JNA 35, 23273 Novo Miloševo, Srbija, 00381(0)69/783-155, 00381(0)63/644-369, banatskikulturnicentar@gmail.com

Radovan Vlahović – dobitnik Nagrade „Sunčani sat”


Radovan Vlahović dobitnik je Nagrade „Sunčani sat” za književno delo i podsticaj literarnog stvaralaštva mladih u okviru jubilarnog desetog Festivala poezije mladih pesnika „Mašta i snovi” u organizaciji Centra za kulturu „Sirmijumart” iz Sremske Mitrovice.


Žiri za dodelu nagrada radio je u sastavu: Nedelјko Terzić, predsednik, prof. dr Slađana Milenković i mr Jasna Kalauzović.

Prema saopštenju organizatora, dobitnici Nagrade „Sunčani sat” su Jolanka Kovač (Zrenjanin), školski bibliotekar, pisac knjiga i udžbenika, Radovan Vlahović (Novo Miloševo), pisac i tvorac manifestacija za decu, i Dragiša V. Jošić (Beograd) magistar bibliotekarstva, programer kulture čitanja, pisanja i govora za decu. Kao strani pisac nagrađen je Ištvan Z. Nemet (Slovačka), pisac poezije, dramskih tekstova i bajki za decu.

Radovan Vlahović, pisac, izdavač i kulturni radnik, osnivač i direktor BKC-a, autor je nekoliko knjiga priča za decu i mlade i osnivač književne manifestacije „Proleće Sime Cucića”. Manifestacija je posvećena liki delSime Cucića (1905, Novo Miloševo – 1988, Zrenjanin), rodonačelniku književne kritike književnosti za decu, u okviru koje se već 12 godina afirmiše pre svega kritičko sagledavanje, ali i stvaralaštvo, u oblasti književnosti za najmlađe. Nagradu „Sima Cucić” dobili su: prof. dr Jovan Ljuštanović, prof. dr Tihomir Petrović, prof. dr Predrag Jašović, prof. dr Voja Marjanović, prof dr. Miomir Milinković, Ljubivoje Ršumović, Raša Popov, Timoti Džon Bajford, Pero Zubac, Gordana Maletić, prof. dr Milutin Đuričković, prof. dr Valentina Hamović, prof. dr Zorana Opačić, Branko Stevanović i drugi.

Povodom nagrade, Vlahović je izjavio: Vest o dobijanju Nagrade „Sunčani sat” zatekla me je u ispisivanju završnih stranica treće knjige moje banatske epopeje pod nazivom „Bapa”. Kad je u pitanju ovako značajna nagrada, ja je shvatam dvojako, prvo kao pisac i izdavač priča za decu i omladinu, a drugo kao baštinik rodonačelnika književne kritike književnosti za decu Sime Cucića. Zahvalan sam organizatorima i žiriju, a takođe čestitam od srca i ostalim dobitnicima.

Festival će biti održan u Galeriji „Lazar Vozarević” u Sremskoj Mitrovici 30. juna sa početkom u 18 sati.

U okviru festivala biće dodeljene i brojne nagrade za decu – stavaraoce poezije, na osnovu konkursa. Na konkurs je pristiglo 311 radova iz 13 zemalja, iz: Grčke, Malte, Italije, Francuske, Makedonije, Hrvatske, Federacije BiH – Republike Srpske, Rumunije, Crne Gore i Srbije. Nagrade za decu dodeljuju se za mlađi, srednji i stariji uzrast, za najlepšu lјubavnu pesmu, za najhumaniju pesmu, za najslikovitiju pesmu, za najlepšu rodolјubivu pesmu. Biće dodeljena i priznanja i pohvale učenicima i školama.

U saopštenju organizatora stoji da „ovim skromnijim festivalom, u odnosu na ranije održane, želimo da se u vremenima Kovida pokažemo kao pesnici pobednici.”

Radovan Vlahović: „Paterica”

Edicija PROZA
84 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-­86-­6029-­468-7

Cena: 400 din
Knjigu možete poručiti pouzećem 
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
ili telefon 069/793-155


– Za mene ne mogu raditi ni vreme, ni ljudi. Oni su promenljiva kategorija – govorio mi je pisac, moj unutrašnji glas, dok sam ulazio u kamenu pećinu u kojoj se podvizavao Sveti Sava. Gospod me je, od večnosti, po svome liku stvorio da pišući slavim ime njegovo i da, pregarajući u tome, radostim ljude.  

(odlomak)


Knjiga koja je pred nama novo je svedočanstvo, nova ispovest, novo ruho večnog čovečanskog vapaja za životom, vapaja kojeg je brižno očinski obukao u svoje reči i u naše vreme, i u naše ime, najpre doživeo i izgovorio u sebi, a zatim oživeo i na darovno nam poklonjenje zapisao ispovednik – književnik Radovan Vlahović. Vođen svojom neutaživom potrebom da tako, sam izabravši, živi, diše, radi i piše, autor nas je oradostio svojom „ka-atonskoj pričom-putopisom”. Ovom zbirkom pisac provodi svoju čitalačku publiku kroz dane svog detinjstva, preko školovanja i sazrevanja, do sadašnjeg trenutka, ne prestajući da nam sugeriše pogled na vek budući; zatim kroz toponime od zelene banatske trave i salaša kraj Jaroša do Svete zemlje, Bogorodičinog perivoja, Bogomajčinog vrta, pretvorivši ceo zapis u jedno žitijno štivo, koje svojom slikovitošću čini da se osećamo čitaocima svojevrsnog filmskog autobiografskog sinopsisa. U prilici smo da se, listajući ovu knjigu, upoznamo sa nekim od onih ličnosti, koje su, skupa uzevši, ili ostavili, ili pak i sada to čine, neizbrisiv utisak na autora, a, ubeđeni smo, i obrnuto.

