Željko Višić: „Ljubav i trnje”

Edicija ZAVIČAJ

96 str, tvrdi povez, 20 cm, 2020. god.

ISBN 978-86-6029-459-5

Izdavači:

Banatski kulturni centar

Novo Miloševo

i

Narodna biblioteka „Đura jakšić”

Srpska Crnja

Cena: 800 din

Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl:

banatskikulturnicentar@gmail.com

Zbirka pesama Ljubav i trnje Željka Višića sadrži 49 pesama koje nisu sistematizovane po ciklusima iako se takvo uobličavanje knjige moglo izvesti kroz odeljke o zavičaju, ljubavi prema ženi, nesavršenosti i krnjavosti tuđeg sveta i nedostatku sopstvenog rodnog tla, filozofemama o čoveku i istini itd. Ipak, čitav ovaj pesnički opus ima zajedničkog imenitelja u formi ispovedne reminiscencije, a u sadržini kao nostalgičnu poetiku autora sa primetnom patinom sete o prošlim vremenima, zavičajnom i egzistencijalnom inostranom podneblju, pa čak i u emocionalno obojenim ljubavnim stihovima. I uopšte, kod značajnog broja pisaca i emigranata, ako ne i kod svih koji su svoje uhleblje sticajem, uglavnom nesrećnih, okolnosti, našli daleko od rodne grude i zavičaja, primetan je taj večiti plamičak nepresušne nostalgije za nečim dalekim, a dragim, postojećim, a zagubljenim.

U komunikaciji sa čitaocem Višić se služi ličnim, direktnim i subjektivnim obraćanjem, čime nedvosmisleno iskazuje sopstvena uverenja, emocije i iskustvo, što u pesničkoj praksi doprinosi autonomnosti, originalnosti i neposrednosti. Uz pažljivu i veštu upotrebu stilskih figura, Višićev pesnički iskaz dobija na snazi i samosvojnosti. Personifikacija i metafora se u Višićevom pesničkom diskursu izdvajaju posebno po brojnosti i uspešnosti stilskog izražavanja.

Jovan Veljin Mokrinski

Mirko Čavić „Kaže mi Dragomir” (drugo izdanje)

Edicija ZAVIČAJ

128 str, ilustr, broš. povez, 20 cm, 2020. god.

ISBN 978-86-6029-460-1

Cena: 600 din

Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl:

banatskikulturnicentar@gmail.com

Mirko Čavić je svoja dosadašnja iskustva fotoreportera i pisca kratkih reportaža sublimirao u ovoj knjizi i otvorio nam, na jedan sasvim nesvakidašnji način za moderne i savremene književne prosedee, zavičajnu priču koja korespondira sa svakodnevicom, a opet izgleda tako omamljujuće, volšebno i fascinantno nova i neponovljiva poput brzog voza koji iskoči iz šina i zaustavlja se na jednom mestu u nekoj nedođiji, a mi, kao putnici tog voza, najednom izlazimo i nalazimo se u nekom nadrealnom svetu, koji je prepisan iz stvarnosti i na nju liči, ali nam se čini da je doživljamo na iracionalan način i kao da snevamo, upadamo u svet koji arhetipski, mi Banaćani, u sebi nosimo, ali smo ga poslednjih godina, u vremenu sveopšteg ubrzanja, negde izgubili, negde zaboravili i, evo, sada, naš Mirko je stigao da nas, zajedno sa Dragomirom, vrati nama samima.

(iz recenzije)

Radovan Vlahović, književnik

U svojevrsnom dijalogu, podstaknutog pitanjem neimenovanog sagovornika, glavni junak priče, mokrinski šeret Dragomir, raspreda priču, ne osvrćući se mnogo na suštinu pitanja. On prepliće svoja sećanja na ljude, običaje, životinje, prirodu, i uopšte mokrinsko okruženje, sa epizodama i trenucima iz sadašnjeg, svakidašnjeg života. U tim naizgled ispadima iz konteksta, ipak, postoji čvrsta nit koja armira njegovu priču, a to je, osim tipičnog mokrinskog žargona, i želja za što slikovitijim, ali istinitijim sećanjima, koja sagovorniku treba da olakšaju razumevanje Dragomirovog pripovedanja. 

