Održani „Sremčevi dani – Bal u Elemiru” 2024

„Bal u Elemiru – Sremčevi dani” održani su po devetnaesti put 28. juna 2024. godine u Elemiru kada su uručene Nagrade „Stevan Sremac” laureatima Milanu R. Simiću, Nenadu Župcu i Anđeli Cvijetinović i predstavljen pesnički portret Igora Mirovića.

Konkurs za Nagradu „Stevan Sremac“ za dela humorističko-satiričnog žanra (proza, poezija, aforizmi) je realizovan u saradnji Mesne zajednice Elemir i Banatskog kulturnog centra.  Žiri je radio u sastavu: Uglješa Šajtinac (predsednik), Srđan V. Tešin i Jelena Blanuša.  

Obrazloženje žirija možete videti ovde: http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2024/06/rezultati-konkursa-za-nagradu-stevan.html

Milan R. Simić, prva nagrada

Nenad Župac, druga nagrada

Anđela Cvijetinović, treća nagrada

Na književnoj večeri posvećenoj pesničkom stvaralaštvu Igora Mirovića govorili su autor, Dragan Stanić, Selimir Radulović i Radovan Vlahović.

Dragan Stanić, Igor Mirović, Selimir Radulović i Radovan Vlahović

Pesnički maraton „Tisa reka ljubavi“

Pesnički maraton „Tisa reka ljubavi“ po drugi put je održan 20. 6. 2024. u Tiskoj kući u Novom Bečeju u saradnji Banatskog kulturnog centra i manifestacije KAD TISA CVETA.

Na obaleri Tise, ičekujući čuveno cvetanje reke, stihove je govorilo tridesetak pesnika iz više gradova i pesničkih klubova.

Radovan Vlahović, direktor Banatskog kulturnog centra

Nevena Subotić, jedan od organizatora manifestacije KAD TISA CVETA

Mirjana Milankov, pesnikinja iz Novog Sada, učesnica maratona i saradnik u organizaciji

Atmosfera u Tiskoj kući

Grupa „Novosadske pesnikinje“ i domaćin Radovan Vlahović

TV Novi Bečej

NOVI ROMAN RADOVANA VLAHOVIĆA – „LJUBA“

Roman „Ljuba“ Radovana Vlahovića, kao četvrta knjiga Banatske epopeje započete romanom „Bapa“, nedavno je objavljen u izdanju Banatskog kulturnog centra. 

O novom romanu, Radovan Vlahović kaže: „Iznenadna smrt, na Srpsku Novu godinu, mog brata Vlaste, kao poslednjeg svedoka porodičnog stradanja, kom su lokalni komesari, kao bebi od tri meseca u kolevci, uzeli št'ikano jastuče ispod glave, me je potakla da, 75 godina nakon prinudnog otkupa, objavim roman Ljuba, koji govori o tome kako je moja porodica, zbog neizmirenja prevelike obaveze, obležena kao državni neprijatelj, proglašena krivom i kažnjena konfiskacijom celokupne imovine i zatvorom. Ovaj roman je dokument, ali i fikcija. Ovaj roman je genetski i duhovni kod koji sam posisao sa majčinim mlekom. Ovaj roman i priča o Ljubi prate me od rođenja do današnjih dana, a da ključna čvorišta, kako u njemu, tako i u životu, još uvek nisu razmršena.“

***

Da sam onda umro, sad ne bi moji naj­rođeniji stradali. Oni bi se prikrjali i platili i ono što nemu, dali bi komunisti­ma danak i pokorili bi se. Ovako, ja sam im bio brana i zbog mene ćedu biti sirotinja i obeleženi. Al’ Gospod je velik i useliće se u nji’ i oni ćedu kapital opet stvo­riti, a i kad i’ na onaj svet budu pitali: „Jer si se u svome zemaljskom životu odrekô Soto­ne“, oni ćedu odgovoriti: „Jesam, odrekô sam se, jer je to naš predak Ljuba učinio za nas i, kao Hrist, dao se kao žrtva za naše spasenje.“

(odlomak iz romana)

 

Izvodi iz recenzija

 

Nalik prethodnicima koji čine objedinjeno troknjižje banatske epopeje – romanima „Bapa“, „1934.“ i „Mučenici“ – i koji evociraju uspomene na međuratni i ratni period, pa čak i naslućuju događaje koji će se odigrati, a koji će biti opisani u novoispisanom tomu, najnoviji roman Radovana Vlahovića, naslovljen po glavnom junaku „Ljuba, obuhvata sam kraj posleratne decenije, tačnije 1948. i 1949. godinu, smeštajući u središte radnje priču o porodici Ljube Vlaovića, ali i njegovom nepravednom zatočeništvu proizašlom kao odgovor na nepristajanje da se povinuje novoj političkoj misli tako što će odstupiti od sebe, zanemariti vrednosti za koje se zalaže, delati na štetu najbližih i izdati Hrista.