Radovan kao da se, iako do dana današnjega živi neizlečivo zaljubljeno, naviknut na banatsku ravnu tacnastu zemljanu površinu, sa koje se vekovima i milenijumima uzimaju hranljivi plodovi za ljude i životinje, ovom knjigom izuo, kao pred podnožjem visokog Sinaja, znajući da je mesto gde stoji sveto. Spreman je da se i dalje uspinje. Spreman je da primi tablice zakona, ali „zakona blagodati”. Spreman je da nas sa svojom porodicom i vascelim živim svetom ukrca u sebe, u onaj nojevski mesnato prokrvavljeno kucajući deo, dokle se bura ne stiša. Ali ona nema ni meru ni nameru da to učini. Ne treba se nadati, neće se ni stišati. Ne, dok ne dođe Onaj Koji Jeste, jedina Nepromenljiva Kategorija, i ne odmori nas konačno od padova, podižućih i uspononeobećavajućih. Svih. Zauvek. Kako? Radovanovim „araratskim veslom”, „atonskom patericom”, pričama pred nama vođenim kao mapama ka Obećanoj zemlji, ka Carstvu Nebeskom, gde su zvezde na dohvat ruke, gde nema suza osim onih koje na radost mirišu, a svi se kupamo u Suncu pravde, po prvi put dečije okupani u Ljubavi (1 Jn 4, 8; 4, 16), obezmaglenji od sivila, obesukobljeni, obezvarničeni od sudaranja našeg duhovnog sa onim materijalnim, besprestano i bezumorno liturgišući, slavopojeći Tvorcu neba i zemlje, i svega vidljivog i nevidljivog, na svoj način dvoglasom tenorsko-basovskim poput Radovana i prijatelja mu, pridružujući se bezbrojglasu heruvima i serafima, i One koja je časnija i neuporedivo slavnija od njih. I opet upitanost, da li je to moguće? Radovan Vlahović nam knjigom poručuje i uverava nas da je sa Bogom sve moguće.

msr Srđan Grubor, teolog

Radovan Vlahović dobitnik nagrade „Zlatni prsten”

Ovogodišnji dobitnici međunarodne književne nagrade „Zlatni prsten” su Radovan Vlahović i dr Milan Orlić iz Srbije i Miroslav Demak iz Slovačke. Nagradu „Zlatni prsten” dodeljuju Izdavačka kuća „Feniks” i Fondacija za kulturnu i naučnu afirmaciju i prezentaciju „Makedonija prezent” iz Skoplja.



Povodom nagrade, Radovan Vlahović, književnik, osnivač i direktor Banatskog kulturnog centra, rekao je: „Vest o dobijanju ove književne nagrade me je prijatno iznenadila, tim pre što dolazi od uglednog izdavača i još uglednije fondacije, a nakon tri moje knjige koje su do sada prevedene na makedonski jezik, kao i najave objavljivanja mog romana Bapa koji je, takođe, preveden na makedonski i čeka svoju prvu promociju na beogradskom sajmu knjiga. Veliko hvala organizatorima i iskrene čestitke kolegama sa kojima delim ovo priznanje.” 

Iz saopštenja organizatora

Dobitnici nagrade „Zlatni prsten” do sada su, između ostalih, bili: Milan Đurčinov, Ferid Muhić, Svetlana Hristova Jocić, Risto Vasilevski, Jordan Plevneš (Makedonija), Fiona Samson (Engleska), Petar Opačić, Borislav Pavlovski (Hrvatska), Banja Nacuiši (Japan), Vladislav Bajac, Momo Kapor, Radomir Andrić, Eva Ras, Dušica Ilin (Srbija), Sergej i Tatjana Suba (Ukrajina), Adnan Ozer (Turska), Radomir Uljarević (Crna Gora) i drugi.

Radovan Vlahović rođen je 1958. godine u Novom Bečeju. Pisac je, izdavač i kulturni radnik. Autor je knjiga: „Evo čoveka”, „Varvarogenije”, „Moj gospode”, „Moj san je stvarnost”, „1934.”, „Bdenje nad smislom” i druge. Dobitnik je „Svetosavske povelje” i drugih nagrada i priznanja.

Milan Orlić rođen je 1962. godine u Pančevu. Pisac je, filozof, istraživač i izdavač. Autor je knjiga: „O ne/stvarnom”, „Momo o polarnoj noći”, „Iz polarne noći”, „Zapisi iz polarne noći”, „Grad, pre nego što usnim”, „Žudnja za celinom” i druge. Dobitnik je nagrade: „Isidora Sekulić”, „Milan Rakić”, „Branko Miljković” i drugi.