Iz bezbroj tema upoznajemo i prošli i sadašnji Mokrin i Mokrinčane. O duhovitom opisu povratka iz kafane, i susretima sa policijom, uz opise starih zanatlija, i njihovih rodbinskih veza, i mesta prebivališta, o obradi zemlje, nekad i sad, i zatrovanosti njiva, kao i o vlasništvu nad njivama, zna čije su njive bile, a ne zna ko ih danas radi, o seoskim podbadanjima u kafani, spletkama i podmetanjima. 

Priča on, i o svojim đačkim nestašlucima, i propustima bez ustezanja, i onako mokrinski, otvoreno i bez dlake na jeziku. I o današnjim nepravdama. Dočarava nam sve to Dragomir, kao da je glavni lik, mladić, iz nekog oskarovskog svetskog filma. A zaista nije, bog mi je svedok. To je jedan od naših, svakidašnjih Mokrinčana. Znam čoveka, Dragomira Peđalovog, Radinog brata. Kad god svrnem u Belo Pero, vidim ga sedi, pijucka pivo, malo priča, ali pažljivo snima i osluškuje, ima čovek oči i uši. Nazdravlje, Dragomire!

(iz recenzije)
Jovan Veljin Mokrinski

Radovan Vlahović: „Pun mesec i harmonika”

Edicija PROZA

212 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.

ISBN 978-­86-­6029-­464-9

Cena: 800 din

Knjigu možete poručiti pouzećem 

na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com

ili telefon 069/793-155

Moje selo 

Da ne odletim, vezalo mi pupak za panonske dubine.

U trenucima kada stres i užurbanost dosegnu kulminaciju, a mi zastanemo, poželimo da se prisetimo lepih priča o životu i danu „običnog” čoveka i spokojno ušetamo u prostore snova. Upravo u tim momentima, kada nam nedostaje detinjstvo, lagane, a poučne priče, narodni humor i starinska mudrost, utehu možemo pronaći u redovima kratke zbirke priča Radovana Vlahovića koja nosi romantično-nostalgični naslov „Pun mesec i harmonika”. On već pri prvom susretu intrigira budućeg čitaoca, stvarajući pred njegovim očima umirujuće slike noćnog prizora obasjanog mesečinom, a istovremeno ga trgne muzikom koju, čini mu se, već u daljini čuje:

 „Mesec je pun nad mojim selom. Sa vrbe huče sova. Pod lipom miriše sveže pokošena trava. Iz daljine, sa kraja sokaka, čujem harmoniku i neko peva na sav glas:

– Tebi, moja verna ljubo.

Na plastičnoj stolici, zavaljen kao u večnosti, gledam. Moj duh, nalik jahaču ponoćnom, odlazi nečujno u preriju nebesku.”

Neosporno je da je najteže od običnog, svakodnevnog i dobro poznatog napraviti intrigantno, začuđujuće i vredno. Ali, zar nije upravo u tome veličina jednog pisca – da u „malim” i svima dostupnim stvarima, dešavanjima i ljudima, uvidi naizgled skriveno, te da, ukazujući na isto, čitaocu otvori nove vidike? Radovan Vlahović, pisac i Čovek iz naroda, i ovom zbirkom uspeva upravo na ovom teškom polju.

(...)

Jednostavnim stilom, razumljivim jezikom, a karakterističnim izrazima i jezičkim formama, Vlahović je na papir prosuo dušu panonskog čoveka, ogolio njegov mentalitet, psihički sklop i fingirao sitnice od kojih je sačinjen njegov život. Odao je počast Čoveku, prijateljima, poznanicima i znalcima. Kroz humoristično-satirični hvalospev podsetio nas je ko smo i odakle potičemo i, bar za trenutak, vratio nas je tradicionalnim vrednostima i duhu prošlih vremena za kojima, ma kakva ona zaista bila, ipak, svi čeznemo.