Milana Poučki

Vlahović je romanom „Ljuba“ napravio veliki korak u srpskoj književnosti tako što je velikim i važnim temama pristupio na nov način i otvorio nam nove perspektive viđenja. Učinio je ono što samo veliki pripovedači umeju: humanost je postavio, negovao i izdigao na pijadestal tako da književnost štiti od lakog skliznuća u ideološke ili političke okvire i neguje srž njenog bića štiteći ga od zloupotrebe. Zbog toga roman „Ljuba“ nije samo priča o posledicama rata i promenama koje je on izazvao u sociumu nekadašnjeg Banata, već je priča koja književnost vraća samoj sebi na mestu gde se to najmanje očekivalo.

Andrea Beata Bicok

Trenutak u romanu kad stiže poziv ocu porodice da se javi u mesni odbor zbog neizvršavanja obaveze prema državi, to je trenutak kad jedan čitav svet nestaje. Nastaje tad duga noć jugoslovenska. Oduzeta imovina postaje opšte vlasništvo koje neće imati snagu da pokrene ništa, nego će čitav jedan narod pripremiti da u budućnosti postane rob. Očekivati da u trci pobedi auto sa izvađenim motorom, ravno je onom što su komunisti pokušali. Vlahovićev junak, potomak vojnih graničara, svestan je onoga što će doći: „Kad im sve dam, onda ćedu me terati da uđem uzadrugu da mi dirdale i neradeni budu deci brigadiri i da i’ teru na kazan. Ne može tako… Zar sam to dočeko? Da me pod starost teru na kazan da idem da jem i još i decu moju tamo da gledim od sramote.”

Nenad Stanojević

Vlahović kada piše o životu u Banatu i te kako proverava svoje teze i činjenice, ali u ovoj knjizi prvi put unosi zvanični sudski dokument. I upravo tim unosom dokumenta roman se podiže na novu razinu: književni junaci pred nama postaju stvarni ljudi, opisani prostori postaju kuće i domovi, strahovi i težina na srcu pred očima nam se obistinjuju i shvatamo da između života i književnosti postoji samo jedna tanka linija, jedna zapeta, koja ih razdvaja; a zapravo je sve to lice i naličje. Nakon čitanja sudskih zapisnika Vlahovićev roman gubi na liričnosti, to je istina, ali postaje i sam autentičan dokument vremena i svedočanstvo o tragediji jedne porodice.

Viktor Škorić

Urednik romana je Simon Grabovac. Roman je objavljen uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.

Radovan Vlahović je rođen 1958. godine u Novom Bečeju. Objavio je preko 60 knjiga. Piše romane, kratke priče, pesme, eseje. Prevođen je na engleski, ruski, nemački, mađarski, slovački, rumunski, italijanski, francuski, slovenački i makedonski jezik. Član je Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Srbije, Udruženja pisaca Exil – PEN, sekcije zemalja nemačkog govornog područja, i Matice srpske. Počasni je član Društva novosadskih književnika. Osnivač je i direktor prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji – Banatskog kulturnog centra. Vlahović je kao urednik izdavačke delatnosti ovog centra potpisao preko 650 naslova u oblasti književnosti, nauke i umetnosti na više jezika. Dobitnik je brojnih nagrada za književni rad i kulturno pregalaštvo. Osnivač je više kulturnih manifestacija i nagrada. Živi i radi u Novom Miloševu.

 

"Ljuba" u web knjižari:
https://bkcknjige.rs/prodavnica/roman/radovan-vlahovic-ljuba-nastavak-banatske-epopeje-knjiga-cetvrta/

Banatska epopeja u web knjižari:

https://bkcknjige.rs/prodavnica/roman/cetiri-romana-banatske-epopeje-bapa-1934-mucenici-ljuba/

Rezultati konkursa za nagradu „Stevan Sremac” 2024.

Žiri za dodelu Književne nagrade „Stevan Sremac”, za najbolja humoristično-satirična ostvarenja, doneo je odluku da nagradi Milana R. Simića, Nenada Župca i Anđelu Cvijetinović. 

