Edicija: ROMAN
174 str, broš. povez, ilustr. u boji, 12 x 19 cm, 2022. god.
Radovan Vlahović
Dnevnik virtuelnog zavodnika
Urednik
Simon Grabovac
Recenzenti
Nina V. Stokić
Mladen Đuričić
Vladimir Petrović
Kaligrafske ilustracije
Julijana Milutinović
Čini se da u ovom romanu brojni likovi jesu put ka konačnom pronalasku mogućnosti da se dvoje pronađu. „Vanuumna melodija“ koju osluškuju i „čitanje muzike ćutanja“ kao da upućuju na neki viši smisao ove nesvakidašnje korespondencije. Čini se da je virtuelna stvarnost, „omama ovostranog i onostranog“ samo jedna od stanica na putu do pronalaska. Ne smemo prevideti i veze koje se ostvaruju sa romanom Gospodin Snevalo, kome kao da pripadaju neke od stranica Dnevnika virtuelnog zavodnika. Dakle, pred čitaocima je jedna prozna zagonetka, a nesumnjivo ih čeka zadovoljstvo rešavanja. Konačni ishod nadstvarne plovidbe u peru je hvale vrednog Radovana Vlahovića.
Nina V. Stokić
Na samom kraju, treba se još jednom osvrnuti na žanrovsku odrednicu sa kojom se Vlahović vešto poigrava, a koja je direktno povezana sa sadržinom njegove proze. Dnevnik virtuelnog zavodnika zapravo bi se mogao definisati kao „snovnik“, budući da svojom formom ne odgovara dnevničkim beleškama i da se pretežno „događa“ u snovima. O tome autor govori vrlo direktno, kada npr. u zapisu pod naslovom „Zbrka“ eksplicitno napiše: „... od našeg poslednjeg susreta u snu, ostao sam trudan i sve mi se izmešalo...“. Takvi su momenti značajni za nas, jer još od prve knjige pokušavamo da razaberemo gde se to začela Vlahovićeva priča. To nam, uostalom, znatno pojašnjava i treću knjigu, u kojoj će se – konačno – pojaviti neka vrsta književnog junaka, i koja će nam otkriti šta sanja i šta se u snu događa gospodinu Snevalu.
Mladen Đuričić
Kao poseban dodatak, na samom kraju dela, donose se izvrsne ilustracije Julijane Milutinović inspirisane tekstovima iz ove knjige. Vešto koristeći citate autora knjige, Julijana Milutinović stvara koloritno snažne ilustracije na kojima se kaligrafski ispisani tekstovi sjedinjuju sa floralnim motivima i likovnim predstavljanjem delova ljudskog tela, tako još više poetizujući Vlahovićevo neprestano „lelujanje“ između metafizički uzvišenog i putenog.
Sledeći Kjerkegora – od koga i „uzima“ naziv dela, istovremeno ga „dopunjujući“ – Radovan Vlahović odlično shvata njegovu misao iz Dnevnika zavodnika: „Ukoliko čovek ne bi bio u stanju da čuva sliku lepote, čak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u naručju […]”. Tako Vlahović neprestano slika lepotu koja mu je nadohvat ruke, ali i u isto vreme udaljena.
Radovan Vlahović nenadmašno povezuje ljubav sa ironijom, u isto vreme ne potirući je, naprotiv, samo je čineći drugačijom, bogatijom i značenjski drugačije obojenom, možda je najbolje reći oslonjenom na Erosov opozit Tanatos. Najbolje to vidimo u odeljku „Samo se ti osloni“: „Samo se ti na mene osloni, draga moja. Miluj i hrani psa dok nas ne izujeda, a posle će nam đavo biti kriv.“
Vladimir Petrović
