Luisa Lang Owen
 „Des Bischofs Kleid"

Des Bischofs Kleid by Luisa Lang Owen is a collection of poems and prose, based on the author's memoir, Casualty of War: a Childhood Remembered. A visit to Rudolfsgnad/ Knicanin in 2006 reawakened old memories of a stay there,1945 –1948, when the village was a concentration camp. Luisa Lang was nine years old when Yugoslavia cleansed itself of its German minority.

Memories of the innocence of a pre-War childhood converge with those of the traumatic event. The love of home and the insurmountable loss are intertwined. The book, Des Bischofs Kleid, is a lament, not an accusation. The irrevocable loss is redeemed by and act of love: Des Bischofs Kleid.

The powerful woodcuts by Robert Hammerstiel complement the text, and are truly illustrative of the word-images expressed. The graphic design by Doug Snyder provides a fitting foil to unite image and word.

Luisa Lang Owen, born in Yugoslavia before the war, came to America in 1951. A practicing artist who lives in Yellow Springs, she is a professor emerita of art education at Wright State University, Dayton,Ohio. Her memoir, Casualty of War, a Childhood Remembered was published by Texas A&M University Press in 2003.

Robert Hammerstiel, born in Werschetz/Vrsac, Yugoslavia. The internationally renown artist now lives in Ternitz, Austria. His autobiography, Von Ikonen und Ratten, a telling of childhood experiences in concentration camps, 1945–1947.

Doug Snyder, graphic designer, lives in Yellow Springs, Ohio.  

Rezension von Susanne Paulus:

http://www.lambert.co.at/club-der-jungen-donauschwaben/Des-Bischofs-Kleid/Rezension_Des-Bischofs-Kleid_Susanne-Paulus_Deckblatt.pdf

***

DES BISCHOFS KLEID (Biskupova odora) Luise Lang Oven je zbirka pesama i proze zasnovana na sećanjima autorke objavljenim u prethodnoj knjizi Casualty of War: a Childhood Remembered (Texas A&M University Press, 2003). Poseta Knićaninu 2006. godine ponovo je probudila autorkine stare uspomene na boravak u njemu od 1945. do 1948. kada je selo bilo koncentracioni logor. Luisa Lang je imala devet godina kada je Jugoslavija očišćena od nemačke manjine.

Sećanja na nevinost detinjstva pre rata podudaraju sa traumatičnim događajima. Prepliću se ljubav prema domu i nepremostivi gubici. Knjiga Des Bischofs Kleid je tužbalica, a nikako nije optužba. Nemerljivi gubitak iskupljen je činom ljubavi: Des Bischofs Kleid.

Moćni drvorezi Roberta Hamerštila dopunjuju tekst i ilustruju reči slikom objedinjene grafičkim dizajnom Doga Snajdera (Doug Snyder).

Umetnica Luisa Lang Oven rođena je u Ostojićevu u Banatu pre drugog svetskog rata, a preselila se u Ameriku 1951. Živi u Jelou Springsu u Ohaju (Yellow Springs, Ohio). Luisa Lang Oven je profesor emerita u oblasti obrazovanja u umetnosti na državnom univerzitetu (Wright State University, Dayton, Ohio).

Robert Hamerštil, međunarodno poznati umetnik, rođen je u Vršcu. Živi i stvara u Austriji. Objavio je autobiografiju O ikonama i pacovima u kojoj govori o događajima iz detinjstva u vreme boravka u u koncentracionim logorima od 1945. do 1947.

Do Snajder, grafički dizajner, živi i stvara u Jelou Springsu u Ohaju.

Mirjana Marinšek Nikolić 

„Dieses kleine Kino in unseren Köpfen”

Prevod na nemački: Johann Lavundi 
Naziv originala: Mirjana Marinšek Nikolić, „Taj mali bioskop u našim glavama", „Prometej" 2012. Novi Sad
Ilustracija naslovne strane: Mirjana Marinšek Nikolić

Wie entsteht dokumentarisch, durchs Verflechten der Wirklichkeit mit der Imagination, ein literarisches Werk, das auch die Bedeutung der Multikultur erfasst? Eine Stadt in einer Region wird in diesem Roman zu einem Teil der Welt.

Die Kultur der Stadt Zemun Anfang des zwanzigsten Jahrhunderts, in Vojvodina, wieder belebend, verbindet die Schriftstellerin die Welt der Kunst und des Lebens, den Raum und die Zeit. Sie rekonstruiert in diesem Werk nicht nur die Weltgeschichte des Films und der Fotografie (d. h. die erste Vorstellung der „Cinema Lumière“ mit den Brüdern Lumière in Zemun), sondern macht in einem breiteren Kontext den Leser auch mit dem Wirken einiger Prosaisten vertraut. Da kam Agatha Christie im Zug Orient Express, der beim Bahnhof von Zemun im Schnee steckenblieb, auf die Idee für den Roman Mord im Orient Express; der Schriftsteller Miloš Crnjanski, im politischen Exil in London lebend, beschrieb Zemun in seinem Roman Wanderungen. Viele andere, in diesem Roman erwähnte Künstler, leisteten ihren Beitrag zur Multikultur dieser Stadt.

