JNA 35, 23273 Novo Miloševo, Srbija, 00381(0)69/783-155, 00381(0)63/644-369, banatskikulturnicentar@gmail.com

Uručene nagrade „Teodor Pavlović“ Vladimiru Pištalu i Simonu Grabovcu u Matici srpskoj

Nagrada „Teodor Pavlović” za životno delo književniku Vladimiru Pištalu i Nagrada „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu Simonu Grabovcu za knjigu „Duboka tišina” (Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 2021) uručene su dobitnicima 7. decembra u Matici srpskoj u Novom Sadu.

U programu su učestvovali: laureati Vladimir Pištalo i Simon Grabovac, Saša Maksimović, predsednik Opštine Novi Bečej, koji je otvorio manifestaciju, Selimir Radulović, upravnik Biblioteke Matice srpske, književnik Radovan Vlahović, direktor Banatskog kulturnog centra i osnivač manifestacije, prof. emeritus dr Sava Damjanov, predsednika žirija, književnik i izdavač Nenad Šaponja, direktor Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“, koji je govorio o delu Vladimira Pištala, književnik Milutin Ž. Pavlov koji je govorio o nagrađenoj knjizi Simona Grabovca, Branka Marković koja je govorila pesmu Ljudevita Štura Pavloviću iz 1836/37, i voditeljka programa Nataša Bundalo Mikić.

Žiri za Nagrade „Teodor Pavlović” je radio u sastavu prof. emeritus dr Sava Damjanov (predsednik), prof. dr Srđan Šljukić i Radovan Vlahović, književnik i direktor Banatskog kulturnog centra. 

Nagrade se sastoje od povelja i poklon ilustracija Senke Vlahović iz knjige Antologija budućih snova.

Više o nagradama Pištalu i Grabovcu možete pročitati ovde:
http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2022/12/vladimiru-pistalu-i-simonu-grabovcu.html 

Dane Teodora Pavlovića organizuje Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada, pod pokroviteljstvom Opštine Novi Bečej. Manifestacija se održava po dvadeset i treći put u Novom Sadu i Novom Miloševu decembra 2022. godine. 












Autor fotografija je Branislav Lučić


RTV

TV NOVI BEČEJ


Teodor Pavlović (1804–1854), koji je rođen u Karlovu, današnjem Novom Miloševu, bio je obnovitelj i reformator Matice srpske, njen prvi sekretar, urednik „Letopisa” Matice srpske, osnivač Galerije Matice srpske, osnivač prve muzejske zbirke u Srba, novinar i rodonačelnik žurnalistike u Srba, advokat, književnik, prevodilac – jedna od najistaknutijih, a nepravedno zaboravljenih, ličnosti srpskog naroda u prvoj polovini 19. veka, čije je pregalaštvo dalo trajni doprinos srpskoj kulturi.

Svečana dodela Nagrada „Teodor Pavlović” u Matici srpskoj

Nagrada „Teodor Pavlović” za životno delo književniku Vladimiru Pištalu i Nagrada „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu Simonu Grabovcu za knjigu „Duboka tišina” (Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 2021) biće uručene dobitnicima u sredu 7. decembra u 16 časova u Maloj sali Matice srpske u Novom Sadu.

Svečanom dodelom Nagrada biće otvoreni ovogodišnji Dani Teodora Pavlovića koje organizuje Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada, pod pokroviteljstvom Opštine Novi Bečej. Manifestacija se održava po dvadeset i treći put u Novom Sadu i Novom Miloševu decembra 2022. godine. 


Žiri za Nagrade „Teodor Pavlović” je radio u sastavu prof. emeritus dr Sava Damjanov (predsednik), prof. dr Srđan Šljukić i Radovan Vlahović, književnik i direktor Banatskog kulturnog centra. 

