Više o knjizi „Kopipejst ili život?“
Ideje me, zapisao je Žid, zanimaju iznad svega. One žive, one se bore, umiru kao ljudi. Tako se esej javlja kao izvanredna reakcija protiv linearnog pripovedanja, što podrazumeva ostvarenu težnju ka sinhronosti poput one na slikarskom platnu. Istovremeno, esej, podrazumevajući erudiciju i specifičan talenat, nudi pravo na izbor, uključujući ravnopravno u igru i samog čitaoca.
Autor
Šta znači reč kopipejst u kontekstu naslova ove knjige? Đorđe Pisarev tim terminom imenuje on vrstu literature/života koja je bliska mimetičkom, odnosno realističkom konceptu književnosti, a koja, uzimajući od stvarnosti previše, postaje banalno kopiranje sveta koji je čoveka sveo na potrošačku životinju. Živeti u takvom svetu, u kojem je čoveku dato sve osim pravog života, rekli bismo, gore je od smrti.
U knjizi „Kopipejst ili život?“ pored tekstova o domaćim autorima poput Pavića, Basare, Tišme, Svetlane Velmar Janković, Voje Despotova, Milisava Savića, Mihajla Pantića, Ilije Bakića, Gorana Skrobonje, tu su tekstovi i o stranim autorima (nikako stranim našim čitaocima), poput: Barta, Gejmena, Tolkina, Handkea, Le Klezia itd. Takođe, u knjizi se nalaze i tekstovi čiji naslovi sami po sebi mogu da signaliziraju čitaocu koje su književne preokupacije Đorđa Pisareva kao kompetentnog čitaoca i kao pisca: „Kako da pisac isprati ritam života”, „Kako pisci stvaraju Univerzume”, „Srce ostavljeno na čardaku ni na nebu ni na zemlji”, „Kada bi se pobunili junaci knjiga”, „Kada bi junaci knjiga mogli da menjaju svoju sudbinu”, „(Ne)pouzdano uputstvo za kupovinu (naj)boljih knjiga”, „Mistifikacija ili (ponovo) izgubljena stvarnost”, „Strah od zmajeva, kiborga, matriksa i goblina” itd.
Pitanje koje Đorđe Pisarev postavlja u tekstu „Šta sanja čitalac 21. veka”, nalazi se skriveno (najčešće) i u drugim tekstovima, povodom ili o drugim piscima i knjigama. Borislav Pekić, koga takođe pominje i Pisarev u ovoj knjizi, kaže: „Istina je polimorfna, ali nije pluralistička“. Oko toga šta je to Istina ne možemo se raspravljati, pod uslovom da otkrijemo šta je istina. Đorđe Pisarev, čitalac i pisac, traga za Istinom, na granici između čudesnog i razumnog.
Nenad Stanojević
Izdavači
BANATSKI KULTURNI CENTAR, Novo Miloševo
i
UDRUŽENJE RATNIH DOBROVOLJACA 1912–1918,
NJIHOVIH POTOMAKA I POŠTOVALACA, Aleksandrovo
Za izdavače
Radovan Vlahović
Dara Kovačević
Glavni i odgovorni urednik
Dr Milan Micić
Uredništvo
Dr Milan Micić
Miodrag Cvetić
Vladislava Ignjatov
Recenzenti
Dr Predrag Vajagić
Mr Pavle Orbović
Posle pozitivnog odjeka koje je
među Aleksandrovčanima i njihovim prijateljima, kao i u stručnoj javnosti, imao
Aleksandrovački letopis knj. 1 iz 2021. godine, kao snažan podsticaj nastavljena
su istraživanja na temu istorije Aleksandrova, najvećeg kolonističkog naselja u
Kraljevini Jugoslaviji.
Promocije Aleksandrovačkog letopisa iz 2021. godine tokom 2021/22. godine u Aleksandrovu, Muzeju Vojvodine u Novom Sadu i Narodnom muzeju u Zrenjaninu učinile su takođe pozitivan signal ponovnom okupljanju istraživača koji bi se bavili temama iz istorije Aleksandrova.
Istoričar umetnosti Dejan Vorgić
iz Narodnog muzeja u Zrenjaninu kao svoju temu izabrao je Slikar Vladimir Zelinski
i ikone u crkvi Svetog Georgija u Aleksandrovu, osvetljavajući oslikavanje
26 ikona čiji je autor bio Vladimir Zelinski, izbeglica iz carske Rusije, student
ekonomskih nauka na Harkovskom univerzitetu, nastanjen u obližnjem Ruskom Selu,
koji se bavio slikarstvom.