Hier, wo vor mehr als hundert Jahren das weit und breit berühmte alte Zemuner Gymnasium (in Zeiten der Österreich-Ungarischen Monarchie) entstand, schrieb die Essaystin Isidora Sekulić ihr Kultwerk Die Chronik des Kleinstadtfriedhofs. Die Maler Sava Šumanović, Boško Tokin und Slavko Vorkapić erwarben hier ihre ersten Kenntnisse über die Kunst. Vorkapić, einer der bekanntesten Cutters und Regisseure Hollywoods, besuchte diese Schule, bevor er nach Paris zog. Nach dem Verweilen in Paris, zogen viele Künstler, denen die Autorin dieses Buchs ihr Wiederbeleben der Kunstgeschichte widmet, nach New York. In dieser Stadt fanden viele Künstler eine neue Heimat: Salvador Dali, Frida Kahlo, Milena Barili (eine Malerin serbisch-italienischer Herkunft) und andere. Vorkapić ging aus New York nach Prinston, um dort mit Albert Einstein den Film Neue Amerikaner zu drehen. Als berühmter Filmregisseur, Produzent, Maler und auch sonst eine angesehene Persönlichkeit der modernen Kinematografie und der Filmkunst überhaupt, wurde er später auch zum Vorsitzenden der USC-Filmschule ernannt. persönlichen Erinnerungen an die Schulzeit und Kameradschaftlichkeit mit dem Schriftsteller David Albahari, Filmregisseur Goran Paskaljević und anderen. Sie schildert die Begegnungen mit ihnen nicht nur in Zemun, sondern auch in Paris und später in New York, dabei auch die Begegnung mit dem Star Karl Malden erwähnend.

Dieses kleine Kino in unseren Köpfen ist ein weiteres erregendes, gefälliges und provokantes literarische Werk von Mirjana Marinšek Nikolić, die auch eine visuelle Künstlerin ist und die auf eine kreative essaystische Art und Weise das Visuelle und Literarische verbindet, sich so nicht nur als Schriftstellerin und brillante Kennerin der Kunst auszeichnet, sondern auch der Bedingungen, unter denen sie entstand und sich entwickelte. Und unserer Rolle darin. (Auszug aus einer literarischen Kritik)

Johann Lavundi

...Oni koji vole film mogli bi da se na trenutak uteše čitajući jednu neveliku knjigu, jednu od onih koje se pored velikih dela i velikih autora tako lako previde. Reč je o zbirci priča „Taj mali bioskop u našim glavama“ Mirjane Marinšek Nikolić („Prometej“, Novi Sad 2012) koja sanjari o počecima kinematografije, a zapravo se oprašta od same sebe kroz podsećanje na prošlost srpskog filma. Između ispričanih eseja u kojima se sve vrti oko Zemuna kao centra kulture od kojeg putevi vode do Pariza, Njujorka i Holivuda, i esejizovanih pričica o sebi i piscima koje sreće, autorka je napisala umalo romančić u kojem jedan daleki avangardni izazov srpskoj prozi teče kao vrlo fina uspomena na vreme kada su se film i literatura poetički ukrštali... 

Aleksandar Jerkov

OVO JE KNJIGA PROZE: u kojoj se sustiču esej, putopis i kulturna istorija, pre svega Zemuna. Priče, segmenti, odnosno poglavlja knjige prelivaju se jedno u drugo, pripoveda ih isti pripovedački glas tako da stvaraju narativnu celinu koja izmiče preciznim žanrovskim definicijama. Zemun i njegovi umetnosti naklonjeni građani, u vremenskom luku od Slavka Vorkapića, Boška Tokina i Save Šumanovića, pa do Davida Albaharija, glavni su junaci ovog dela koje pre svega ispituje odnos između života i umetnosti.

ŠTA JE PROBLEM OVE KNJIGE? To što dokumentarno-analitički diskurs preteže nad naracijom, a čini se da to nije bila autorkina namera. Neosporno zanimljive činjenice vezane za kulturnu prošlost Zemuna i stvaraoce koji zanimaju spisateljicu, pre svega vezane za film, bacile su u zasenak samo pripovedanje i ostavile nas u dilemi da li je pred nama fikcionalni ili dokumentarni tekst. Ali, bez obzira na to, ovo je lep i sofisticiran osvrt na jedan lep i kulturološki višeslojan prostor kakav je Zemun, kao i na nepravedno skrajnute junake naše avangardne umetnosti s početka prošlog veka.

PRVA REČENICA GLASI: „Jednom prilikom, izvesna voditeljka sa ovdašnje televizije želela je da razgovaramo u nekoj od emisija iz kulture.“

POSLEDNJE REČENICE GLASE: „Umest toga, gledala sam u sebe kao u daleku uspomenu.“

KADA BI OVA KNJIGA IMALA UKUS: bio bi to gulaš spremljen od nekoliko različitih vrsta mesa, kojima je nedostajalo još sasvim malo kuvanja.

PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE: Među prethodnim knjigama iste autorke.

PREPORUKA ZA ČITANJE: Dok čekate riblju čorbu u „Šaranu“, osećajući još uvek dah pozne secesije na obodu centralne Evrope.

MLADEN VESKOVIĆ

Bogdanka Rakić 

„Između svetova”

Prevod na nemački: Johann Lavundi 

Fotoilustracija naslovne strane: Senka Vlahovic Filipov

poezija

 

