jedne kulture i jednog grada.
Bojana Popović
Bogdan Čiplić dočarava nam u dramama nekadašnju Vojvodinu, donosi jednu specifičnu atmosferu, najčešće palanačku i seosku, dah ravnice i nekog drukčijeg vremena. Uspešno slika mentalitet ljudi u Vojvodini, njihov suživot u multinacionalnim sredinama, često mirniji i stišaniji temperament. U skoro svakoj drami prisutan je humor i mnoštvo likova iz građanskog i nižeg staleža.
Čiplić nije pisao drame za čitanje, već je on dok je stvarao tekst imao na umu glumca koji će igrati njegov lik. Zbog toga njegove drame na momente deluju nedovršeno i kao skica neke radnje. Jasno je da su njegove literarne pretenzije bile mnogo manje od pozorišnih, jer je gotovo bio opčinjen teatrom još od najranijeg detinjstva.
Bojana Popović
Draško Ređep je Bogdana Čiplića nazvao „poslednjim bardom Vojvodine stare“, glasom Banata. Kolektivno pamćenje, međutim, jedva da i čuva uspomenu na ovog jedinstvenog liričara. Više od trideset godina nakon Čiplićeve smrti, negde u nepreglednoj ravnici, spokojnoj i ravnodušnoj, ili u sporoj, mutnoj vodi tiskoj, Vojvođani su izgubili svog starovremenog književnog doajena. Na sreću, ono što je iz plodnog černozema panonskog jednom niklo, to nikada ne može posve nestati. Nalik tiskom cvetu, insektu koji godinama sazreva u tiskom mulju, a onda, kada su prilike povoljne, izađe na površinu reke da slavi život, Bogdan Čiplić se vraća među svoje Novobečejce, Banaćane, Vojvođane. Ponovo će se, kroz njegove reči, čuti četiri zvona na crkvi novobečejskoj, pucaće prangije, oživeće skela i obnoviti se čarda na Tisi, zavrteće se krila vetrenjača kojih više nema, zaškripaće đermovi po napuštenim salašima. Samo, hoćemo li mi danas umeti da se saživimo sa tim davnim Banatom o kom je Čiplić pisao? Da li ćemo prepoznati Novi Bečej koji je on toliko voleo? Hoće li, rečeno u maniru Branka Miljkovića, Vojvodina umeti da peva kao što je Čiplić o njoj?
Gordana Svilengaćin
Na veliko i na malo Bogdana Čiplića (1910–1989) roman je čija je vrednost prepoznata još davne 1946. godine, kada je nagrađen nagradom Vlade NR Srbije.
... prozno delo Na veliko i na malo roman je sačinjen od petnaest glava unutar kojih se priča razvrstava i deli u nekoliko poglavlja, no iako ne previše obimno, ovo delo obiluje mnoštvom likova, događaja i zapleta, ali ono što prednjači kao dominantna atmosfera i nota jesu boje i mirisi jeseni – dani su kišoviti, putevi blatnjavi, sunce je zaklonilo mesec, te deluje da noć traje i kada svane, a bez obzira da li se junaci ovog romana nalaze na odmoru i letovanju ili se kreću unutar poznate i monotone svakodnevice, njihovo psihološko stanje i svest aludiraju na tmurni novembar.
Milana Poučki
Bogdan Čiplić: „Đura Jakšić : roman”
(priredio Nenad Stanojević)
Kao Tonio Kreger
Tomasa Mana, koga građani žele da uhapse, a umetnici ga teraju od sebi i ni jednima
ni drugima ne pripada, tako i Čiplićev Jakšić, ne pripada ni običnom narodu, seljacima,
niti pripada malograđanima kojih se gnuša, niti može da ostane u Novom Sadu koji
ljubi ruke, sluga sam pokoran, kako sam
kaže. Ne može da bude među sveštenicima, a sopstvena duhovnost kojoj ne nalazi izraza
kao da se pervertira u autodestrukciju. On nije rođen da bude sluga. A pitanje je
da li je postao sopstveni gospodar, gospodar sopstvene senke koju je toliko slikao.
Nenad
Stanojević