Više o nagradama Pištalu i Grabovcu možete pročitati ovde: http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2022/12/vladimiru-pistalu-i-simonu-grabovcu.html 

Teodor Pavlović (1804–1854), koji je rođen u Karlovu, današnjem Novom Miloševu, bio je obnovitelj i reformator Matice srpske, njen prvi sekretar, urednik „Letopisa” Matice srpske, osnivač Galerije Matice srpske, osnivač prve muzejske zbirke u Srba, novinar i rodonačelnik žurnalistike u Srba, advokat, književnik, prevodilac – jedna od najistaknutijih, a nepravedno zaboravljenih, ličnosti srpskog naroda u prvoj polovini 19. veka, čije je pregalaštvo dalo trajni doprinos srpskoj kulturi.

Vladimiru Pištalu i Simonu Grabovcu Nagrade „Teodor Pavlović”

Žiri u sastavu prof. emeritus dr Sava Damjanov (predsednik), prof. dr Srđan Šljukić i Radovan Vlahović doneo je jednoglasnu odluku da Nagrada „Teodor Pavlović” za životno delo pripadne književniku Vladimiru Pištalu, a Nagrada „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu Simonu Grabovcu za knjigu „Duboka tišina” (Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 2021). 

Nagrade će Vladimiru Pištalu i Simonu Grabovcu biti uručene u sredu 7. decembra u 16 časova u Sali za sednice Matice srpske u Novom Sadu.

Nagrade se dodeljuju u okviru manifestacije Dani Teodora Pavlovića koju organizuje Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada, pod pokroviteljstvom Opštine Novi Bečej. Manifestacija će se održati po dvadeset i treći put u Novom Sadu i Novom Miloševu decembra 2022.  



NAGRADA „TEODOR PAVLOVIĆ” ZA ŽIVOTNO DELO 

Nagrada „Teodor Pavlović” za životno delo dodeljuje se književniku Vladimiru Pištalu. 

Dr Vladimir Pištalo je rođen u Sarajevu 8. maja 1960. godine. Diplomirao je 1985. godine na Pravnom fakultetu u Sarajevu. Godine 1993. migrirao je u SAD, a 1995, kao „stranac izuzetnih sposobnosti”, postao je „stalni rezident” SAD. Odbranio magistarski rad iz oblasti sociologije umetnosti u julu 1995, te doktorsku disertaciju iz istorije pitanja o tri identiteta srpskih iseljenika (srpskom, američkom i jugoslovenskom) u decembru 2000. na Univerzitetu Nju Hempširu u SAD. 

Pre nego što je otputovao u Sjedinjene Američke Države 1993, radio je kao urednik u časopisu Književna reč (1986–1990), urednik kulturne rubrike Železničkih novina (1987–1992), urednik u magazinu Delo (1990–1992) i aktivno i kritički komentarisao krvavi raspad Jugoslavije u svojoj kolumni u časopisu Vreme. 

U SAD je radio kao vođa projekta Održivi razvoj i kultura na Institutu za održivi razvoj Univerziteta u Nju Hempširu, Duram, (1996–2000). Bio je predavač američke, ruske i svetske istorije na Univerzitetu u Novom Hempširu, Duram, (1997–2002). Na privatnom Beker koledžu, u Vusteru, Masačusets, bio je profesor američke i svetske istorije (2002–2020). Aktuelni je upravnik Narodne biblioteke Srbije. 

Objavio je prvu priču u Književnom magazinu 1978. kad mu je bilo 18 godina i prvu knjigu 1981. kad je imao 21 godinu. Kao student postaje ko-osnivač književne grupe Beogradska Manufaktura Snova. Objavio je 15 knjiga u žanrovskom rasponu od poetske proze do romana. Njegova najpoznatija dela su romani Tesla, portret među maskama, Milenijum u Beogradu i Venecija i ona se prevode, ili su već prevedena, na više svetskih jezika. Roman Tesla, portret među maskama ima čak 16 prevoda, a Milenijum u Beogradu 7 prevoda. Francuski prevod romana Milenijum u Beogradu bio je u najužem izboru za prestižnu godišnju nagradu „Femina“ za najbolji prevedeni roman na francuskom jeziku za 2008. godinu. Milenijum u Beogradu zaokružuje izmene književnog stava i proznog rukopisa koje su započele još početkom 90-tih knjigom Kraj veka. Njegov roman Sunce ovog dana: pismo Andriću, za veoma kratko vreme postao je ključan za razumevanje dela Vladimira Pištala. Napisao je delo koje govori istovremeno o Srbiji i Americi, razumevanju sveta pisanja i vidljivog sveta. 