...šta se događa sa pesničkim subjektom Bogdanke Rakić? Da li se on nalazi samo između svetova ili zaluta još negde? I da li on samo luta ili ponekad stavi prst na čelo? Drugi put se svede na elementarne čestice svoga postojanja. Ili se pozabavi nekim fenomenom kulture, poveže neke njihove nespojive delove, prizove udaljeno sećanje na nešto što se davno dogodilo u istoriji ili nauci. Sakupi se, razmišlja o sebi, svome mestu u svetu, svome usudu, ljubavi, ili nekom prohujalom trenutku. I iz čega on crpi svoju snagu, moć govora, moć proizvođenja smisla kada je on potpuno izguran iz prostora u kojima ljudska bića obitavaju, lutaju, a poneki pokušavaju i da pronađu mrvicu tog odavno, iz savremenog sveta, proganog simsla, ljubavi, razloga bitisanja. Subjekat poezije Bogdanke Rakić pokušava da, kroz razne oblike pesničkog izraza koje odavno baštini slobodni stih: poseban ritam, oneobičenu sliku, uspelu metaforu, ili neku drugu stilsku figuru, ukaže na sebe, svoj vitalitet, koristeći se ponekad izuzetnom energijom, specifičnim osećanjem, dobro odabranim uglom posmatranja, jezičkom igrom, ritmičkim lomovima i lucidnim mislima kako bi svima onima koji dođu u dodir sa njim, sa njegovim mnogostrukim lekovitim i smislotvornim zračenjem i otežalim značenjem podastro neki novi, malo drugačiji svet, koji je u svojoj suštini tu, ali mi nismo u mogućanosti da ga primetimo. Poezija i jeste tu da nas podseti, vrati na pravi put, osvesti, oduhovi... Tako u pesmi Težak je ovaj dan kao gvozdeni krst pesnički subjekat kaže: „plutam dubinama voda od kojih sam satkana” to jest uvlačim se u sebe, svoju suštost: živim svoj autentični život; da bi nešto kasnije konstatovao „Ljubav se preobrazila u bolest jer nije umeo da čita sa usana koje ćute”. Što znači da se, u jednom širem kontekstu, samo suštinske stvari mogu dodirnuti, bez obzira o kojoj se od mnogih kombinacija radi. Pesnički subjekat ove knjige igra u svim pravcima, ponekad minimalističkim jezikom, drugi put širokim, moglo bi se reći narativnim, ponekad se širi ili vrluda u nepravilnim strofama, pa se strmoglavljuje u eliptične stihove ili strofe, da bi se pokatkad zakucao u poentu, koja nije uvek na samom kraju pesme. Možda će neko od znalaca, usamljenih ljubitelja savremene poezije, razuđenost izraza i sveta ove poezije smatrati neadekvatnim vladajućim trendovima, dok je naš utisak sasvim drugačiji. Ovaj primenjeni tekst je i imao nameru da to podrži.

Simon Grabovac

Nena Miljanović 

„Daniluškin romansero”

Fotoilustracija naslovne strane: Senka Vlahovic Filipov
poezija

U knjizi poezije „Daniluškin romansiero“ Nene Miljanović Daniluške uvodna pesma „Kletva“ prava je poetska grmljavina svemu onome što sledi u narednim ciklusima i pesmama, podosta šokantna i usmeravajuća do iščitavanja poslednjeg stiha. „Kletva“ pesma, i pojam kletve kao konverzacije i dijaloškog, najčešće monološkog obraćanja jednog bića drugom objašnjava u svojoj knjizi poznati etnolog Ljiljana Radulovački kojoj Etnografski muzej u Beogradu objavljuje 2001. godine knjigu „Kletva kao socijalna kategorija i psihološka odrednica“. Ona u svojoj knjizi beleži: „Kletva je društvena kategorija običajnog prava koja reguliše medjuljudske odnose...“ i „Kletvom se traži, zahteva i priziva viša sila da potpomogne realizaciju zlih želja prilikom raznih i raznovrsnih medjuljudskih razmirica...“ Nema tog naroda koji nema svoje originalno izricane kletve, ali su one načešće svojstvene i prepoznatljive kod Roma, pa je narod mnogo davno umeo da kaže za nekog: „Neće mu biti dobro, Ciganka ga proklela“. 

Tragajući za takvim pravom obraćanja, pre svega u ljubavi i neskrivenom odgovoru emocijama, autorka u prvom ciklusu svoje knjige Daniluškin romansiero, u sedam pesama izričito se obraća njemu-neverniku. Romska duša je ovde globalizovana i u svakoj pesmi može da otkrije nešto od sebe i svaka druga žena, a ranjena ženska duša može da pati, da trpi, da podnosi ali povredu duše i gaženje po emocijama ne dozvoljava. Otuda u ovim pesmama ima na pretek kletvi, predskazanja i iskazivanja emotivne osvete postavljenih poetskim jezikom u veoma originalan milje romske duše, temperamenta i životne dramaturgije. Osim veoma bogatog načina iskazivanja ovakvih opomena, nameće se još jedna nova konstatacija, ako kao prvu shvatimo da Romi još nisu dovoljno društveno emancipovani, onda su Romkinje to još manje u društveno-bračnom životu. Ovaj ciklus pesama svaki čitalac treba sebi da dozira veoma edukativno.

... 

Neimar jednog velikog mosta od morske pene, pesnikinja Nena Miljanović sebe svu je uzidala u njegove temelje i bdi, i strepi, čuvajući ga privijenog na grudima da ga neka nenadana oluja ne poruši. Sve što je u ovoj knjizi poezije rekla toliko je blisko srcu svakog iskušenika u svekolikoj i nemerljivoj ljubavi koju je samo narod svojim mislima mogao da objasni: „Ljubav je rosa; podjednako padne i na koprivu i na ružu“. Pesnikinja i narod jedino ostavljaju neodgonetnutu neminovnu dilemu, kako ove dve biljke prihvataju ljubav, jer kako je prihvate tako će i opstati. 

Ovo je knjiga eruptivnih emocija u intimnom ogledalu ženske duše i opet narod u svetlu svega ovoga reče: „Ljubav je kao suza; radja se u oku, a pada na srce“. Baš ova misao je karakterni sublimirani ego pesnikinje nad njenim mostom od morske pene u čijem hladu miruju tanane meduze. 

                                                                         izvod iz recenzije

Nedeljko Terzić

Nena pripada onoj grupi pesnika koji se pevanju i stvaranju daju čitavim svojim bićem i ni u jednom trenutku se ne plaše da će previše dati sebe, da će sagoreti, naprotiv, ona sama je plamen koji izvire iz unutrašnjeg, naizgled stvarnog bola potaknutog životom, a ipak unutrašnjeg arhetipskog koji na trenutke iz nje izbija u zbirci Daniluškin romansero gde osećamo i proživljavamo svu zlehudost uskraćene ljubavi kako pojednicu tako i narodu „bez doma i bez groba”.

Nena je pesnik energije, strasti, emocije koja vulkanski nezaustavljivo šiklja iz njenih najdubljih unutrašnjih ključanja i previranja, koja se stihijski, ali ipak biranim rečima prostire pred čitaoca, često nesviklog na takvu snagu „ženskog pisma” i nespremnog na ekspresiju i kolorit emocija koje ona u svoje pesme unosi.

