Radoje Drašković: „Čika Uroš" (monografija o Urošu Prediću)

Knjiga Radoja Draškovića o našem slavnom slikaru Urošu Prediću, naslovljena je sasvim jednostavnim naslovom – „Čika Uroš”. Ta, pomalo neočekivana, prisnost iskazana u naslovu, zapravo je koncepcijska okosnica ove knjige, ošigledno napisane s puno elana i ljubavi. Jer, pisac Drašković, slikara Uroša Predića doživljava kao stvaraoca velikih umetničkih dometa, ali i kao ličnost izrazite čestitosti koja zaslužuje izuzetno poštovanje. Osim toga, Drašković je oduševljen činjenicom da je Predić njegov sugrađanin, čak najslavniji žitelj Orlovata, sela u Banatu, o kojem takođe piše s ne manjim oduševljenjem. Taj sasvim specifični „orlovatski ugao gledanja” je primaran u strukturi ovog zamašnog štiva. Zabeležene su brojne anegdote i događanja koja su ostala zapamćena među Orlovaćanima. Uroš je rođen 1857. godine u Orlovatu, kao peti i najmlađi sin sveštenika Petra Predića i majke Marije, rođene Ilijević, poreklom iz Crepaje. Dečak je veoma brzo naučio da crta i piše, te je zbog toga rano (još 1862) upisan u srpsku osnovnu školu u rodnom mestu, da bi je potom, kao devetogodišnjak, nastavio učenje na nemačkon jeziku u Crepaji, a završio u Pančevu, gde se potom upisuje u tamošnju gimnaziju. Pančevo je mesto konačnog otkrivanja Predićevog slikarskog talenta te nije čudno što se neposredno potom, 1876. godine, upisuje na slikarsku Akademiju u Beču. To školovanje je, naravno, formiralo njegov slikarski stav – Medaković zapaža, u jednoj studiji o Prediću, da je upravo tadašnji bečki profesorski kadar istupio „kao branilac tradicionalnog slikarstva, kao apologet klasicističkih i pritajeno romantičarskih, bečkih likovnih formula“. Uroš je vredni i uspešni sudent, stipendista Matice srpske, dobitnik vredne studentske nagrade „Guldenpreis” koja mu je dodeljena za virtuozno naslikanu „Naburenu devojčicu”. Ne samo ta slika, već u najranijem periodu, otkriva karakter budućeg Predićevog slikarstva – uzvišeni karakter klasicističkih prizora iz slavne prošlosti on će podrediti životnijim slikama, temama koje su primereniji duhu njegovog banatskog zavičaja, tadašnjeg ovdašnjeg senzibiliteta i svetonazora – uvek s nastojanjem da bude didaktički ubedljiv, moralan i poetičan. Takvim se može smatrati čitav njegov slikarski opus – od ranih bečkih ostvarenja, preko ikonopisa, žanr scena, brojnih portreta – pa sve do poznih pejzaža naslikanih pred kraj života, viđenih s prozora njegovog beogradskog ateljea… Pisac Radoje Drašković je potpuno osetio i prozreo svu tu neraskidivu prirodnu povezanost Predićevih životnih i umetnićkih ideala. Zbog toga je na predstrani ovog svog spisateljskog dela i postavio jednu par exellence karakterističnu Predićevu misao: „Zar to nije sreća? Ne imati ništa samom sebi zameriti, održati se prav i čist u jednom smućenom dobu, gde je talog izbio na površinu i prigušeni životinski nagoni drsko razjapili svoje nečastive čeljusti – zar to nije sreća?”

izvod iz recenzije

Sava Stepanov

Kada se pročita rukopis ove knjige, koja već svojim naslovom implicira prisni ton kojim će biti osenčena, jasno je da je pisac bez ikakve konkurencije najbolji poznavalac mesne i okružne faktografije, idioma i relacija lokalaca koje su često na granici apokrifa. Možda izgleda da je od manjeg značaja, ali mora da se zapazi kako je, pored faktografije, i Draškovićeva ortografija toponima i imena besprekorna. U svom delu je naročito posvetio pažnju detalju i verodostojnosti. To da je samo za neki određeni podatak ili precizno ime istraživač belodano morao da pretraži gomilu materijala, te jedan podatak unakrsno proveri preko više izvora, to može da prepozna samo neki istoričar umetnosti koji se bilo kada poduhvatio sličnog, po pravilu nezahvalnog i beskrajno iscrpljujućeg posla. 

Drašković na nesumnjivo stručan, ali i zanimljiv način u svojoj najnovijoj knjizi maestralno prožima oba ova aspekta kreativnog procesa, životne okolnosti i umetničke kreacije jednog majstora likovnog stvaralaštva (knjiga je bogato ilustrovana svim najznačajnijim Predićevim delima!), ukazući na njegove lične veze sa drugim ličnostima koje su na svoj način oblikovale epohu (npr. veleposednik Bogdan Dunđerski, Mihajlo Pupin, Pera Dobrinović...).

Tu su i dragocene fotografije, kao i bibliografija.

