JNA 35, 23273 Novo Miloševo, Srbija, 023/783-155, banatskikulturnicentar@gmail.com

Violeta Katarina Bjelogrlić: „Dimenzija demencija”

Edicija PROZA
112 strana, broš povez, 2016. god, ISBN 978-86-6029-283-6
 Cena: 400 din
Knjigu možete poručiti puzećem na mejl:
banatskikulturnicentar@gmail.com


Violeta Katarina Bjelogrlić u svojoj knjizi „Dimenzija demencija” nam nudi zbirku priča koja se može shvatiti kao iskošena slika i metafora globalnog sveta koji sve više liči na starački dom gde je demencija stvarnost, i gde savremeni čovek, svakodnevnim bombardovanjem raznim informacijama beznačajnih sadržaja, gubi sposobnost apstraktnog razmišljanja. On zaboravlja vlastiti život i živi po nekoj inerciji, tup i nesposoban da sagleda samog sebe i svet u kome živi. Nesposoban je da kreira, već je sveden na biće koje može samo da konzumira. Taj globalni starački dom trećeg milenijuma je učinio da savremeni čovek svoj govor svodi na nekoliko stotina reči i jednako je nesposoban da misli, da se određuje prema svetu, već živi po svojim nagonima i po zakonima mase, krda, navijačkih družina, ili, pak, gomile na raznim muzičkim spektaklima, što uz zvuke sintetičke muzike koja razbija svaku emociju i dezintegriše um, skače, urla i veruje da je to dobro i da živi punim plućima. Taj globalni starački dom, koga uvek neki ljudi moraju da opslužuju, prepun je sveta koji je utripovao da je nešto posebno a ne poremećena i zatupljena ličnost koja se, u oluji globalno-liberalno-kapitalističkog talasa, pretvara u radno roblje koje maše zastavicama fiktivne slobode stvarnom i pravom životu koji prolazi kraj njega. 

E, u taj i takav starački dom Violeta Katarina Bjelogrlić smešta svog naratora koji servisira sve te pacijente, a usput i priča o njima sa blagom dozom ironije i humora, bez patetike, ali jednako duhovito, na trenutak sa dnevničkom posvećenošću, a ujedno i sa svešću da taj svet, između četiri zida u kome se nalaze njeni junaci, nije tek jedan od mnogih staračkih domova u Beogradu, gde su vredna deca u trci za zadovoljenjem svojih hedonističkih poriva i života ostavila svoje obolele roditelje. Ona nam govori kako je treći milenij pokazao krajnji nedostatak empatije za druge, pa i one najrođenije, govori da svakom od nas preti opasnost da završimo zaboravljeni u bolesti i ludilu u nekom staračkom domu, a ujedno nam pokazuje i lice ostarele Srbije i Evrope koje preti (o, tako silno preti!) da postane naše vlastito.

Izvod iz recenzije
Radovan Vlahović 

U ovoj knjizi vlada logika koju racionalnost ne prihvata, ali sve se u njoj, zahvaljujući autorkinom književnom postupku, odvija svojim tokom. Pacijenti su prihvaćeni kao takvi, govori se njihovim jezikom i rasuđuje njihovom logikom, gotovo do privida uobičajenosti. Oni su u godinama koje su drugima neshvatljivo univerzalne i neiskazive ciframa, razmatraju svoje probleme manjih i većih razmera, od međusobnih čarki do ljubavnih i egzistencijalnih muka. Veština autorke posebno se ogleda u tome što je štivo prožeto specifičnim vidom humora a da nije prešlo izvan granica ukusa, što je predstavljalo opasnu zamku pri ovakvom pristupu tematici.  
Izvod iz recenzije
Slaviša Krstić