Nena u svojim pesmama poput Lorke spaja mitologiju i tradiciju sa ličnom tradicijom (u kojoj su zaspale, a ponovo oživljene semantičke slike iz detinjstva i života) sa savremenošću što ovu poeziju čini romansom, pesmom pisanom narodnim jezikom koja u sebi spaja lirsku pesmu i baladu.  

Daniluškin romansero u sebi nosi i molitvu, i kletvu, i ljubav, i mržnju, i čaranje, i očaravanje, i strah, i smeh, i sva se grči u protivurečnostima koje nas omamljuju i čine da nam se podiže „radna čitalačka temperatura”, što i jeste autorkin cilj. Čini se da ona uvek i iznova žari po rani koja boli, da bi je još više bolela, da bi češće, bolje i lepše pevala. 

izvod iz recenzije

Radovan Vlahović

Nikola Vlahović Nikasso

„Sunčan dan”

Ilustracije: Nikola Vlahović Nikasso
poezija

Moj prijatelj Nikola Vlahović Nikaso je u nekim stvarima poseban. Posebnost je i njegova zagledanost oko i u sebe i intuitivna spoznaja suštine, koju transponuje u peme, ili slike. Nikaso raspolaže zavidnim saznanjima o konkretnom svetu, ali njegov odnos prema pojavnosti je nešto drugačiji. Reako bih da ga manje interesuje to što jeste, a više zašto jeste i posledice koje iz toga proizilaze.

U toj zapitanosti, u poeziji, okrenut je ka širokom spektru tema, od ljubavnih preko religioznih, koje se provlače kroz mnoge pesme, do „priča“ o običnim stvarima poput: kupovine novog automobila, letnjeg pljuska, neuništivih muva, borbi guskova... pa do skoro nadrealnih kao što je smak sveta.

Posebno mesto u Nikasovoj poeziji zauzimaju ljubavne pesme. Iako nalik romantičarskoj lirici u ovim pesmama žena nije domaštana, možda jeste po malo idealizovana, ali je stvarna i „dodirljiva“. Još jedna karakteristika zaljubljenog Nikasa je da nema mnogo tuge, možda samo po malo melanholije, ako ljubav nije uzvraćena, jer on to kompenzuje novom ljubavlju, novom devojkom kojoj poklanja srce, pa se ređaju imena: Neda, Emili, Sandra, Dragana... Ovde bi se moglo primeniti geslo jednog drugog pesnika, koji je rekao: „Ja svoje ljubavi nisam gasio mržnjama, nego novim još većim ljubavima.“ Ima u tim pesmama i opštih mesta, ali autor iskrenošću, koja isijava iz cele knjige, i frazama koje su već malo pohabane od upotrebe vraća stari sjaj, vraća im život i daje novu snagu.

Oseća pesnik da u svetu postoje i neprijatnosti kojih se ne možemo osloboditi i to personifikuje u pesmi o dosadnim i neuništivim muvama, a u jednoj drugoj pesmi kao da daje pouku za življenje kada kaže: „Rano ujutro ustati, uzeti gitaru i svirati i samo svirati“. Dakle, recept Nikole Nikasa Vlahovića je: „Ljubav, vera, umetnost.“

Slobodan sam da zaključim: Ova knjiga je, u svim svojim segmentima, iskrena, autentična vizija sveta i ogromna želja da se on popravi i harmonizuje.

izvod iz recenzije 

Dragan Batinić

Unutrašnji imperativ tera Nikolu Vlahovića da se izrazi kroz slikarsko i pesničko stvaralaštvo. Te dve umetničke discipline presudno određuju i njegovo osobeno mesto u ovom i na ovom svetu. Svojim umetničkim angažovanjem autor nadrasta svakodnevicu, nadrsta sadašnje vreme u traganju za sigurnim i večnim, u trganju za utočištem. Umetnički doživljaj Nikole Vlahovića svedočanstvo je o snazi samog života u svojim dohvatljivim pojavnim manifestacijama. On iskazuje veru u emocije koje ga čvrsto vezuju za život, a to nije razum. U samom životu on oseća najdublje večno, a ono što on oseća kao prolazno, neuhvatljivo je i plaši ga. Vlahović nam iskreno i potpuno, bez zadrške, otvara sve dubine svoga bića i snagu u sebi koja ga vodi kroz život i stvaranje. Daleko od taštine i igrarija ovoga sveta, on nosi neku detinju arkadijsku čistotu nepokvarene duše koja snažno brani usvojene principe i čvsta mesta oslonca u sebi, kao uslov opstanka u svetu koji nije uvek baš najlepše i najprijatnije mesto za život. Mladom Vlahoviću je strana mimetička slika sveta, zato on već apriori i u slikarstvu, i u poeziji ima jedan korak prednosti nad mnogima, po kriterijumima ovovremenog pristupa umetnika životu i svetu oko sebe. 

Na kraju moram reći da se treba samo bojati da takva bića koje žive oko nas i sa nama ne povredimo svojim materijalističkim pogledom na svet, svojom osionošću i farisejskom gordošću. Treba se kloniti greha da ih ne volimo takvim kakvi jesu, greha da ih ne primećujemo i ne podržavamo u njihovim iskoracima izvan uobičajenog i očekivanog. Naša velična se ogleda u tome da shvatimo da se kroz njihovu iskrenost dolazi do istine o ovom svetu. Treba podržati Nikolu Vlahovića. Njegovo bavljenje umetnošću je način života. Umetnost je za Nikolu sredstvo kojim se život stavlja u savladive kolotečine i tako se osvaja sloboda. 

izvod iz recenzije 

Marija Tanackov

„Evropski fejsbuk pesnički festival: zbornik radova III”

Zbornik pesama učesnika Evropskog fejsbuk pesničkog festivala 2012. godine.

Elektronsko izdanje na cd-u.