Predsednik je Kulturnog foruma Evropskog pokreta Srbije (2020 – do danas). Urednik je projekta prikaza knjiga američkog časopisa Serbian Studies (2019 – do danas). (https://www.serbianstudies.org/journal-archive) Koordinator je tima Nortistern univerziteta „Dijalog civilizacija: socijalni konflikt na Balkanu“ (2010 – do danas). 

Nagrade: Savezna književna nagrada SFR Jugoslavije, za knjigu pripovedaka Noći, 1987; Nagrada „Miloš N. Đurić”, za prevod knjige sabranih pesama Čarlsa Simića Hotel Nesanica, 1994; Oktobarska nagrada Grada Beograda, za roman Milenijum u Beogradu, 2000; NIN-ova nagrada, za roman Tesla, portret među maskama, za najbolji roman godine u 2008; Nagrada „Zlatni bestseler“, za najprodavaniju knjigu u Srbiji, za roman Tesla, portret među maskama, 2009; Nagrada za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka Srbije, za roman Tesla, portret među maskama, za 2009; Nagrada „Zlatni bestseler“, za najprodavaniju knjigu u Srbiji, za roman Venecija. 2011; Nagrada „Kočićevo pero”, za roman Venecija, za 2012; Nagrada „Moma Dimić”, za roman Venecija, za 2010/2011; Nagrada „Grigorije Božović”, za roman Sunce ovoga dana: pismo Andriću, za 2017; Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu eseja Značenje džokera, za 2019; Nagrada „Todor Manojlović”, za moderni umetnički senzibilitet, 2020.  


Iz obrazloženja za Nagradu „Teodor Pavlović” za životno delo

Vladimir Pištalo, jedan od najistaknutijih savremenih srpskih književnih stvaralaca, ostavio je trajni trag u umetnosti i nauci. Istakao se kao vrsni naučnik, i to kao dvodecenijski profesor na Univerzitetima u Nju Hempširu i Vusteru u Sjedinjenim Američkim Državama. Trenutno je na čelu Narodne biblioteke Srbije. 

Debituje kao književni stvaralac početkom osamdesetih godina knjigom poetske proze Slikovnice. Pleplet istančanog poetskog jezika, neverovatne erudicije i poznavanja istorijskih fakata karakterišu njegovu prozu do današnjice. Slavu mu je doneo roman Milenijum u Beogradu, delo koje na nenadmašan način predstavlja devedesete godine i raspad jedne velike zemlje. U svojim delima za junake uzima istaknute naučnike i umetnike, među kojima su Nikola Tesla i Ivo Andrić. Upravo će mu roman Tesla, portret među maskama, vrsno napisani portret velikog naučnika i izumitelja, doneti najveća književna priznanja na ovim prostorima, ali i prevode na dvadeset jezika. 

Jezički samosvojan, poetski uzvišen, saznanjski bogat i duboko književno vredan, tako je najbolje okarakterisati opus Vladimira Pištalo, pisca koji je celokupnim svojim književnim radom kao i delovanjem u kulturi nesumnjivo obeležio srpsku književnost kraja 20. i početka 21. veka, a recepcija njegove proze u inostranstvu obećava da će njegovo delo biti relevantan reprezent našeg civilizacijskog prostora. 