Istoričar arhitekture dr Maria Silađi
sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu (departman za arhitekturu) za temu svog
istraživanja uzela je Železničke stanice u Aleksandrovu, prikazujući gradnju
i funkciju dve železničke stanice na Janoš majuru (Januševac) i u samom novom naselju.
Bogdan Šekarić, etnolog iz Muzeja
Vojvodine u Novom Sadu, radio je rad na temu Kuća talpara u Aleksandrovu kao
primer graditeljske tradicije kolonista doseljenih u Vojvodinu u periodu od
1920. do 1941. godine o kućama brvnarama kolonista iz Like donesenim u novi
zavičaj na primeru kuće – brvnare Srdića u Aleksandrovu.
Miodrag Cvetić, pezionisani istoričar,
viši kustos Narodnog muzeja u Zrenjaninu, napisao je dva rada: Prela, posedci,
posjela ili sjela u Aleksandrovu 1921–1941. i O roglju, rogljanju i igrankama
u Aleksandrovu 1921–1941, opisujući društveni život kolonista u tek osnovanom
naselju.
Milan Micić, istoričar, generalni sekretar Matice srpske, kao svoju temu izabrao je rukopis Dragoljuba Čolića Kolonisti u Velikim Livadama u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, opisujući strukturu rukopisne građe koju je skupio Dragoljub Čolić sredinom šeste decenije 20. veka i koja se čuva u Rukopisnom odeljenju Matice srpske.
Iz Predgovora,
dr Milan Micić, istoričar i književnik
Da bi postigao svoju nameru da opiše svoj, a onda i sve naše drumove, i raskršća, i sa strane jave i svakodnevnog, i sa strane metafizičkog, autor pribegava upotrebi jednosložnih reči, često neočekivanih, arhaičnih. Zato ćemo se malo zadržati na semantici Markove poezije. Na prvi pogled, rekli bismo da je škrta, da je teško izrečena, sa mukom samotnjaka, čoveka svesnog kompleksnosti života, da je intimna. Pa tako on kaže „pesme tišine i prisne ćutnje”. Ali, koliko god da je naš život, samo naš, i naše breme samo naše, u Markovoj poeziji prepoznajemo univerzalnu upitanost: težnje, čežnje, strepnje, jada, radosti svakoga od nas, sa našim ličnim bremenom. Naizmeničnim pisanjem jednosložnih reči, često suprotnog znčenja, ova poezija dobija specifičan ritam, koji na trenutke možemo čitati i kao svojevrsnu duhovnu brojalicu, u kojoj se smenjuju java, san, prozaično i uzvišeno, čovekov duh i telo. I naizgled sve nasuprot jedno drugom da bi se na kraju spojilo u jedno. Pesnik peva o „ludilu zla” nasuprot „jednom snu od vode … od sebe”, opijen letom i njegovim mirisima, peva o blatu, mulju – stvarnom, a i onom čovekovom samotnom, o ptici koja leti u plavetnilo, ali i ptici u čoveku, željnoj da se vine u božanske visine, da se smiri i shvati bol, muke i suštinu života, kako bi gore, na nebu makar dodirnula blaženstvo.
Dušan Radak
Simana potpisuje ime i prezime palcem. Nepismena,
ona je knjiga za sebe. I kada joj se muž Jakov na perfidan način nerazumno i grubo
gubi sa decom iz njenog života, Simana ne gubi miris i boju svoje životne jabuke,
već je kotrlja koferom od Like do ravničarskog sokaka, malog mesta u Vojvodini,
s nadom da će tu istu jabuku razdeliti na jednake kriške sa decom sraslom u srčanom
nervu unutar njene duše. Pred našim očima Simana se kao majka otvara poput ogledala
u čijim su obrisima likovno odražena lica njene ćerke i sina.
Simana jeste retko upečatljiva hiperrealistička proza čiji igrokazni motivi ne ostavljaju čitaoca ravnodušnim. Nema tu šta dodati, niti oduzeti, sve je u biti tako kako i jeste upisano rukom Dobrane Zeković alijas Miljanić, koja se već odavno inventariše rukopisnim imenom i prezimenom.
Milutin Ž. Pavlov