Miroslav Demak rođen je 1948. godine u Staroj Pazovi. Pisac je i prevodilac. Autor je knjiga: „Iz otvorenog dlana”, „Zodijak”, „Jedna smrt u Beogradu”, „O tri umetnika” i druge. Dobitnik je nagrade Akademije „Ivo Andrić” i drugih nagrada i priznanja.

Radovan Vlahović: „Dopisnice za Nikassa: putopisi”

Edicija PROZA
152 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-­86-­6029-­467-0

Cena: 600 din
Knjigu možete poručiti pouzećem 
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
ili telefon 069/793-155


Dragi moj Nikola, evo već nekoliko dana sam u prelepom nemačkom gradu Ulmu. Ovde se održava jedan od najlepših festivala koji povezuje sve zemlje kroz koje protiče Dunav. Znam da ti obožavaš društvo i dinamiku, zato ti i pišem, sa željom da moje reči nevidljivom božanskom rukom stignu i usele se u tvoje srce, da ti olakšaju bolničke dane, da ti donesu malo radosti koja, kao da je nestala, sa lica zemlje i našeg tužnog sela. 

(odlomak)

Mada i u ovoj knjizi poglavito ko­risti lokalni jezički standard s retkim ele­mentima pokrajinskog govora i tek ponekim blago afektiranim trans-paorskim akcentom uz neskrivenu volju za pripadanje trenutno do­minantnom mejnstrimu u srpskom knji­že­vnom i idejnom prostoru pisma/slovestva, Vla­ho­vić ni i u ovoj knjizi ne beži od svojih mla­dalačkih fascinacija, sada pre izraženih na te­matskom (ponuda barbarogenija Evropi) nego na formalnom planu. Međutim, i ta sasvim ta­nana verbalna nit dovoljna je da pisanje ovog deklarisanog banatskog lokal patriote, bez ika­kve štete po rezultat tog pisanja, značajnim delom može biti osvetljeno i iz šire perspek­ti­ve stvaralaštva prethodećih mu banatskih (i vojvođanskih, srpskih, evropskih...) neo-avan­gardista. U prvom redu V. R. Tucića i Vojisla­va Despotova, iz njihove ranije faze – s pisanjem nestihovne poezije anegdotičkog fragmenta, kao i imajući u vidu teoriju i praksu banatske svetske književnosti koju su, s podjednakom merom duha i tekstualne kompetencije, to­kom poslednjih deceniju-dve najživlje zastupali otac i sin Šajtinac, Radivoj i Uglješa. A svakako bi pri tom trebalo imati u vidu i istovrsni uticaj harizmatičnog i modelotvorno još aktuelnog Branka Andrića Andrle, uticaj koji Vlahović, za razliku od nemalog broja kolega, uopšte ne taji nego blagorodno otkriva, čak inaugurišu­ći Andrića u frekventan lik, aktivnu jezičku figuru svojih mikro proza.

Vlahovićev se putujući interna­cionalizam manifestuje u njegovoj opravdanoj želji da po dunavskim, crnomorskim, pomur­skim, jadranskim, pod-alpskim i drugim evro-kultur-feštama od Ulma do Mamaje i od Lu­cer­na do Lendave slavi ne samo Svoju, nego i poeziju/stvaralaštvo Drugih, i da tako za­stu­­pa mogućnost opstanka umetnosti/kul­tu­re kao večite razmene. Njegovi zapisi iz  stranstvo­­­va­nja tako su, zapravo, zapisi o traženju živog ljudskog zajedništva te vrste, kako s dru­­gi­ma tako i sa sopstvenim znanjima, lek­ti­rom, fascinacijama, objektima tradicije, pri­ro­dom i sumnjama u budućnost kao meru ne­pro­menji­vog, istog. Zavisno od stanja i zvanja sago­vor­nika zasniva se i značenjski & tekstualni intenzitet svake od ovih objava, pri čemu su li­čno iskustvo i fino pogođena tonska laviranja pred licima današnjeg sveta ponajbolji aduti ovog autora. 

I – što nije sasvim bezazleno, već skoro primerno ohrabrujuće – sve to je i lep prilog na­­šoj putopisnoj prozi, uz samosvojno geo­po­etičko osećanje sveta, tako da naglasak nije sa­mo na našem, niti na samo proznom. Baš kao što u književnosti i treba da bude.

Vladimir Kopicl

Promocija knjige Miodraga Topića u Galeriji Srpske nacionalne akademije u Torontu

Promocija knjige „Pas koji je hvatao zjale” Miodraga Topića, u izdanju Banatskog kulturnog centra, održana je 6. marta 2020. u Galeriji Srpske nacionalne akademije u Torontu (2381 Dundas St West).

Priče i stihove govorili su autor Miodrag Topić i prof. Jelena Žigić.

Specijalni gosti učesnici promocije bilu su Mila i Luka.

Knjiga sadrži više priča Miodraga Topića koje su objavljivane 
u „Politici” u rubrici „Moj život u inostranstvu”.
  