 

NAGRADA „TEODOR PAVLOVIĆ” ZA NAJBOLJU KNJIGU

Nagrada „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu dodeljuje se Simonu Grabovcu za knjigu pesama „Duboka tišina” (Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 2021).

Simon Grabovac je završio Filozofski fakultet u Novom Sadu. Bio je član redakcije časopisa Polja (1979–84) i glavni i odgovorni urednik izdavačke delatnosti Novog Zenita (Srpski književni magazin i knjige) od 1992–94. Bavio se i dramaturškim radom. Osnovao je (sa Z. Pavlovićem) pozorišnu grupu Interventna trupa Forgov (1989–90). Bio je urednik i selektor Malog pozorja (1985–94) koje je, 1995. sa kolegama, transformisao u Internacionalni festival alternativnog i novog teatra Infant, obavljajući poslove umetničkog i programskog direktora, selektora i izvršnog producenta. Urednik je i autor koncepta Novosadskog letnjeg festivala (94, 95, 96). Dramaturg je predstave Uroboros, Izlog, Naše mesto i autor dva libreta za moderan balet – Predsmrtna ljubavna pesma i Najlepše pevaju zablude. Autor je polazišnih tekstova za predstavu Čudna petlja. Za kulturno-umetnički program RTS – TV Novi Sad napisao je nekoliko scenarija (Četvrt veka Polja, Vojvođanski pesnici, Jovan Soldatović, Danilo Kiš: Detinjstvo, Triptihon…). Priredio je sedam zbornika Strategije novog teatra, kao i Ka drugačijem teatru i Dijalog o festivalima. Pored književne bavi se i pozorišnom kritikom. Posebno alternativnim i novim teatrom: Prosijavanje (monografija povodom 35 godina Infanta), 10. Infant, Magična petlja, Infant prototip, Magična petlja 2, Kritičari o „Bapi“, Jaćin AO 5/1, Poetika alternativnog teatra. Objavio je sedam knjiga poezije: Krtičnjak, Velikom ovnu, Prasak, Posipanje pepelom, Tok stvari, Isiot, Isiot (na makedonskom), Ključne reči i Zingiber (na nemačkom), Povratne pesme, Strašni lik – izabrane pesme, Loža i Duboka tišina. Dobitnik je nagrade Pečat varoši sremskokarlovačke (1980), Zlatne značke KPZ Srbije (1991), Književne negrade Gajkov šešir (2019).O knjizi koja je ponela Nagradu „Teodor Pavlović”

Kao izazovno svedočanstvo volje za moć i nemoć pevanja, nova pesnička knjiga Simona Grabovca pod podjednako neindikativnim i rečitim naslovom Duboka tišina ne skriva mnogo od pomenutih svojstava dosadašnjeg rada u stihu ovog žestoko samosvesnog poete: ali daleko napadnije ima šta da otkrije. U prvom ciklusu pesama „Dno duše“ to Grabovčevo novo zapravo je ono staro i večno poezije. Lirskim govorom ispisano upitno zaveštanje dvopolnoj ljubavi, bez veće izražajne zadrške, osim pri učestalom, ritmičnom, lomljenju stiha; i sa očigledno uspelom združenom emisijom emocionalnog i razumskog, iskustvenog, pri čemu svedena jezička događajnost teksta biva donekle žrtvovan, ali vredan zalog ukupno proizvedenog doživljaja. (…) Za Grabovca nipošto nova ali za ove pesme naročita osobina jeste to da većina njih nosi neskrivene elemente poetičkog ogledala koje u svom duplom dnu podjednako sabira zanatske i ljudske ispovesti svog tvorca. (…) Tipično, a ujedno i tako prestupno za njegov dosadašnji pesnički opus kome Duboka tišina doprinosi ne samo tonski već i vidljivim iskorakom u otvoreniji kôd poetskog pisma uz zavidno očuvanje pesničke volje, interesa, stila i moći, osvojenih i primerno pokazanih u prethodnim Grabovčevim zbirkama.

