Franji Petrinoviću i Selimiru Raduloviću Nagrade „Teodor Pavlović”

Žiri u sastavu prof. dr Sava Damjanov (predsednik), prof. dr Srđan Šljukić i Radovan Vlahović doneo je jednoglasnu odluku da Nagrada „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu pripadne Franji Petrinoviću za knjigu „Konačni izveštaji o ravnoteži” (Akademska knjiga, Novi Sad 2020), a Nagrada „Teodor Pavlović” za životno delo književniku Selimiru Raduloviću.

Nagrade će Franji Petrinoviću i Selimiru Raduloviću biti uručene u petak 1. oktobra u 12 časova u Banatskom kulturnom centru.

Nagrade se dodeljuju u okviru manifestacije Dani Teodora Pavlovića koju organizuje Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada, pod pokroviteljstvom Opštine Novi Bečej. Manifestacija će se održati po dvadeset i drugi put u Novom Miloševu od 25. septembra do 1. oktobra 2021. 

Program manifestacije možete videti ovde: 
https://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2021/09/22-dani-teodora-pavlovica-program.html

 

Nagrada „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu

Nagrada „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu dodeljuje se Franji Petrinoviću za knjigu „Konačni izveštaji o ravnoteži” (Akademska knjiga, Novi Sad 2020).

 

Franja Petrinović (Novi Slankamen, 1957) je srpski književnik, književni kritičar i urednik književnih časopisa. Studirao je u Novom Sadu na Filozofskom fakultetu. Objavio je više romana i eseja. Član je Upravnog odbora Društva književnika Vojvodine. Bio je urednik časopisa „Polja”, novinar kulturne rubrike lista Dnevnik i urednik u izdavačkom preduzeću „Stilos”. Dobitnik je više književnih priznanja.

Dela: Mimezis, mimezis romana, roman, 1983, Tkivo, opsene: povest, roman, 1988. (n. izdanje 2001.), Izveštaj anđela, roman, 1997, Pred vratima raja, eseji, 2002, Poslednji tumač simetrije, roman, 2005, Trauma – stečajne legende, zbirka priča, 2009, Almaški kružoci lečenih mesečara, roman 2011, Popravljač ogledala, roman 2017, Konačani izveštaji o ravnoteži, roman 2020.

Nagrade: nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine 1997, nagrada Branko Bajić 2002, Iskre kulture 2006, nagrada Laza Kostić 2006, Nagrada Stevan Pešić 2010. i Nagrada Dušan Vasiljev 2012.

 

O knjizi (iz kritike Nine Stokić)

Ukoliko bismo želeli da imenujemo nukleus romanesknog triptiha Franje Petrinovića koji čine Almaški kružoci lečenih mesečara (2011), Popravljač ogledala (2017), kao i Konačni izveštaji o ravnoteži (2020), to bi sasvim sigurno bio gubitak ravnoteže. Pobunjenici i njihov trud da se odupru potresima društveno-političkih anomalija u godinama završetka HH veka, kao i u onima koje su usledile, i da se izbore za ideale i pronalazak pravde u obesmišljenim, novonastalim kulisama Novog Sada, tematizovani su u „neuravnoteženim hronikama“ Almaških kružoka lečenih mesečara. Osećaj odbačenosti u Popravljaču ogledala preuzima Sergej Vukelić, kamenslanski povratnik, tragično zapetljan u mrežu sadašnjeg i prošlog, ličnog i sudbine jednako nepodobnih, pesnika Stevana Pavlovića i pisca Jakova Ignjatovića. Junaci tog romana pokušavaju da isprave sliku sveta i upravo u tom pokušaju se krije smisao čitavog Petrinovićevog književnog poduhvata zaokruženog u Konačnim izveštajima o ravnoteži, romanu koji je, kako Vladislava Gordić Petković ističe „novo poglavlje starog beznađa“. Ima li književnost moć da nas izvede iz lavirinta? – pitanje je kojim možemo otključati srž ovog dela.

 

Nagrada „Teodor Pavlović” za životno delo

Nagrada „Teodor Pavlović” za životno delo dodeljuje se Selimiru Raduloviću na osnovu predloga koji potpisuju: Ivan Negrišorac, Milan Micić, Franja Petrinović, Nenad Šaponja, Perica Milutin, Goran Ibrajter i Zoran Đerić.