Povodom promocije, Radio Novi Sad napravio je razgovor sa autorom u okviru emisije Naši u svetu. Poslušajte u saznajte kako se rečima pisca dočarava život u dalekoj Kanadi:


Više o knjizi možete pročitati ovde:

„Iolanda Roberta Positano: La sfera di cristallo / Jolanda Roberta Positano: Kristalna sfera”

96 str, tvrdi povez, ilustr. u boji, 21 cm, 2020. god.
ISBN 978-86-6029-466-3

Cena: 1000 din
Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl:
banatskikulturnicentar@gmail.com
______________________________

Edizioni
Trad uzioni

L’editore
Radovan Vlahović

Traduzione in serbo
Milica Lilić

Illustrazioni
Donato Linzalata

***

Edicija
PREVODI

Urednik
Radovan Vlahović

Prevod na srpski
Milica Lilić

Ilustracije
Donato Lincalata


Na kraju krajeva, poetesa više vjeruje u izbore nego u sudbinu. Ona nas poziva da se sa radošću suočimo sa danom. Kreativnost je izvanredno sredstvo za komunikaciju sa sopstvenom unutrašnjošću i društvenim okruženjem i davanjem oblika idejama. Metafora niti, koja strpljivim radom „postaje tkanina, džemper, šal / pokrivač sadrži najautentičnije značenje zbirke. Na svakom od nas je da tkamo nit zemaljske prisutnosti, ne plašeći se mraka, već gledajući ravno prema vrhu „dugog stepeništa“, gde „mali staklenik“ krasi ulaz.

„Ja tvoriteljka / preobražavam svoju nit“, piše ona na kraju zbirke, dajući vrednost spoznaji. To je dug put koji prelazi žena u znaku kreativnosti i samoodređenja.

Roberta Positano ne sledi modu, ona prati ritam srca. Iskrenost izraza svojstvena je njenom osećaju.

Ana Santolikuido
Predsednik Međunarodnog pokreta
„Žene i poezija”


In fondo, lei crede più alle scelte che al destino. Ci esorta ad affrontare il giorno con gioia. La creatività è uno strumento straordinario per dialogare con l’interiorità e il sociale e dare forma alle idee. La metafora del filo che, con paziente lavoro, «diventa tessuto, / maglia, / sciarpa, / coperta», racchiude il significato più autentico del volume. Spetta a ciascuno di noi tessere il filo della presenza terrena, senza timore del buio, ma
con lo sguardo dritto alla sommità della «lunga scala», dove una «piccola serra» adorna l’ingresso.

«Io creatrice / trasformo il mio filo», scrive a chiusura della silloge, dando valore ai saperi. È il lungo cammino delle donne, nel segno della creatività e dell’autodeterminazione.

Roberta Positano non rincorre le mode, segue il ritmo del cuore. La schiettezza dell’espressione è connaturata al suo sentire.

Anna Santoliquido
Presidente del Movimento Internazionale
“Donne e Poesia”



Slikajući u retrospektivi svoj životni put, kao putovanje na zvezdi (Moj put) Roberta Positano, potencira svoj izbor i puta i njegovog osmišljavanja, izbora borbe i pobede nad malodušnošću savremenog doba koje generalno zapada u defanzivu pred pošastima koje nasrću na savremenog čoveka, gušeći u njemu radost postojanja, empatiju ka drugima i izvornu čistotu koja još uvek pulsira u ljudskom biću. Stvarajući kratke i zaokružene pesničke celine, minijature ili pesničke skice, ona u ritmu napisanog takođe ostavlja trag o užurbanom vremenu u kojem živi, ali i o svojoj vrcavoj misli, pozitivnoj energiji koja izbija iz rečnog, o ljubavi prema životu uopšte, o sreći stvaranja novih oblika pomeri svog vedrog mediteranskog duha i tople duše. Pred čitaocima je knjiga suptilnog duha i okrepljujuće svežine koja dolazi sa juga Italije.


Mr Milica Jeftimijević Lilić

Dipingendo a posteriori il viaggio della sua vita, come un viaggio sulla stella (La mia via) di Robert Positano, intensifica la sua scelta sia del suo percorso sia della sua concezione, la scelta della lotta e della vittoria sull’inferiorità dell’età moderna, che è generalmente una forma di difesa contro i mostri che invadono l’uomo moderno, soffocando in la gioia di essere, l’empatia per gli altri e la purezza originale che pulsa ancora nell’essere umano. Creando entità poetiche brevi e complete, miniature o schizzi poetici, lei, al ritmo della sua scrittura, lascia anche una traccia del tempo frenetico in cui vive, ma anche dei suoi pensieri viziosi,un’energia positiva che emana dalla parola, sull’amore della vita in generale, la felicità di creare nuove forme per soddisfare il suo allegro spirito mediterraneo e la sua anima calda. Al lettore viene regalato un libro dallo spirito sottile e dalla freschezza tonificante proveniente dal sud Italia.

Milica Jeftimijevic Lilić

Dve nove knjige priča Radovana Vlahovića


Dve nove knjige priča Radovana Vlahovića „Sve je u glavi” i „Pun mesec i harmonika” nedavno su izašle iz štampe u ediciji „Proza” Banatskog kulturnog centra iz Novom Miloševa. Urednik knjiga je Simon Grabovac, a o knjigama su pisali kritičari: prof. dr Slađana Milenković, prof. dr Milutin Đuričković i Milana Poučki.