Radovan Vlahović

„Ljubavne i Ok priče"

Fotografija na naslovnoj strani: Ljubomir Kojić

Radovan Vlahović u svojoj knjizi kratkih priča i nekoliko prozaida, „Ljubavne i OK priče“, nema dilemu u svom metodu pripovedanja na ovaj način, koji je naslovom ove knjige, naglasio da je polazište njegovog uma i verovanja oslonjeno na ljubav, ljubav kao duhovna potreba ali i kao metodična sumnja u preveliko poverenje ali i samoću, i to je za njega OK. U svojoj bogatoj pripovedačkoj stvarnosti za njega je važno i podvrgnuće meri sumnje jer, nigde nema kopije, sve je samosvojnost i lična samoprisutnost. Tu negde, kasni mašta, ona bogme i povređuje. Intelektualno stvari stoje drugačije, ali to je misao kojom ga u njoj usmerava i opominje Zaratrustra kad ga „mune laktom u rebra“, podsećajući da je „život satkan od milijardu protivrečnosti“.

Knjiga „ljubavne i OK priče“ Radovana Vlahovića je jezički artificijelna knjiga, i temom i formom, ona je, u neku ruku, Frojdovska „zemlja ljubavi“ na čijem se prostoru piše, čita, besedi, kazuju stihovi emotivne dobrote, koja ne skriveno, sporo, udvorički zadržava svog čitaoca pred njom.

Izvod iz recenzije

Milijan Despotović

Naime, u ovoj, snažnim pripovedačkim stilom pisanoj knjizi, koja se sastoji od kratkih priča – tačnije rečeno, sličica iz života – zapisa i filozofskih razmišljanja, nećemo pronaći ni jedan, za beletrističku prozu tako tipični zaplet; sve što u njoj pronalazimo, su kratki prizori bez prologa i epiloga, otrgnuti od života; nefalsifikovani i nenašminkani fragmenti, koji život prikazuju onakvim kakav on i jeste – bez obzira da li se radi o stvarnosti ili ne. Stvarnost ili fikcija, London ili neki zabačeni kutak banatske ravnice, sedamdesete godine ili sadašnjica – sve granice se ovde brišu i sve se stapa u jednu bezvremensku celinu, čiji deo smo i mi. Tako dolazi do obostrane razmene, gde čitalac čita knjigu, a knjiga čitaoca, jer kako u tekstu nema junaka ili događaja s kojim se čitalac može identifikovati, taj isti tekst se identifikuje sa čitaocem, čineći ga događajem i „junakom“!

Sve te kratke skice iz života, zapisi i razmišljanja, ma kako autarkično i nepovezano na prvi pogled i delovali, imaju jednog zajedničkog imenitelja – a to je mir. Taj isti mir, za kojim duša svakog čoveka, svesno ili ne, žudi, zbog čega i rado čitamo stranicu za stranicom, mada unapred znamo da se ništa uzbudljivo neće dogoditi. Stoga se usuđujem tvrditi da je čitanje ove knjige u ovom brzom, nemilosrdnom, na profit orijentisanom vremenu i potraga za našom sopstvenom, u ko zna kom kutku zatrpanom pravom oazom. Ljudskost prestaje biti nešto samo po sebi razumljivo i stoga se već radujemo svakom njenom fragmentu – kakvih je ova knjiga puna!

Izvod iz recenzije

Johann Lavundi

Radovan Vlahović

„Moj san je stvarnost"

poezija

Prva pomisao, koja se sama po sebi nameće pri započinjanju čitanja ove knjige, je da je ona nastavak Vlahovićeve, na više jezika prevedene zbirke pesama „Moj gospode“; već zbog manje-više identičnog početnog stiha: „U mojoj kući na kraj sela ...“ („Moj san je stvarnost“) i „Moja kuća na kraj sela ...“ („Moj gospode“). Ali najkasnije pri čitanju druge od pet pesama, tj. ciklusa pesama, od kojih se zbirka sastoji, čitaocu postaje jasno, da ova zbirka nije nastavak prethodne, već da ona ponovo počinje tamo gde je i prethodna počela. Dakle, isto mesto polaska, isti cilj (potisnuti i skriveni Bog u nama), ali ne ista, već paralelna šina. Ako je na prvoj šini išla još sama lokomotiva, onda sada, na ovoj drugoj, ide cela kompozicija, što je i osnovna razlika između ovih dveju veoma srodnih knjiga!

Ova knjiga, koja se pred nama odmotava poput pergamenta, otkrivajući nam celu vaseljenu u jednoj kapi paorske krvi, je napisana jednostavnim stilom, u uskim stihovima, po principu manje je više i ona u čitaocu budi apetit na više. 

Poznavajući Radovana Vlahovića, njegovu dinamiku i neiscrpnu stvaralačku energiju, čvrsto sam ubeđen u to, da na to „više“ nećemo morati dugo da čekamo! 

Iz mojih usta u božje uši.

Izvod iz recenzije

Johann Lavundi

Njegoš će kasnije zapisati da se to čita iz knjige nastale (usmeno pripovedanje i epika) „iz glave cijela naroda“. 

Otuda i naša zapitanost „sučim ćemo pred knjaza“, pesnik kaže – pred svevišnjeg, kad je čovek na zemlji stvorio haos. Zato arhaični bunt prema svakom vlastitom ništavilu deluje kao krik, mada Vlahović potpuno smireno „Plete povodac za haos“ (završni ciklus ove knjige) verujući iz svoje misaone bistrine da može Njega, haos, izvesti pred Svevišnjeg a on zna šta mu je dalje činiti... 

A kamo bi drugde? Mnogo je truda poezija učinila da bi pred taj čin dovela haos ili surovost. Rekli bi da je to bio nužan čin i da se to jednom moralo desiti. Radovan Vlahović je imao tu pesničku snagu da učini neumoljivu nužnost jer se, konačno, svi moramo naći pred kosmičkom strogošću kako bi među sebe uveli red. Otuda je ovo važna knjiga, sa dosta prave ljubavi prema čoveku ali i puna tumačenja gnostičkog životnog kovitlaca. Iz njega se izgleda nije moglo drugačije no snom, maštom ili imaginarnim prosedeom, i tek je to, čini mi se, sada jedna podnošljiva stvarnost. 