Konkurs za Nagradu je realizovan u saradnji Mesne zajednice Elemir i Banatskog kulturnog centra u okviru manifestacije „Sremčevi dani – Bal u Elemiru 2024”. Žiri je radio u sastavu: Uglješa Šajtinac (predsednik), Srđan V. Tešin i Jelena Blanuša.  

Nagrade će laureatima biti uručene 28. juna od 19 časova u Mesnoj zajednici u Elemiru. Iste večeri, pored dodele nagrada, održaće se i književno veče – portret pesnika Igora Mirovića. Na književnoj večeri učestvuju autor, Dragan Stanić, Selimir Radulović i Radovan Vlahović.  

 

Saopštenje žirija 

           

Žiri nagrade „Stevan Sremac – Bal u Elemiru”, koji su činili Uglješa Šajtinac (predsednik), Jelena Blanuša i Srđan V. Tešin, doneo je jednoglasnu odluku da PRVU nagradu dodeli Milanu R. Simiću iz Velike Plane za izbor aforizama.

DRUGA nagrada pripala je Nenadu Župcu iz Beograda za priču „Preludijum”, dok je TREĆU nagradu osvojila Anđela Cvijetinović iz Beograda za ciklus pesama.

Aforizmi Milana R. Simića pravo su letnje otrežnjenje u nemaloj ponudi jeftine aforističarske euforistike u nas. Skrajnut od vulgarne, krajputaške i kafanske brze smicalice, aforistički vrt Milana R. Simića pravi je biser. Neoplevljen od mudrosti, trnovit, gorak u slasti. Sam od sebe trajan, nostalgično poučan i opominjuće dobronameran.          

Crnohumorna priča „Preludijum” Nenada Župca tematizuje – na jedan ekscentrično-bizaran način – pitanje društvene odgovornosti pojedinca u kontekstu kraha institucija koje bi nominalno trebalo da garantuju i štite funkcionisanje države prema pravu i zakonima. Međutim, kada upravo državne institucije metamorfoziraju u generatore haosa i bezakonja, onda usamljeni pojedinac, nemajući kud, pravdu uzima u svoje ruke i poseže za najradikalnijim merama. U „Preludijumu” teror penzionera nad vršiocima vlasti trajao je ukupno dvesta šezdeset devet dana. Zločinci-penzioneri obračunavali su se sa ministrima, upravnicima, direktorima, sveštenicima, sudijama, bogatašima, političarima, elitom... Epilog je sto osamdeset sedam mrtvih i sedamdeset pet ranjenih. Zločinci su, zapravo, bili „probuđeni spavači” koji su posegli za retributivnom pravdom prema načelu: „oko za oko, zub za zub”. Oni koji su bolovali od raznih razarajućih bolesti, iskoristili su pravo da sopstveni život upotrebe kao najjače oružje u borbi za pravdu i istinu. Ispostaviće se da su glavnooptuženi bili jedna starija dama i vremešni gospodin. Njihovi pojedinačni tragični slučajevi nepravde pokrenuli su lavinu radikalnih osveta žrtava (običnih građana koji su prošli maltretman od strane vlasti i njihovih satelita) protiv zločinaca (novobogataša i pokvarenih političara). Priča „Preludijum” šalje snažnu poruku: ako zlo ostane nekažnjeno, generisaće nova zla. Borba protiv zala, viđena očima penzionera-terorista iz „Preludijuma”, preduslov je za svaki moral i za svaku politiku.

Ciklus pesama Anđele Cvijetinović izdvaja se po britkom pesničkom izrazu kojim autorka opisuje naizgled obične scene iz života. Premda su prikazane svakodnevne situacije poput odlaska u kupovinu, posete lekaru, dečijih rođendana, okupljanja prijatelja i ponude za posao, kroz njih su prožeti brojni simboli savremenog doba i društvenog trenutka kome svi svedočimo: leteći automobili, deca koja uče da pucaju, chatGPT koji odgovara na pitanja o životu, popločavanje vode, putovanje na Mars, te koncept multiverzuma u kom je moguća transformacija ili relativizacija nečijeg karaktera. Uz ironijski otklon, autorka vešto uspeva da sagleda život pojedinca kroz prizmu „moćnika” i čitaocima slikovito predoči novu vrstu društvenog ugovora na koji smo, čini se nehotično, pristali. 

 

Uglješa Šajtinac, predsednik žirija

Jelena Blanuša, članica žirija

Srđan V. Tešin, član žirija

 

U Elemiru, 16. jun 2024.

Radovan Vlahović: „Ljuba“ (nastavak Banatske epopeje, knjiga četvrta)

 

Edicija ROMAN

296 str, broš. povez, 21 cm, 2024. god.