„Kad se majka razbolela i kad smo saznali da ima rak, nekako u isto vreme su u Poljskoj krenule demonstracije radnika u Gdanjsku i čitava država je još uvek bila u žalosti zbog smrti Josipa Broza Tita. Ja sam studirao književnost u Novom Sadu i stanovao sam u sobici dva sa tri, metar i trideset vlage, u Ulici Dostojevskog. Do trenutka dok majku nisu uputili u Kamenicu u bolnicu, nisam ni znao koliko smo bliski i koliko sam je, u stvari, voleo.” – odlomak iz naslovne priče „Sve je u glavi”.

O knjizi „Sve je u glavi”prof. dr Milutin Đuričković, između ostalog, zapisao je: „Nesumnjivo je da se radi o zrelom i rasnom pripovedaču, koji najčešće evokativno i retrospektivno pripoveda o svom detinjstvu i mladosti, o svojoj porodici i đačkom vremenu provedenom u rodnom Banatu. (...) Ove priče za decu i mlade sa istim zadovoljstvom mogu čitati i odrasli čitaoci, budući da je granica među ovim literarnim žanrovima prilično relativna i fleksibilna. Negujući sopstveni stil i otkrivajući jedan sasvim novi svet, pisac istovremeno povezuje porodičnu povest sa istorijom rodnog mesta tako da možemo govoriti o individualnom i kolektivnom iskustvu, čija je paradigma vezana isključivo za svet detinjstva i prvu mladost.”

„Porodica je toplo gnezdo, nasuprot surovom svetu, poručuje Vlahović.”, a beleži prof. dr Slađana Milenković o knjizi „Sve je u glavi”. Ona dalje kaže:Njegovo pripovedanje se odlikuje naivnošću i maštom, ali i nekom blagom setom, koja nije uvek karakteristična za ovaj žanr, što pripovesti čini originalnim. (...) Aristeotelov pojam mimezis – oponašanje stvarnosti u zbirci Radovana Vlahovića, vodi čitaoce u apoteozu detinjstva, u pravcu izvora zrelosti. Vlahović nije samo ove priče pisao, on ih je proživeo, one su u njemu izazvale jake emocije da bi im se u zrelom dobu ponovo vratio kao uplivu u specifikum vremena i ljudi i lučama dragocenog iskustva.”


Mlada književna kritičarka Milana Poučki uvodi nas u svet knjige „Pun mesec i harmonika”:Vlahović već pri prvom susretu intrigira budućeg čitaoca, stvarajući pred njegovim očima umirujuće slike noćnog prizora obasjanog mesečinom, a istovremeno ga trgne muzikom koju, čini mu se, već u daljini čuje:

'Mesec je pun nad mojim selom. Sa vrbe huče sova. Pod lipom miriše sveže pokošena trava. Iz daljine, sa kraja sokaka, čujem harmoniku i neko peva na sav glas:
– Tebi, moja verna ljubo.
Na plastičnoj stolici, zavaljen kao u večnosti, gledam. Moj duh, nalik jahaču ponoćnom, odlazi nečujno u preriju nebesku.'

Neosporno je da je najteže od običnog, svakodnevnog i dobro poznatog napraviti intrigantno, začuđujuće i vredno. Ali, zar nije upravo u tome veličina jednog pisca – da u 'malim' i svima dostupnim stvarima, dešavanjima i ljudima, uvidi naizgled skriveno, te da, ukazujući na isto, čitaocu otvori nove vidike? Radovan Vlahović, pisac i Čovek iz naroda, i ovom zbirkom uspeva upravo na ovom teškom polju. (...) Jednostavnim stilom, razumljivim jezikom, a karakterističnim izrazima i jezičkim formama, Vlahović je na papir prosuo dušu panonskog čoveka, ogolio njegov mentalitet, psihički sklop i fingirao sitnice od kojih je sačinjen njegov život. Odao je počast Čoveku, prijateljima, poznanicima i znalcima. Kroz humoristično-satirični hvalospev podsetio nas je ko smo i odakle potičemo i, bar za trenutak, vratio nas je tradicionalnim vrednostima i duhu prošlih vremena za kojima, ma kakva ona zaista bila, ipak, svi čeznemo.” 

Željko Višić: „Ljubav i trnje”

Edicija ZAVIČAJ
96 str, tvrdi povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-86-6029-459-5

Izdavači:
Banatski kulturni centar
Novo Miloševo
i
Narodna biblioteka „Đura jakšić”
Srpska Crnja


Cena: 800 din
Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl:
banatskikulturnicentar@gmail.com


Zbirka pesama Ljubav i trnje Željka Višića sadrži 49 pesama koje nisu sistematizovane po ciklusima iako se takvo uobličavanje knjige moglo izvesti kroz odeljke o zavičaju, ljubavi prema ženi, nesavršenosti i krnjavosti tuđeg sveta i nedostatku sopstvenog rodnog tla, filozofemama o čoveku i istini itd. Ipak, čitav ovaj pesnički opus ima zajedničkog imenitelja u formi ispovedne reminiscencije, a u sadržini kao nostalgičnu poetiku autora sa primetnom patinom sete o prošlim vremenima, zavičajnom i egzistencijalnom inostranom podneblju, pa čak i u emocionalno obojenim ljubavnim stihovima. I uopšte, kod značajnog broja pisaca i emigranata, ako ne i kod svih koji su svoje uhleblje sticajem, uglavnom nesrećnih, okolnosti, našli daleko od rodne grude i zavičaja, primetan je taj večiti plamičak nepresušne nostalgije za nečim dalekim, a dragim, postojećim, a zagubljenim.