Izvod iz recenzije

Milijan Despotović

Milica Jeftimijević Lilić

„DAS MYSTERIUM DER LIEBE“

poezija 

prevod dela „Misterija ljubavi“ 

preveo na nemački: Johann Lavundi

„Das Mysterium der Liebe“ ist ein Buch, das die Liebe nicht, wie gewohnt, mit romantischen und schwärmerischen Zügen des wie eine Kerze flimmernden Herzens angeht, sondern sie darstellt, so wie sie ist – und uns, so wie wir sind. Ein Buch über die über allem stehende Liebe, die uns alle verbindet – obwohl wir es noch nicht wissen – und die, wie Dante im Schlussvers der „Göttlichen Komödie“ schreibt, „… die Sonne und alle Sterne bewegt“; ein Buch, das in einem ständigen Kolloquium mit den Lesern vor jedem auch sein Spiegelbild – und dies ohne Feigenblatt! – anbietet. Ein Buch, dessen Botschaft, damit sich der Mensch durch Liebe mit Allem wieder zu Einem verschmilzt, lautet:

Gehe in dich hinein, damit du aus dir herauskommst.

Johann Lavundi

V. A. Hronec

„The Anthology od Slovak Vojvodina's Poetry"

prevod sa slovačkog na engleski: Andrija Ušjak 

poezija

It was needed to wait almost two hundreds years after Slovaks came to the terri­tory of nowadays Vojvodina, for the first authentic poets to appear among them in the middle of twentieth century. It was certainly related, as always, with the accidental emergence of the genuine poetic talent, but a certain part of it was also definitely the collective consciousness of different national context within the borders of newly created state (the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes), to which suddenly came this national group after the year 1918 without any move from its place. If it is also accidentally added that in the beginning of the 20-eth cen­tury Ján Čajak possessed no epic, but indeed poetic talent, the beginnings of our poetry we could place a half of century back. It is not, however, entirely sure, that such presumable poetic work (Čajak's) could be designated as a genuine one (as for example Bohuš‘s later), mainly with regards to the fact that the en­clave conscience of Vojvodina’s Slovaks at that time wasn’t so developed as af­ter the first world war. It is also evident, that almost everything, which was in the form of verses written in Slovak language in this area within the borders of the Austro-Hungarian monarchy, didn’t at all have attributes of the Vojvodina’s Slo­vak poetry in the sense how we understand it today... 

V. A. Hronec

Goran Ibrajter

„Stihije" 

poezija

recenzenti: Milan Nenadić, Zoran Đerić

ilustracija na naslovnoj strani:  Miodrag Nadlački

U jednoj od pesama koje čine knjigu Stihije, Goran Ibrajter kaže da „uspravne oganj voli“. Mada se ovaj pesnik u srpskoj poeziji pojavio relativno kasno (rođen u Mokrinu, 1962), ponuđeno iz njegove duhovne radionice ostavlja utisak zrelosti, ozbiljnosti, zaokruženosti i visoke svesti o pesničkoj reči i velikoj odgovornosti koju nosi hrabrost imenovanja sveta i pojava. Za moto knjige uzeta je rečenica „I kad otvori sedmi pečat, posta tišina na nebu oko po sahata” iz Otkrovenja Jovanovog 8.1. Broj sedam obeležava obimom neveliki rukopis koji s pravom ima podnaslov Postanje (u sedam dana).

Goran Ibrajter knjigom Pesme Eleazarove (KOV, Vršac 2009), uverljivo izdvaja svoj pesnički glas iz mora opštosti u koje se survala savremena srpska poezija. Tu izdvojenost, naročitost i naočitost samo potvrđuje i učvršćuje osobenost nove knjige. Ibrajter je već stekao svoj kliše, a pravi pesnici, još od Bodlera, znaju koliko je težak put do vlastitog kalupa, do sopstvenog glasa, do prepoznatljivosti. Malo je takvih u našoj savremenoj poeziji.

Izvod iz recenzije

Milan Nenadić

... ovaj rukopis bi se mogao obeležiti i kao Otkrivenje Goranovo, jer, bez obzira što je zasnovan na biblijskom tekstu, u njega je ugrađen autentičan pesnički stih i dar pesnika Gorana Ibrajtera.

Nema sumnje da je tema Apokalipse, u trenutku kada se ona predviđa, najavljuje ili sluti, više nego aktuelna, uvek podsticajna za pesnička snoviđenja, za nova čitanja i promišljanja naše egzistencije, podjednako našeg opstanka, koliko i naše propasti. Pevanje o kraju sveta, potpuno u duhu katastrofičkih poetika, ipak nije do kraja beznadežno, odnosno pesimističko. Ipak, postoji nada za pesmu, za stih, za trenutak sabranosti, koji je, istovremeno, i potvrda trajanja, i blesak smisla.

Izvod iz recenzije

Zoran Đerić

Dr Voja Marjanović

„S piscima i knjigama"

književna kritika 

recenzent: dr Milutin Đuričković

Sva knjiga dr Voje Marjanovića predstavlja značajan doprinos savremenoj književnoj kritici, a naročito onom korpusu koji se odnosi na knjige za decu i mlade. Na tom polju Marjanović je zaista neprikosnoven, autoritativan i krajnje pouzdan u analitičkim razmatranjima i tumačenjima. 

To važi i za ovu knjigu S piscima i knjigama, koja pokazuje da je autor i dalje vrlo agilan i živo prisutan na stazi detinjstva, gde decenijama boravi i otkriva lepotu pisane reči za decu i mlade. 