Vladimir Kopicl

 

Zaglednom upisninom sopstvenog postojanja Simon Grabovac reversira egzistenciju lirike koja ostaje da lebdi poput suvog lista u vazdušnoj jesenjoj sumaglici čije trajanje nije ničim omeđeno. Pomerio je ruku, u tihom zamahu, da slovom uskomeša belinu hartije i time uzjoguni tišinu. Da se poslužim njim samim: „ta prirodnost/ ta ukalupljenost u okolinu/ ta sigurnost/ odlučnost/ kao da je sav ovaj svet/ tvoj/ kao da je život beskonačnost“ udarila je pojavno značajni žig na koverti iskazno kreativnog pisma srpske lirike. On zadire u samu sušt lirske pretrage, ulazi u prozrak, kojim bi da rasvetli strofiranja: „tražim drugu reč za ono što/ je do sada rečeno/ za ono što je napisano/ za ono što je obećanje/ za ono što nas održava/ i pokreće“. Reč je Grabovcu progovor slike istrgnute iz glasa koji bojom zvuči jasno i jednostavno: tražim drugu reč/ prvu/ i jedinu (...), tražim reč kroz koju kada procure/ bilo koji sadržaji/ postaju drugačiji i sve nekako/ dobija smisao/ ne samo smrt nego i/ ono čega nema.“  Ovim uknjiženim pretragama Grabovac se uzneo iznad graktanja umnoženo frakiranih gavranova. Ne krešti, on peva glatko i čulno. 

Kako lirsku fontanu darivati zlatnikom da iz prozračne vode blesne osnovni element koji odvojen od stvaraoca „počne mnogima nešto da znači“. Gde naći onaj skriveni lingvalni filigran i: „kako neke stvari teme motivi/ da uđu u pesmu a da je/ ne oskrnave?! Sve su to bitni postulati stvaralačkog bića. Nije svaka slika stvarnosti odvažna avantura za pesmu: „koja hoće da govori/ o savremenom svetu i/ koja bi htela da saopšti nešto/ dublje od istine i/ univerzalne poruke“. Nije lako, slogom pesme otkrljačiti se od onoga što je raspadnuto i gnjilo. Treba izbirljivim osetima „učinii izdvojenim i prisutnim/ u rečima voda vazduh zemlja“. I pesmu valja započeti od nerva „iz duboko/ skrivene pozicije u rupi reči“.

Milutin Ž. Pavlov 

Teodor Pavlović, 1840, autor: Pavle Simić

Teodor Pavlović (1804–1854), koji je rođen u Karlovu, današnjem Novom Miloševu, bio je obnovitelj i reformator Matice srpske, njen prvi sekretar, urednik „Letopisa” Matice srpske, osnivač Galerije Matice srpske, osnivač prve muzejske zbirke u Srba, novinar i rodonačelnik žurnalistike u Srba, advokat, književnik, prevodilac – jedna od najistaknutijih, a nepravedno zaboravljenih, ličnosti srpskog naroda u prvoj polovini 19. veka, čije je pregalaštvo dalo trajni doprinos srpskoj kulturi.

Banatskom kulturnom centru Pokrajinsko priznanje „Ferenc Feher“ za poseban doprinos razvoju kulture

Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa dobitnik je jednog od najviših priznanja koja se dodeljuju u AP Vojvodini – Pokrajinskog priznanja „Ferenc Feher“ za poseban doprinos razvoju kulture. Priznanja su uručena na Svečanoj akademiji kojom su obeležene 104 godine od prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji održane u Srpskom narodnom pozorištu 25. novembra 2022. godine.