U komunikaciji sa čitaocem Višić se služi ličnim, direktnim i subjektivnim obraćanjem, čime nedvosmisleno iskazuje sopstvena uverenja, emocije i iskustvo, što u pesničkoj praksi doprinosi autonomnosti, originalnosti i neposrednosti. Uz pažljivu i veštu upotrebu stilskih figura, Višićev pesnički iskaz dobija na snazi i samosvojnosti. Personifikacija i metafora se u Višićevom pesničkom diskursu izdvajaju posebno po brojnosti i uspešnosti stilskog izražavanja.

Jovan Veljin Mokrinski

Mirko Čavić „Kaže mi Dragomir” (drugo izdanje)

Edicija ZAVIČAJ
128 str, ilustr, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-86-6029-460-1

Cena: 600 din
Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl:
banatskikulturnicentar@gmail.com

Mirko Čavić je svoja dosadašnja iskustva fotoreportera i pisca kratkih reportaža sublimirao u ovoj knjizi i otvorio nam, na jedan sasvim nesvakidašnji način za moderne i savremene književne prosedee, zavičajnu priču koja korespondira sa svakodnevicom, a opet izgleda tako omamljujuće, volšebno i fascinantno nova i neponovljiva poput brzog voza koji iskoči iz šina i zaustavlja se na jednom mestu u nekoj nedođiji, a mi, kao putnici tog voza, najednom izlazimo i nalazimo se u nekom nadrealnom svetu, koji je prepisan iz stvarnosti i na nju liči, ali nam se čini da je doživljamo na iracionalan način i kao da snevamo, upadamo u svet koji arhetipski, mi Banaćani, u sebi nosimo, ali smo ga poslednjih godina, u vremenu sveopšteg ubrzanja, negde izgubili, negde zaboravili i, evo, sada, naš Mirko je stigao da nas, zajedno sa Dragomirom, vrati nama samima.
(iz recenzije)
Radovan Vlahović, književnik


U svojevrsnom dijalogu, podstaknutog pitanjem neimenovanog sagovornika, glavni junak priče, mokrinski šeret Dragomir, raspreda priču, ne osvrćući se mnogo na suštinu pitanja. On prepliće svoja sećanja na ljude, običaje, životinje, prirodu, i uopšte mokrinsko okruženje, sa epizodama i trenucima iz sadašnjeg, svakidašnjeg života. U tim naizgled ispadima iz konteksta, ipak, postoji čvrsta nit koja armira njegovu priču, a to je, osim tipičnog mokrinskog žargona, i želja za što slikovitijim, ali istinitijim sećanjima, koja sagovorniku treba da olakšaju razumevanje Dragomirovog pripovedanja. 

Iz bezbroj tema upoznajemo i prošli i sadašnji Mokrin i Mokrinčane. O duhovitom opisu povratka iz kafane, i susretima sa policijom, uz opise starih zanatlija, i njihovih rodbinskih veza, i mesta prebivališta, o obradi zemlje, nekad i sad, i zatrovanosti njiva, kao i o vlasništvu nad njivama, zna čije su njive bile, a ne zna ko ih danas radi, o seoskim podbadanjima u kafani, spletkama i podmetanjima. 

Priča on, i o svojim đačkim nestašlucima, i propustima bez ustezanja, i onako mokrinski, otvoreno i bez dlake na jeziku. I o današnjim nepravdama. Dočarava nam sve to Dragomir, kao da je glavni lik, mladić, iz nekog oskarovskog svetskog filma. A zaista nije, bog mi je svedok. To je jedan od naših, svakidašnjih Mokrinčana. Znam čoveka, Dragomira Peđalovog, Radinog brata. Kad god svrnem u Belo Pero, vidim ga sedi, pijucka pivo, malo priča, ali pažljivo snima i osluškuje, ima čovek oči i uši. Nazdravlje, Dragomire!

(iz recenzije)
Jovan Veljin Mokrinski

Radovan Vlahović: „Pun mesec i harmonika”

Edicija PROZA
212 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-­86-­6029-­464-9

Cena: 800 din
Knjigu možete poručiti pouzećem 
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
ili telefon 069/793-155



Moje selo 
Da ne odletim, vezalo mi pupak za panonske dubine.


U trenucima kada stres i užurbanost dosegnu kulminaciju, a mi zastanemo, poželimo da se prisetimo lepih priča o životu i danu običnog čoveka i spokojno ušetamo u prostore snova. Upravo u tim momentima, kada nam nedostaje detinjstvo, lagane, a poučne priče, narodni humor i starinska mudrost, utehu možemo pronaći u redovima kratke zbirke priča Radovana Vlahovića koja nosi romantično-nostalgični naslov Pun mesec i harmonika. On već pri prvom susretu intrigira budućeg čitaoca, stvarajući pred njegovim očima umirujuće slike noćnog prizora obasjanog mesečinom, a istovremeno ga trgne muzikom koju, čini mu se, već u daljini čuje:

 Mesec je pun nad mojim selom. Sa vrbe huče sova. Pod lipom miriše sveže pokošena trava. Iz daljine, sa kraja sokaka, čujem harmoniku i neko peva na sav glas:
– Tebi, moja verna ljubo.
Na plastičnoj stolici, zavaljen kao u večnosti, gledam. Moj duh, nalik jahaču ponoćnom, odlazi nečujno u preriju nebesku.

