Zamislite pisca koji živi bez snova – ništa ne sanja – a koji neočekivano propada u san. Dok je u poslu pisca, dok kuca tekst. (…)
Da li takav pisac uopšte može napisati roman? Ima li izlaza iz tog košmara bez sećanja i snova?
Kako se roman unutar romana pojavio? Kako je pisac „iskoristio” tuđu autobiografiju; kako je povezao seobe naroda sa jednom pojedinačnom seobom, čitalac može videti u romanu Život bez snova... Ako je nekad Simeon Piščević imao zvezdu koja ga je vodila ka Rusiji – zvezdu koja je označavala bolji život – ovde naš junak ide iz Rusije ka Beogradu i dalje ka Novom Sadu – samo sa jednom željom: preživeti... Kao da se krug zatvorio.
Milivoj Nenin
(iz recenzije)
U romanu pod naslovom Život bez snova, junak Milorada Grujića, tokom gotovo čitavog jednog veka, prelazeći put od Černigovska u sadašnjoj Ukrajini, do Novog Sada, ispisuje ne samo pojedinačnu, sopstvenu sudbinu, nego kao da diktira istorijsku čitanku u pozadini lične priče. Sve što se dogodilo sa Evropom (i sve što se događa dok ovo pišemo), nosilo je junaka putevima koji su odvajkad postojali. „U pokretima masa nema ničega spontanog”, reći će Grujićev pripovedač. Junak po imenu Sergej Vladimirovič Osenov, ostaviće za sobom rukopis, diktiran jednoj srpkinji iz Novog Sada. Po zakonima sećanja, podstican različitim unutrašnjim impulsima, reagujući i na dnevnopolitička događanja (verovatno), sećaće se događaja, često ne po hronološkim zakonitostima, nego igri svesti i podsvesti koja će omogućiti čitaocu da dočitava već saznato, pročitano na nekim prethodnim stranicama.
Nenad Stanojević
(iz recenzije)