ISBN 978-86-6029-651-3

Cena: 1400 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE ili telefona:

www.bkcknjige.rs

069/783-155

Da sam onda umro, sad ne bi moji naj­rođeniji stradali. Oni bi se prikrjali i platili i ono što nemu, dali bi komunisti­ma danak i pokorili bi se. Ovako, ja sam im bio brana i zbog mene ćedu biti sirotinja i obeleženi. Al’ Gospod je velik i useliće se u nji’ i oni ćedu kapital opet stvo­riti, a i kad i’ na onaj svet budu pitali: „Jer si se u svome zemaljskom životu odrekô Soto­ne“, oni ćedu odgovoriti: „Jesam, odrekô sam se, jer je to naš predak Ljuba učinio za nas i, kao Hrist, dao se kao žrtva za naše spasenje.“

(odlomak iz romana)

Nalik prethodnicima koji čine objedinjeno troknjižje banatske epopeje – romanima „Bapa“, „1934.“ i „Mučenici“ – i koji evociraju uspomene na međuratni i ratni period, pa čak i naslućuju događaje koji će se odigrati, a koji će biti opisani u novoispisanom tomu, najnoviji roman Radovana Vlahovića, naslovljen po glavnom junaku „Ljuba, obuhvata sam kraj posleratne decenije, tačnije 1948. i 1949. godinu, smeštajući u središte radnje priču o porodici Ljube Vlaovića, ali i njegovom nepravednom zatočeništvu proizašlom kao odgovor na nepristajanje da se povinuje novoj političkoj misli tako što će odstupiti od sebe, zanemariti vrednosti za koje se zalaže, delati na štetu najbližih i izdati Hrista.

Milana Poučki

Vlahović je romanom „Ljuba“ napravio veliki korak u srpskoj književnosti tako što je velikim i važnim temama pristupio na nov način i otvorio nam nove perspektive viđenja. Učinio je ono što samo veliki pripovedači umeju: humanost je postavio, negovao i izdigao na pijadestal tako da književnost štiti od lakog skliznuća u ideološke ili političke okvire i neguje srž njenog bića štiteći ga od zloupotrebe. Zbog toga roman „Ljuba“ nije samo priča o posledicama rata i promenama koje je on izazvao u sociumu nekadašnjeg Banata, već je priča koja književnost vraća samoj sebi na mestu gde se to najmanje očekivalo.

Andrea Beata Bicok

Trenutak u romanu kad stiže poziv ocu porodice da se javi u mesni odbor zbog neizvršavanja obaveze prema državi, to je trenutak kad jedan čitav svet nestaje. Nastaje tad duga noć jugoslovenska. Oduzeta imovina postaje opšte vlasništvo koje neće imati snagu da pokrene ništa, nego će čitav jedan narod pripremiti da u budućnosti postane rob. Očekivati da u trci pobedi auto sa izvađenim motorom, ravno je onom što su komunisti pokušali. Vlahovićev junak, potomak vojnih graničara, svestan je onoga što će doći: „Kad im sve dam, onda ćedu me terati da uđem uzadrugu da mi dirdale i neradeni budu deci brigadiri i da i’ teru na kazan. Ne može tako... Zar sam to dočeko? Da me pod starost teru na kazan da idem da jem i još i decu moju tamo da gledim od sramote.”

Nenad Stanojević

Vlahović kada piše o životu u Banatu i te kako proverava svoje teze i činjenice, ali u ovoj knjizi prvi put unosi zvanični sudski dokument. I upravo tim unosom dokumenta roman se podiže na novu razinu: književni junaci pred nama postaju stvarni ljudi, opisani prostori postaju kuće i domovi, strahovi i težina na srcu pred očima nam se obistinjuju i shvatamo da između života i književnosti postoji samo jedna tanka linija, jedna zapeta, koja ih razdvaja; a zapravo je sve to lice i naličje. Nakon čitanja sudskih zapisnika Vlahovićev roman gubi na liričnosti, to je istina, ali postaje i sam autentičan dokument vremena i svedočanstvo o tragediji jedne porodice.

Viktor Škorić

***

Banatska epopeja Radovana Vlahovića započeta je romanom „Bapa“ 2016. godine. Roman se našao u užem izboru za tri nagrade u 2017. godini: Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“, Nagrada „Laza Kostić“ Novosadskog sajma i „Knjiga godine“ Društva književnika Vojvodine. Do sada je preveden na mađarski, slovački, rumunski, francuski i makedonski jezik. Urednik romana Simon Grabovac priredio je knjigu „Kritičari o Bapi“ u kojoj su sabrani književno-kritički tekstovi brojnih autora koji su pisali o romanu. Banatska epopeja je do sada dobila dva nastavka: romane „1934.“ i „Mučenici“. Roman „Ljuba“ je četvrti u nizu. Nastaviće se...