Komisija za dodelu Pokrajinske nagrade i pokrajinskih priznanja jednoglasno je odlučila o ovogodišnjim dobitnicima. Pored priznanja u kulturi, Pokrajinsko priznanje u oblasti privrede „Lazar Dunđerskiˮ dobila je kompanija „Gebi“ iz Čantavira; u oblasti obrazovanja priznanjem „Đorđe Natoševićˮ nagrađena je Gimnazija „Veljko Petrović“ iz Sombora; u oblasti sporta priznanjem „Momčilo Tapavicaˮ atletičarka Adriana Vilagoš; u oblasti ravnopravnosti polova priznanje „Milica Tomićˮ dobila je Stanislava Rokvić, osnivač Edukativnog centra „Poletarac“ u Bačkoj Palanci; i u oblasti ljudskih i manjinskih prava priznanje „Ljudevit Mičatekˮ predsednica Nacionalnog saveta bunjevačke nacionalne manjine dr Suzana Kujundžić Ostojić. Najviša Pokrajinska nagrada „Mihajlo Pupin“ pripala je operskom pevaču Željku Lučiću.

Povodom pokrajinskog priznanja u oblasti kulture „Ferenc Feher“, književnik Radovan Vlahović, osnivač i direktor Banatskog kulturnog centra, izjavio je: „Ovo pokrajinsko priznanje je potvrda da je put koji smo prošli moja supruga Silvija i ja imao smisla – od Pozorišta u prirodi 1985. godine u Krušedol selu, preko Kulturnog dvorišta u ratarskoj avliji moga oca Dragoljuba 1986. u Novom Miloševu, pa preko kreativnih akcija i izdavaštva Novog zenita ’90-ih godina, sve do 2006. godine kad smo uključili ćerku Senku i sina Nikolu i za moto uzeli maksimu „Drvo da bi moglo da ide u visinu, mora da ide u dubinu“ i kad smo našoj institucijiji dali naziv našeg regiona koji se prostire u tri države i u kom se govori na preko 26 jezika naroda koji u njemu žive. Dakle, ovo priznanje je učinilo da zaboravimo sva osporavanja koja su nas pratila u nastojanju da se ostvarimo kao prva privatna porodična institucija kulture u našoj zemlji, a može se reći i u regionu, da istrajemo i izdržimo, i moralno i matarijalno, a nadasve umetnički na putu stvaranja u svetu jedinstvene porodične kreativne industrije, koja ima duboko utemeljenje u našem ličnom stvaralaštvu i u tradiciji našeg naroda i kulture, a isto tako i u tradicijama evropskih i svetskih kultura, koje su nam se, kroz knjige i literaturu, a potom kroz savremene tehnologije, same ponudile da u njih unesemo lepotu, sklad, energiju i kreativnost kako naših ličnih duhovnih pregnuća, tako i naših prijatelja i saradnika koji su naš socijalni kapital iz celog sveta, i definišemo ih kroz koncept banatizacije kao Banatski kulturni centar.“

Miodrag Topić: „Mio fratello”

 

Edicija: PROZA
178 str, broš. povez, 13 x 21 cm, 2022. god.
ISBN 978-86-6029-583-7

Cena: 1000 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE:

Anonimni zapisivač redova koji su pred nama, zaključićemo, stavio je fokus na sebe i svoj (unutrašnji) svet, te beleži ono što intrigira njegovu pažnju i što doprinosi tome da se ostvari kao pisac. Zapisivajući obične, svakodnevne i sasvim realne stvari, glavni junak ovoga dnevnika nam pak u jezgrovitim, gotovo takstativno navedenim rečenicama i novinarski preciznim izveštavanjem na papir „prosipa” sliku stanara devetog sprata u Kingston ulici, ali i onih koji su u kontaktu sa njima a po nečemu su značajni za tok priče. Kratke rečenice i sveden stil lišen metafora, epiteta i aluzija pak nije monoton, već se pred čitaočevim očima stvaraju slike i vešto se dočarava atmosfera u kojoj se junak nalazi – teskt nije opterećen suvišnim detaljima, no daje potpuno jasnu viziju svih ključnih momenata, situacija i osećanja na kojima pripovedač insistira. To takođe odgovora autorovoj ideji da su čak i imena likova nebitna – naime, posredstvom razmišljanja junaka, saznajemo da on smatra da akcenat treba staviti na karaktere: emocije, harizmu i osobine, jer je to ono što čoveka odlikuje, izdvaja od ostalih i po čemu ga na kraju krajeva i pamtimo. Dakle, nećemo pogrešiti ukoliko učitamo poetiku Miodraga Topića analizirajući tumačenja, doživljaj i viđenje nastanka umetničkog dela iz ugla glavog junaka knjige Mio fratello.