Neosporno je da je najteže od običnog, svakodnevnog i dobro poznatog napraviti intrigantno, začuđujuće i vredno. Ali, zar nije upravo u tome veličina jednog pisca – da u malim i svima dostupnim stvarima, dešavanjima i ljudima, uvidi naizgled skriveno, te da, ukazujući na isto, čitaocu otvori nove vidike? Radovan Vlahović, pisac i Čovek iz naroda, i ovom zbirkom uspeva upravo na ovom teškom polju.
(...)
Jednostavnim stilom, razumljivim jezikom, a karakterističnim izrazima i jezičkim formama, Vlahović je na papir prosuo dušu panonskog čoveka, ogolio njegov mentalitet, psihički sklop i fingirao sitnice od kojih je sačinjen njegov život. Odao je počast Čoveku, prijateljima, poznanicima i znalcima. Kroz humoristično-satirični hvalospev podsetio nas je ko smo i odakle potičemo i, bar za trenutak, vratio nas je tradicionalnim vrednostima i duhu prošlih vremena za kojima, ma kakva ona zaista bila, ipak, svi čeznemo.

Milana Poučki



Radovan Vlahović: „Sve je u glavi”

Edicija PROZA
156 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-­86-­6029-­465-6

Cena: 600 din
Knjigu možete poručiti pouzećem 
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
ili telefon 069/793-155


Kad se majka razbolela i kad smo saznali da ima rak, nekako u isto vreme su u Poljskoj krenule demonstracije radnika u Gdanjsku i čitava država je još uvek bila u žalosti zbog smrti Josipa Broza Tita. Ja sam studirao književnost u Novom Sadu i stanovao sam u sobici dva sa tri, metar i trideset vlage, u Ulici Dostojevskog. Do trenutka dok majku nisu uputili u Kamenicu u bolnicu, nisam ni znao koliko smo bliski i koliko sam je, u stvari, voleo. 

(odlomak iz priče Sve je u glavi)


Nesumnjivo je da se radi o zrelom i rasnom pripovedaču, koji najčešće evokativno i retrospektivno pripoveda o svom detinjstvu i mladosti, o svojoj porodici i đačkom vremenu provedenom u rodnom Banatu. (...)

Ove priče za decu i mlade sa istim zadovoljstvom mogu čitati i odrasli čitaoci, budući da je granica među ovim literarnim žanrovima prilično relativna i fleksibilna. Negujući sopstveni stil i otkrivajući jedan sasvim novi svet, pisac istovremeno povezuje porodičnu povest sa istorijom rodnog mesta tako da možemo govoriti o individualnom i kolektivnom iskustvu, čija je paradigma vezana isključivo za svet detinjstva i prvu mladost. Širok je repertoar tema i motiva – od prve ljubavi, „ranih jada“, školovanja, pa do prvog osećanja detinjeg srama i socijalne razlike među decom i ljudima. I pored svega toga, pisac je pokazao izvanredan smisao za humor i komiku, što predstavlja još jednu značajnu dragocenost u sadržaju i strukturi ovih priča za decu i mlade. Bez obzira na povremene tonove nostalgije i melanholije, u pričama, ipak, provejava vedrina duha, optimizam i čovekoljublje, kao etičke i estetičke konstante koje su naglašene i dominantne.

Prof. dr Milutin Đuričković

Porodica je toplo gnezdo, nasuprot surovom svetu, poručuje Vlahović. Njegovo pripovedanje se odlikuje naivnošću i maštom, ali i nekom blagom setom, koja nije uvek karakteristična za ovaj žanr, što pripovesti čini originalnim. Ova zbirka priča, veoma spretno ulančanih u niz koji povezuju glavni junaci, ravnica kao mesto i okvir za radnju i vreme koje može da bude univerzalno, neodređeno, čini da može da se posmatra i kao roman. Tada bi priče bile poglavlja koja u čitaocima bude duboke emocije, izazivaju osećanja, uzbuđenja i napetost.

Kikinda, Novi Bečej i okolina, to su prostori našeg dečaka, naseljeni dobrim ljudima, likovima oslonjenim na čvrste moralne osnove i dirljivim sećanjima na doživljaje od pre više od pola veka. Aristeotelov pojam mimezis – oponašanje stvarnosti u zbirci Radovana Vlahovića, vodi čitaoce u apoteozu detinjstva, u pravcu izvora zrelosti. Vlahović nije samo ove priče pisao, on ih je proživeo, one su u njemu izazvale jake emocije da bi im se u zrelom dobu ponovo vratio kao uplivu u specifikum vremena i ljudi i lučama dragocenog iskustva.