Veoma je važno istaći da je u ovom vanredno važnom projektu, pored uglednog izučavaoca, uključen i ne manje istaknut izdavač. Naime, Banatski kulturni centar je već potvrđen kao visokoprofesionalni izdavač ovakve i srodne vrste literature koji je apsolutno usaglašen sa svim najvišim produkcijskim standardima, redovno zapaženo učestvujući i na beogradskom i na novosadskom Sajmu knjiga.

Uveren sam da će knjiga "ČIKA UROŠ" od sada biti nezaobilazan izvor podataka koji će obogatiti ionako oskudnu literaturu o jednom od dva najveća domaća slikara ove epohe.

izvod iz recenzije

Slobodan Ivkov, istoričar umetnosti

Maja Pantelić: „Vrtlog vremena"

Edicija PRVA KNJIGA

Radnja ovog romana smeštena je u stari Rim i u njemu se prepliću ljubavna i ratna tematika. Večna tema umetnika svih vremena, borba između Erosa i Tanatosa (odnosno, doslednije podneblju u kojem se radnja romana Vrtlog vremena odvija, Kupidona i Morsa) ni u ovom rukopisu ne dobija pobednika, to jest, i jedno i drugo božanstvo smenjuju se uzastopno na pobedničkom tronu. Maja Pantelić zagle­da­na je podjednako u oba ova principa i svojim romanom pokušava da ih pomiri. Ako ne njih, a ono makar da pomiri njihovo viđenje u očima ljudske vrste, vrste smrtnika i ljubavnika, na čijem polju se ova borba neprestano odigrava.

izvod iz recenzije

Slaviša Krstić 

Maja Pantelić nas u romanu Vrtlog vremena vodi kroz jedan period moćne imperije opisima nepokolebljive želje za pobedom i upornosti za osvajanjem vlasti, moći i dominacije. Autorka nas veštim opisima urbane svakodnevnice tadašnjeg života vraća u prošlo vreme, vreme običaja, neprestane borbe za opstanak, vreme prezira, ideološke moći i neizostavne ljubavi.

izvod iz recenzije

Ljiljana Grošin

Dragan Pop Dragan: „Kukuriku haiku"

Ilustracije: Nikola Vlahović Nikasso

Nevelika po svome obimu, knjižica Kukuriku haiku našeg rasnog, banatskog i srpskog pesnika Dragana Pop Dragana, je taman po meri da kukurik poezije odjekne i poremeti san nekim novim junacima naše političke stvarnosti, koji su prikovani za svoje postelje, koje me sećaju na ležeće policajce kao simbole, bez velike kontrole državne moći u rukama sa išijasom, koji im u nedostatku pravog i istinskog poštenja i samopouzdanja čini da se nezdravo savijaju u hodu i u predstavljanju našeg naroda pred drugim narodima, unjkavo i udvorički nasmešeni, spremni da zarad malo naklonosti, kako političke tako i materijalne, izdaju sve ono što im je sveto, ili bar ono što duh tradicionalne satirične i rodoljubive poezije smatra za sveto.

(...)

U knjizi Kukuriku haiku, tandem Dragan Pop Dragan i Nikola Vlahović Nikasso je, za razliku od dnevno političkih gibanja koja imaju rok trajanja, neprikosnovi dvojac koji je proizveo jedan po svemu neobičan duhovni postulat koji nema rok trajanja.

Izvod iz recenzije

Radovan Vlahović

Simon Grabovac: „Zingiber" (prevod dela „Isiot" na nemački jezik, preveo Johann Lavundi)