 

Selimir Radulović (Cetinje,1953) objavio je deset pesničkih knjiga: Poslednji, dani (1986), San o praznini (1993), U sjenku ulazim, oče (1995), O tajni rizničara svih suza (2005), Snovi svetog putnika (2009), Pod kišom suza s Patmosa (2012), O pastiru i kamenu sa sedam očiju (2015), Senka osmog eona (2016, 2018), Dvanaest  (2018), O dukatu s likom starca (2020), knjige izabranih pesama: Po licu noći (1996, 1997), Knjiga očeva (2004), Gde Bogu se nadah (2006), Izveštaj iz zemlje živih (2009), Svetlo iz očeve kolibe (2011) i knjige izabranih i novih pesama: S visa sunčanog, strašnog (1999), Kao mirni i svetli vesnik (2008), Pesma s ostrva siročadi (2010), Dah male molitve (2017), Ispovest tumača carevog sna (2019).  

U izdanju Srpske književne zadruge i Pravoslavne reči objavljena su mu Izabrana dela (I–V). O njegovom delu objavljeno je više knjiga. Povodom njegovog pesničkog dela objavljena su dva zbornika radova. Autor je pet antologija/hrestomatija. Knjige izabranih pesama objavljene su mu na makedonskom, ruskom, grčkom i nemačkom jeziku.

Za svoj književni rad dobio je Novembarsku povelju Novog Sada, Iskru kulture, Pečat varoši sremsko-karlovačke, Kočićevo pero, Nagradu Proljetnog sajma u Banjaluci, Nagradu Teodor Pavlović za najbolju knjigu, Vukovu nagradu, Nagradu Miodrag Đukić, Nagradu Simo Matavulj, Povelju Morave, Nagradu Knjiga godine Društva književnika Vojvodine, Nagradu Despotica Angelina Branković, Nagradu Kondir Kosovke devojke, Teslinu golubicu, Medalju Konstantina Filosofa, Slovenske unije iz Češke, Nagradu za životno delo Kulturnog centra Vojvodine Miloš Crnjanski, Nagradu Đura Jakšić, Zmajevu nagradu Matice srpske, Nagradu Laza Kostić, Nagradu Stevan Pešić, Zlatnu medalju za zasluge Predsednika Republike, Orden Svetog Stefana Lazarevića, Svetog Sinoda Srpske Pravoslavne crkve, Nagradu Milan Bogdanović, Povelje za životno delo Udruženja književnika Srbije.

Upravnik je Biblioteke Matice srpske. Živi u Novom Sadu.

 

Iz predloga za nagradu

Pisanje, za Selimira Radulovića, savremenog srpskog pesnika, predstavlja način približavanja čoveka Apsolutu, a kad imamo u vidu i teurgijsku funkciju umetnosti, onda je to takođe i mogućnost dosezanja do Boga.

Već od samih naslova njegovih pesničih knjiga,  očigledno je da ovaj pesnik pridaje umetnosti religiozni vid; potom, uz estetski, i etički vid; pri tom, ostaju da egzistiraju, uporedo, nacionalna tradicija, prošlost i sadašnjost, mitsko i realno, univerzalno i svakodnevno.

Poezija prožeta religioznim duhom u Srbiji je posle Drugog svetskog rata bila potisnuta na margine, uklonjena iz antologija i čitanki, da bi se poslednje decenije HH veka počela vraćati, najpre u kontekst savremene srpske književnosti, a potom i u širi korpus srpskog duhovnog (ili religioznog) pesništva.

 

 

Teodor Pavlović (1804–1854), koji je rođen u Karlovu, današnjem Novom Miloševu, bio je obnovitelj i reformator Matice srpske, njen prvi sekretar, urednik „Letopisa” Matice srpske, osnivač Galerije Matice srpske, osnivač prve muzejske zbirke u Srba, novinar i rodonačelnik žurnalistike u Srba, advokat, književnik, prevodilac – jedna od najistaknutijih, a nepravedno zaboravljenih, ličnosti srpskog naroda u prvoj polovini 19. veka, čije je pregalaštvo dalo trajni doprinos srpskoj kulturi.