Radovan Vlahović: „Banatske pripòvētke“ (drugo dopunjeno izdanje)

 

Edicija PROZA

342 str, broš. povez, 19 cm, 2024. god.

ISBN 978-86-6029-649-0

Cena: 1600 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE ili telefona:

www.bkcknjige.rs

069/783-155

Banat je i reč, i slika, i zvuk, i boja, i mi­­ris, i ukus. Banat je specifični duhovni prostor u Panoniji, spoj estetskog i erot­skog, pre­pli­ta­nje zanosnog i strasnog, umnog i raci­onalnog, ova­ploćenje slatkog pravo­­slavnog i mi­stičnog pa­ganskog, spoj pro­sve­ti­­telj­sko-kla­­sicističkog i mi­litarski ra­spo­jasa­nog, ra­­­z­­barušenog i na­de­ra­nog. Ba­nat je prostor u kome ljubuju tiske vi­le i du­nav­ski vi­le­njaci, prostor duhovni gde se ču­ju zvuci tambu­re i harmonike, gde horovi mo­­naha slave Bo­ga, onako sve­togorski posveće­no i sve­ča­no. Banat je prostor du­hovni gde se o mr­­tvi­ma pri­ča k’o o živima. Banat je u­to­či­šte za do­­bro­tu, za lepotu, za čistotu, za poeziju i ume­tnost. Banat je...

Radovan Vlahović

(pripòvētka „O Banatu“)

Kada saberemo sve ove tekstove, a ima ih oko dve stotine, pred nama je i banatski zemljopis, i povesnica, i botanika, i hemija i alhemija, i portret i autoportret, čitav moralni kodeks čudnih nam suseda otpreka. Katalog strahova i bolova. Psihologija i psihopatologija sva­ko­dnevlja.

Prof. dr Draginja Ramadanski

Ove pripovetke Radovana Vlahovića nisu sasvim u saglasnosti sa književnoteorijskom odrednicom. Razlika je u akcentu, ovde je drukčiji: dugouzlazni na drugom slogu sa dužinom na trećem. A to se izgovara kao u odgovarajućem glagolskom obliku: kad deda pripoveda. Time se tačnije određuje ova proza: nisu to pripovetke, ali jeste to pričanje, pripovedanje (u narodnom, paorskom shvatanju). Ono što su nekad stari Banaćani, kad nemaju pametnija posla, na šoru, pred kućom, ili u bircuzu, pripovedali (i po sto puta ponavljali), sada Radovan, njihov komšija pisac, piše po takozvanim društvenim mrežama na internetu („fejsbuk“ i sl.) i potom u štampanu knjigu prenosi.

Anđelko Erdeljanin

Svojim kratkim pričama Vlahović podiže svojevrstan spomenik autentičnom Banaćaninu, pomalo demodiranom i gotovo pretvorenom u endemsku vrstu, i utopljenom u masu novih po­ko­ljenja uniformisanih likova, bezličnih i pra­znih. (...) Vla­hović je svojim pripòvētkama ispisao i svo­jevrstan Terminološki rečnik banatskog sela, leksikon starih banatskih izraza i termina, ko­ji vremenom bivaju zaboravljeni i postepeno, ali neprestano nestaju iz našeg sećanja.

Prof. dr Petar V. Krestić

Poštujući jezik zavičajnog kraja, Vlahović mu se predaje sluhom i duhom vlastitog umeća. On jezik shvata kao kičmu umetničkog dela, a go­vor kao intimnu ispovest svojih ličnosti, ko­je bez obzira kako govore – govore svoju misao i poetiku života.

Prof. dr Voja Marjanović

Banat i Banaćani, lični zavičaj, detinjstvo i komšiluk, banatski duh ovaploćen u ljudskim vrednostima i navikama od vavijeka, ostaju epicentar njegovog interesovanja i ra­zmi­šljanja, jer razume da se iz tog mikrosveta, kao iz klice semenke, razvio i onaj veliki, globalni svet, a da je to najbolji, najjasniji i najkraći put od konkretnog ka opštem,od pojedinačnog ka masovnom, od specifičnog ka univerzalnom.

Jovan Veljin Mokrinski