Iz njegovih knjiga i udžbenika učile su mnoge generacije studenata, učitelja, vaspitača, ali, takođe, i nastavnici, univerzitetski profesori, pisci, kritičari, pedagozi... 

Raznovrsni prilozi Voje Marjanovića predstavljaju školski primer kako se piše i neguje prava kritička misao, koja je uvek sveža, aktuelna i postojana... 

Dr Milutin Đuričković

Ljubica Verbič 

„Tragovi u vremenu“

roman 

ilustracija naslovne strane: Senka Vlahović Filipov

„Svaki čovek ima svoje poslanstvo na ovom svetu“, govorio je makedonski iguman Makarije, jedan od sporednih junaka u romanu koji je pred tobom, poštovani čitaoče. Poslanstvo Ljubice Verbič je da ispuni sudbinu Šeherezade u trećem milenijumu. Da učini da jedan istorijski svemir od dvadeset i pet vekova progovori iz nje. Da priču vrati izvorima – mitu, legendi, skaski. Da pokaže da duhovnost i mudrost balkanskih ljudi datira od antičkih vremena i tokom vekova se razvija i menja uvek sledeći put istine, lepote i dobra. U našem postmodernom i instant vremenu, ta duhovnost biva zaboravljena i potisnuta pod agresijom površnih, frivolnih i marketinški dobro upakovanih priča. Autorka zgusnutu istoriju čovečanstva, lepotom kazvanja, uliva u nas, čitaoce iz trećeg milenijuma. Oslobađa nas pretnje samoukinuća dubinskog poniranja u naše sopstvo i ponovo nas vraća izvorištima mudrosti i duhovnosti. Ljubica Verbič nas na magijskim krilima jezika, vodi vremeplovom na katarzičan put samoočišćenja i tako, u slojevitosti njenog pripovedanja, kroz mnogolikost naših duša, otkrivamo arhetipske naslage vekovnih amajlija i simbola koji su pod težinom i pritiskom neurotične svakodnevice u nama zaspali. Roman „Tragovi u vremenu“ nam otkriva da stvari često duže žive i traju od ljudi, noseći pri tom u sebi energiju onih u čijem su vlasništvu bile. Kroz čitav roman, javljaju se simboli i amajlije, koji u različitim vremenima i kod različitih junaka i u različitim situacijama, imaju samo jedno značenje – da čuvaju i štite one koji ih nose. U pitanju su minđuše u obliku golubica i broš u obliku ruže, i soko kao verni pratilac i čuvar istih sa visina. Minđuše u obliku golubice su simbol ljubavi, a broš u obliku ruže je simbol lepote i mudrosti koji ima moć da u junacima ukroti tigra, ratobornu i iracionalnu prirodu. Soko se javlja u presudnim trenucima, on je simbol božanskog duha koji uvek prati amajlije i daje nadu junacima, u ma kako teškim životnim situacijama se nalazili. Ta energija iz davnih vremena, iz samih korena, vraća se ponovo u život i time potvrđuje, ne samo njenu neuništivost, već nas uči da besmrtna ljudska duša uvek ima potrebu da se uzdigne iznad sebe same i tako u vanvremenu pokaže da još uvek ima nade za posrnulog i palog čoveka našeg vremena.

Izvod iz recenzije

Radovan Vlahović 

„Životne priče političarki iz Vojvodine“

Dijana Subotički

intervjui

recenzenti: Svenka Savić, Marija Srdić

„Podaci iz ovog pilot istraživanja, mogu dobro poslužiti za komparativna u drugim delovima jugoslovenskog prostora, s jedne strane, ali i za komparativna istraživanja u drugim delovima sveta. Očigledno je, naime, da postoji nešto opšte u ovim ženskim iskustvima danas – veoma težak i naporan prodor u javni prostor politike.

Važan je ovaj skup ličnih priča političarki iz Vojvodine za povezivanje sa životima žena u politici u prethodnim vekovima na istom prostoru, naročito sa onim ženama koje su svoju profesionalnu političku karijeru gradile nakon II svetskog rata.“ 

Izvod iz recenzije Svenke Savić 

„Koristeći zanatsko umeće novinarke, posvećenost aktivistkinje i stečeno akademsko znanje, Dijana Subotički nam je omogućila da aktuelne vojvođanske političarke vidimo na način koji do sada nije bio uobičajan. 

Taj uvid još je dragoceniji ako se ima u vidu da diskurs žena koje su aktivne na političkoj sceni Srbije vrlo retko odstupa od ustaljenih „partijskih matrica” i forumskog, „obezličenog” govora. Kada se ovdašnje političarke obraćaju javnosti i medijima, one retko govore u prvom licu jednine, a još ređe to čine „kao žene”, iz pozicije žene… 

Otuda se čini značajnijim napor Dijane Subotički da sabere lične ispovesti sedam političarki. U njima imamo priliku da prepoznamo ono što danas izostaje u javnim nastupima, skupštinskim i televizijskim debatama: iskreno kazivanje, razumevanje stvarnog života, brigu za bližnje i zajednicu, iskustvo samosagledavanja… Rečju – ljudsko lice politike.” 

Izvod iz recenzije Marije Srdić

Nada Kljajić

„Lutka"

proza

recenzent: Anita Milanov

ilustracije: Nada Kljajić

Snovi su puki odraz realnosti, razlike se samo ja­vljaju ako obraćamo pažnju na nijanse.

Lako je objasniti život srećnog čoveka, ali, sa koliko reči iskazati tugu... Kada zagrebemo dublje, ispod loše karme, trnci prođu niz vrat i tada lice obuzme plač. Zato priča o prošlosti i nije prošlost, jer ona već vekovima lu­ta, negde među ljudima i senkama. Učini se ponekad da bajkom možemo objasniti sve i da kašika šećera može umrtviti gorčinu u očima. A šta je sa srećom i ljudima, šta je sa količinom ljubavi koja daje život i umrtvljenima?  