Milana Poučki

Radovan Vlahović: „Sve je u glavi”

Edicija PROZA

156 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.

ISBN 978-­86-­6029-­465-6

Cena: 600 din

Knjigu možete poručiti pouzećem 

na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com

ili telefon 069/793-155

NAGRADA KAROLJ SIRMAI ZA 2021. GODINU

Kad se majka razbolela i kad smo saznali da ima rak, nekako u isto vreme su u Poljskoj krenule demonstracije radnika u Gdanjsku i čitava država je još uvek bila u žalosti zbog smrti Josipa Broza Tita. Ja sam studirao književnost u Novom Sadu i stanovao sam u sobici dva sa tri, metar i trideset vlage, u Ulici Dostojevskog. Do trenutka dok majku nisu uputili u Kamenicu u bolnicu, nisam ni znao koliko smo bliski i koliko sam je, u stvari, voleo. 

(odlomak iz priče Sve je u glavi)

Nesumnjivo je da se radi o zrelom i rasnom pripovedaču, koji najčešće evokativno i retrospektivno pripoveda o svom detinjstvu i mladosti, o svojoj porodici i đačkom vremenu provedenom u rodnom Banatu. (...)

Ove priče za decu i mlade sa istim zadovoljstvom mogu čitati i odrasli čitaoci, budući da je granica među ovim literarnim žanrovima prilično relativna i fleksibilna. Negujući sopstveni stil i otkrivajući jedan sasvim novi svet, pisac istovremeno povezuje porodičnu povest sa istorijom rodnog mesta tako da možemo govoriti o individualnom i kolektivnom iskustvu, čija je paradigma vezana isključivo za svet detinjstva i prvu mladost. Širok je repertoar tema i motiva – od prve ljubavi, „ranih jada“, školovanja, pa do prvog osećanja detinjeg srama i socijalne razlike među decom i ljudima. I pored svega toga, pisac je pokazao izvanredan smisao za humor i komiku, što predstavlja još jednu značajnu dragocenost u sadržaju i strukturi ovih priča za decu i mlade. Bez obzira na povremene tonove nostalgije i melanholije, u pričama, ipak, provejava vedrina duha, optimizam i čovekoljublje, kao etičke i estetičke konstante koje su naglašene i dominantne.

Prof. dr Milutin Đuričković

Porodica je toplo gnezdo, nasuprot surovom svetu, poručuje Vlahović. Njegovo pripovedanje se odlikuje naivnošću i maštom, ali i nekom blagom setom, koja nije uvek karakteristična za ovaj žanr, što pripovesti čini originalnim. Ova zbirka priča, veoma spretno ulančanih u niz koji povezuju glavni junaci, ravnica kao mesto i okvir za radnju i vreme koje može da bude univerzalno, neodređeno, čini da može da se posmatra i kao roman. Tada bi priče bile poglavlja koja u čitaocima bude duboke emocije, izazivaju osećanja, uzbuđenja i napetost.

Kikinda, Novi Bečej i okolina, to su prostori našeg dečaka, naseljeni dobrim ljudima, likovima oslonjenim na čvrste moralne osnove i dirljivim sećanjima na doživljaje od pre više od pola veka. Aristeotelov pojam mimezis – oponašanje stvarnosti u zbirci Radovana Vlahovića, vodi čitaoce u apoteozu detinjstva, u pravcu izvora zrelosti. Vlahović nije samo ove priče pisao, on ih je proživeo, one su u njemu izazvale jake emocije da bi im se u zrelom dobu ponovo vratio kao uplivu u specifikum vremena i ljudi i lučama dragocenog iskustva.

Prof. dr Slađana Milenković