Prof. dr Slađana Milenković


Tihomir Petrović: „Siroti Srbi : (sirotinja u srpskoj književnosti)”

480 str, broš. povez, 21 cm, 2019. god.
ISBN 978-­86-­6029-­456-4

Cena: 1700 din
Knjigu možete poručiti pouzećem 
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
ili telefon 069/793-155

U nauci je uočeno siromaštvo zbog samog njegovog opštečovečanskog karaktera i, po svemu sudeći, ekonomske podvojenosti ljudi. Za znalstvo sa stanovišta filozofije lepote ono je diranje žice koja nemilo odjekuje, bavljenje neizazovnom i „mučnom estetikom“. Ozbiljna i žilava tema, kao što su ljubav, dobrota i mržnja, proučavano je par­cijalno i više u misaonim celinama sa drugim istraži­vačkim predmetima; i čitaoci ne pokazuju naklonost prema društvenim nejednakostima, niskostima i osećanjima koja se vezuju za dehumanizovana kretanja. Kao da nad njom stoji prokletstvo. 
(...) 
Pesnička i istorijska istina se čudesno poklapaju. Poimence, budući naša književna povest praćena teškim događajima, elementarnom analizom otkrivamo neka njena sumorna poglavlja i „pustolinske razmake“ koji zjape čamotinjom sirotinjstva, a sve kao uzrok istinskog sirotinjstva. 
(...) 
Muči nasušni hleb. Ključ je u hlebu. Kusanje jevtinog jela i ponižavajuće socijalne nevolje ostavljaju telesne po­sledice, lome i unose strah, teraju čoveka da skoči u crnu rupu. Osuđen na najniže mesto u društvenom ustrojstvu, čega se užasavamo kao osakaćenja nesrećnim slučajem, siromah je u ogledalu naših pisaca čist u mnogom pogledu; kad da mu je pak sva briga da ne bude s praznim stomakom, dovođen je u vezu sa krivdom i omalovažavanjem. Svet koji provodi dane u mutnom dremežu i raspusnom životu, ne voli obaveze i rad, vredan je prezira i brisanja iz pamćenja. 
(...) 
Predmet apstraktnog razmišljanja i predstavljanja, nerazdvojni životni pratilac, siromaština je, što je na prvi pogled jasno, predmet umetničkog oblikovanja. Nepo­stojanje vedrine i radosti, mučno vučenje tovara i stradanje koje stvara osećanje odbojnosti i gorkog pesimizma, pate­tično rečeno, čega se čovek sklanja u stranu da bi pustio zadržane suze da slobodno teku, našli su svoje zagovornike i uobličitelje. Estetizovani u čitavoj skali umetničkih prizora, slika i misli, kao (stradalnička) poezija, oni iza­zivaju mučni doživljaj ali i estetsko zadovoljstvo.

Milan Micić: „Srpski dobrovoljci iz Banata, Bačke i Baranje : (1914–1918)”

Edicija ISTORIJA
272str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-­86-­6029-­463-2

Izdavači: 
Banatski kulturni centar Novo Miloševo 
i Dom kulture Srbobran

Cena: 1000 din
Knjigu možete poručiti pouzećem 
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
ili telefon 069/793-155

Knjiga kolege dr Milana Micića za temu ima popis imena dobrovoljaca srpske vojske u Prvom svetskom ratu koji su bili rodom iz Banata, Bačke i Baranje. U sastavu Prve srpske dobrovoljačke divizije tokom borbi koje je vodila ratne 1916. godine na frontu u Dobrudži više od trećine dobrovoljaca je bilo rodom sa ovih prostora. Slično stanje je bilo i neposredno pred proboj Solunskog fronta gde su oni od ukupnog broja dobrovoljaca u srpskoj vojsci činili gotovo četvrtinu. Autor objašnjenje ove pojave vidi u srpskoj nacionalnoj ideji koja se u svojoj modernoj formi oblikovala tokom istorijskog razvitka srp­skog naroda u Habzburškoj monarhiji, a naročito onog njegovog dela koji je istorijski trajao u Ugarskoj. Iz tog razloga je odziv u dobrovoljce srpske vojske među Srbima Banata, Bačke i Baranje svojom masovnošću nosio karakter kolektivnog stava i kolektivne odluke. 

dr Predrag M. Vajagić, naučni saradnik 


U knjizi se izdvajaju sledeća poglavlja: Predgovor, Srpski dobrovoljci iz Banata, Bačke i Baranje (1914–1918), tekst sa zaključkom na oko 40 strana i Prilozi sa spiskovima imena dobrovoljaca koji zauzimaju oko 200 stranica. Potom slede izvori, literatura i beleška o autoru. Sabravši 4.413 imena, složenih po azbučnom redu i razvrstanih po mestima odakle potiču i oblastima u Vojvodini u kojima im je nadeljena zemlja, Milan Micić je do danas napravio najpregledniji i najprecizniji imenik. 

Tragajući za svakim dobrovoljcem, Micić je prikupljao imena učesnika, čime je u istoriju uveo svakog pojedinačno. Kao što se prikupljaju imena žrtava rata, od velike su važnosti i imena onih koji su junački, na svojim plećima, sa velikom hrabrošću i požrtvovanošću izneli rat i doneli slobodu. (...) Ovaj imenik i prezimenik od koristi je novim generacijama, potomcima dobrovoljaca učesnika Velikog rata, pogodan za izučavanje porodičnih genealogija i najbolji čuvar kulture sećanja na njihove pretke. 

mr Pavle B. Orbović, istoričar