Ova knjiga čitaoca upućuje na odgovore da smo delom sami odgovorni za svoje sudbine, ali, i da čar­oli­ja koja luta uvek naiđe na pravog saputnika. I kada ra­zmišljamo kao deca (mada je čovek doveka dete, sva­kog trenutka kada ga mašta savlada) vidimo onu pra­vu stvarnost.

Tada i snovi i lutka progovore.  

Anita Milanov

Profesor srpskog jezika i književnost

Ružica Tenkeš

„Lice" 

(u suprostvom smeru tekst knjige autorke Lovrenke Kupres "Naličje")

poezija

recenzent: Nera Legac Rikić

ilustracije: Nada Popov

Lovrenka Kupres

„Nalicje"

(u suprostvom smeru tekst knjige autorke Ružice Tenkeš "Lice")

poezija

recenzent: Nera Legac Rikić

ilustracije: Nada Popov

Lirske ispovesti žena retko čitamo i o njima ra­mi­šlja­mo. Tužna priča jedne žene koja teče u setnom to­­nu, ali se na mahove, kao, pridigne i pokaže da je u stvari snažna i bi­stroumna u svojoj zamisli da se ra­zo­tkri­je - takva je poetska priča Ružice Tenkeš i njene kćeri Lovrenke Kupres, koje se kroz lirsku priču, koju nam ovde predstavljaju, zbližavaju na veoma poseban način. Istovremeno, u pesmama u stihu kao i u pe­sma­ma u prozi vidimo da obe odišu jednostavnošću izraza, obi­­čno­šću svog jezika i na lagan način nam predstavljaju kroz reči svoj život, muku, tugu i patnju koju su proživele svaka za sebe. U ovim lirskim ispovestima oseća se velika tu­ga, očaja­nje, na mahove osuda života koji je odvojio, a za­tim ponovo povezao sudbine ove dve žene. Kada žene otvo­re svoju dušu i na ovakav način reše da svoje priče iz­ne­su u svet, to znači samo jedno, da su hrabre, i da su potpuno svesne sebe same kao i sveta oko sebe. Život ni­je mazio junakinje ovih ispovesti, ali se one ne žale u svo­jim pričama, već jasno kazuju šta misle, kako se osećaju i šta u vezi sa tim mogu još da urade. Hrabro i dirljivo, one na dva jezika, svom maternjem i jeziku države u kojoj žive, kazuju o sebi i jedna o drugoj. U ovim lirskim ispove­stima, koliko god one bile setne, tužne i neraspoložene, goto­vo neprekidno ističu da je najvažnija ljubav i da ih je ona odr­ža­la da uspeju u životu u svemu što su ikada radile. Ta ljubav ko­ja ih je sačuvala da istraju nije samo njihova međusobna, već i prema ljudima koji su ih pratili kroz život bilo kao prijatelji, 

bilo kao životni saputnici.

Mnogo je osećanja u rečima koje ovde možemo proči­ta­ti i ne preostaje nam ništa drugo, nego da se tom poslu potpuno prepustimo i saosećamo sa autorkama u njihovim lirskim ispovestima.

                            mr Nera Legac Rikić, književnica

Ružica Drulović

„Oda ljubavi"

poezija

recenzent: Radovan Vlahović

ilustracije: Silvija Vlahović

Ovi stihovi ne poštuju uobičajene pesničke kodove, već prate unutrašnji ritam pesniknjinog bića, i u njima otkrivamo naraciju u elementima pripovednog koji nam običnim govornim jezikom otvkrivaju ambijent i poziciju stanja koje je uvek spolja iznijansirano bojama trenutnog raspoloženja autorke. Potom dolazi drama unutar pesničkog subjekta, koja je često u rasponu između ekspresije i impresije, prenoseći tako titraje i damare najdubljeg i najintimnijeg pesnikinjinog svetlopisa duše na nas. Treći i poslednji deo svake pesme je nalik mudračkom filozofičnom, može se reći haiku, zaključku koji u svom dualizmu iskaza gotovo uvek nudi višesmisleni i asocijativni odgovor na stanje i zbivanje u prethodnim delovima pesme.

izvod iz recenzije

Radovan Vlahović, književnik

Dr Anica Župunski

„SVETLOPIS VREMENA / TIME WRITTEN WITH LIGHT“

foto - poezija 

elektronsko izdanje na cd-u 

prevela na engleski: Vesna Kovrlija
fotografije: Dr Anica Župunski

Recenzenti: Borivoj Mirosavljević, Milan Ž. Konjević, Darko Stanimirović,

Ana Lazukić, Dušan Živkić, Zoran Đorđević, Radovan Vlahović

I ponovo Feniks izranja iz obala, hrli ka samom sebi, u zagrljaj, rađa se nova Duga. 

Sve ovo posmatrano sa prozora stana, ovekovečeno, sku­pljeno, začinjeno, uveličano, približila nam je Anica svojim uhvaćenim tračcima svetla i pažljivo biranim rečima. 

Započeto kao prva samostalna izložba fotografija 2009. godine, prerasta u neizbežno štivo budućim naraštajima, o ljubavi dve obale i njihovom ponovnom, neizbežnom, spajanju. 

Ostvaruju se moje nade, o novim izazovima kojima nas daruje Anica Župunski, FOTOGRAF I PESNIK.

KMF Dušan Živkić 

Predsednik Foto-kino i video saveza Vojvodine 

And Phoenix emerged again from the banks of the river, it rushed towards its old self and new Rainbow was born. 

Anica watched all these things from the window of her flat and she collected, spiced, magnified and immortalized them and made them closer to us with the help of her caught light rays and carefully chosen words. 

It was established as her first solo photography exhibition in 2009 and it becomes an unavoidable reading selection for future generations that describes love between two banks of the river and their inevitable reunion. 

My hopes about new challenges that Anica Zupunski, A PHOTOGRAPHER AND A POET, gives us are fulfilled. 

KMF Dusan Zivkovic

The President of Vojvodina`s Photo-cinema and Video Association