Iznenaditi publiku svakodnevnim, običnim i poznatim težnja je koju je Andrić u procesu stvaranja poezije postavio kao imperativnu. Kada je pak reč o prozi, to jest o ovom konkretnom delu, sasvim sigurno možemo da tvrdimo da nas je na nekoliko mesta i realni i fiktivni autor ovog dnevnika iznenadio idejama i načinima na koje ih je gradio i predstavljao, te ono što možemo zaključiti – imajući u vidu da je pred sebe postavio zadatak: biti svoj, autentičan, originalan, drugačiji, prepoznatljiv i neuobičajen – jeste da je junak skrivenog identiteta, u nameri da se na književnoj sceni predstavi kao pisac nesvakidašnjih knjiga, uspešno ostvario svoju viziju, stoga verujemo da će čitalačka publika imati želju da ga upozna, što će opet probuditi znatiželju za podrobnijim upoznavanjem života i stvaralaštva samog idejnog tvorca ovako intrigantnog literarnog lika koji je anonimni tvorac unikatnog književnog dela.

Msr Milana Poučki




Svetlana Savić: „Šljakeraj”

 

Edicija: PRVA KNJIGA / POEZIJA
88 str, broš. povez, 13 x 21 cm, 2022. god. 
ISBN 978-86-6029-585-1

Cena: 500 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE:


Prva zbirka poezije Svetlane Savić pod naslovom Šljakeraj pisana je u modernom stilu, puna motiva iz svakodnevnog života. Zbirka je podeljena u četiri ciklusa – „Šljakerske”, „Po zlomtonu”, „Smrt dolazi najavljena” i „Primorski gradovi”. U prvom ciklusu naglasak je, kao što možemo i da vidimo iz naslova, na ljudima koji pripadaju radničkoj klasi. Pesnikinja tako opisuje život koji je postao alternativan. Potrošačko društvo dovelo je do „ispijanja ličnosti”, do postepenog oduzimanja identiteta. Lirski subjekat se doslovno bori za opstanak – kako fizički, tako i duhovni. Tržište postaje i svakodnevni život. Trguje se ljubavnicima, snovima, ličnostima... Materijalizacija i hiperprodukcija dovodi do propasti, a radnička klasa postaje obična i obezvređena („Besparica”). Pesnikinja je pesme posvetila prodavačicama, gastarbajterima, stanodavcima i second hand prodavnicama i svi oni predstavljaju male marionete velikog tržišta. Jedinu nadu lirski subjekat vidi u pisanju poezije, kao nekoj vrsti inata koji će održati ono duhovno koje ne bi trebalo da ima cenu („Poeziju će pisati”). 

Iako se čini da ova zbirka poezije ne nudi nadu da će sutra biti bolje, poslednji ciklus, ipak, dokazuje drugačije. U samo tri pesme Svetlana Savić svoju dušu doslovno ostavlja u „Primorskim gradovima”, u kojima voda odnosi težinu, grehove, suze, a daje nadu da će se opet zaplivati Jadranom, kao nekad. Ova izuzetna zbirka poezije upućena je svima nama koji smo deo Balkana, nama koji ćemo moći da uzviknemo, ako se dobro promisli i ako se radnička klasa ispoštuje kao nekada – hej Sloveni, još ste živi!

Gorica Radmilović