Ilustracija naslovne strane: Ljubimir Vučinić

Worte sind manchmal nur Ausgrabungen ähnlich; diese so poröse und bösartige Wahrheit über unsere kurzlebigen Überzeugungen und Begeisterungen, dazu auch noch über die schicksalhaften Glossen, die sich nur in manchen und angeblich gottgegebenen Augenblicken anvertrauen, überlegt Simon Grabovac mit größter Aufmerksamkeit, nicht im Geringsten blind für die Wracks desjenigen Restes der Welt, die vor uns stattfand. Im Übrigen, die Vorfahren, mit denen er zu Lebzeiten nicht kommuniziert hatte, weder im unmittelbaren Gespräch noch als Mitreisender, bleiben überwiegend Helden dieses Buches, das sich auch mit dem Phänomen des Gedichts wie mit einem brüchigen und unausgeglichenen Gewebe befasst. So des Öfteren auch das Bewusstsein über sich selbst werdend, trachtet sein Gedicht danach, uns in zerknitterten und zweifelhaften, in jedem Fall verschiedenartigen Lebensläufen als Opfer zu erkennen; als die jenen, die seit langem aus dem Paradies vertrieben wurden. Der Stuhl, den sein Vater in einem der Gedichte schuf, so symbolisch Material und dennoch so pragmatisch, ist gleichermaßen konfrontiert mit unseren Nebelregen, unserer Verlangsamung, unserem Anschein der Metaphysik. Uns, die Wachen, gibt es nicht allzu viele - als ob eine der scheinbar lässigen Botschaften dieser Poesie wäre; der Poesie. die sich nun zum Schein mit den sogenannten Randthemen des Bestehens beschäftigt, doch sich im Grund sehr um das Wesentliche selbst schert. Für die Entstehung durchaus edelmütig. Anders als in früheren Phasen, bangt Grabovac jetzt vor der fest begrenzten, im Voraus fixierten Situation des Verses. Alles irrt herum, alles meldet sich bei ihm nebeneinander, alles zeichnet sich auf dem Seismographen des inneren Bewusstseins über die Existenz schier fluid ab. Das will sagen, dass sich auch in diesem einmaligem Buch die Kohäsion des Zingibers wie eine neue Raserei meldet. Deswegen kann man schon jetzt sagen, dass das Erkennen die erste, im ersten Augenblick brutal gestrickte Verschwörung nicht der Sprache, sondern unserer gesamten Feinfühligkeit ist. (Wo wir schon bei der Sprache sind, Grabovac kalkuliert, in seinen oft komplexen Strukturen, fröhlich, aber auch knabenhaft verspielt, um nicht ausgelassen zu sagen, mit mehreren Ebenen der direkten und indirekten Rede, der essayistischen Handschrift, des schon legendären Erinnerns derer, die es nicht mehr gibt und die nur noch in unserem selbstsüchtigen und oft vergesslichen Gedächtnis ruhen.) Das Gedicht ist manchmal „ein kurzer verkürzter Vergleich“ und als ob es möglich wäre, dass es sich in allem versucht: In der Überlieferung, in der passierbaren Kurve, dennoch überholend mit verrückt machenden Geschwindigkeiten. Das Gedicht ist hier jetzt auch ein glücklicher Stillstand, fast dem Solstitium und der ausgeglichenen Reife der Überlegung ähnlich. Zweifellos zeugt es jetzt reichlich von der reifen Expression, auffrischender Prosodie, wundersamer Imagination eines des reinsten Lyrikers seiner Generation. Grabovac erreichte, wie es scheint, als erster diese gedankliche Tagundnachtgleiche, trotz Hindernissen, trotz Wilderern der Ordnung, trotz der Abgeschiedenheit selbst.

Draško Ređep

Mirjana Brkljač Hemun: „Poljubac"

Foto-ilustracija naslovne strane: Senka Vlahović Filipov

Junaci i junakinje Mirjane Brkljač Hemun se, pred čitaocem, uglavnom nalaze kao na ispovesti, oni su marginalci i polusvet, mada sebe tako ne doživljavaju. Oni su slobodni da, u nemogućnosti da na drugi način ostvare svoju slobodu, utroše je na onu prostu filozofiju koja kaže use, nase i podase. Budući da su lišeni one sofisticirane Don Žuanske estetike i zakinuti za onu Kazanovinu erotiku koja nosi elemente božanske ljubavi i sladostrašća, Mirjanini junaci su samo blede senke koje upražnjavajući i vapeći za seksualnim i polnim činom traže način da se kroz orgazmičko zadovoljenje svojih bioloških poriva iskupe u sopstvenim očima za sve promašenosti koje su tokom života učinili sebi i drugima.

Izvod iz recenzije

Radovan Vlahović

Ljubica Vukov Mihajilo: „Hodaj"

Ilustracija naslovne strane: Ljubica Vukov Mihajilo

Ljubica Vukov Mihajilo je svom književnom triptihu dala naziv „Hodaj“ što sam shvatio kao osnovnu temu ove knjige koja mi, već sama po sebi, moćno zvuči i asocira me na večno kretanje i stalnu borbu da se uprkos svim nedaćama držimo uspravno i da čovečnost nema cenu u ovim vremenima kad se ljudskost tako malo vrednuje. Sama reč hodaj zvuči kao imperativ, zapovest, ali i molba, preporuka da se ne odustaje na putu samoostvarenja snova koji su često neuhvatljivi i nedostižni, ali vredi putovati i hodati ka njima. Na nama je da im se stalno približavamo i da im težimo. Svrha hodanja i putovanja nije cilj, koliko samo putovanje, jer nas ono ispunjava snagom, energijom i radošću, a da bi sve to uspeli, neophodno je mnogo vere u neponovljivost života i ljubavi kojom bi se isti oplemenio.

Iz Predgovora

Radovan Vlahović

Vrednost ovih rodoljubivih pesama je u samom načinu iskaza, pesničkoj tkanici u kojoj nema niti od bojnih pokliča, krvi i junačenja, mitologiziranja pobeda i stare slave, žala za izgubljenim i nedoknadivim iz davno minulih vremena, dakle u samom pesničkom iskrenom pristupu afirmisanja pripadnosti svome narodu, a ne na suprot drugima, izvesnom zazivanju bratstva i okupljanja oko izvornih i suštinskih vrednosti naciona, hrabrenju otpora zlu i beznađu, građenju sabornosti i čuvanju dobrote u čoveku. Moderne su i nimalo starinske ove pesme i lepa su prethodnica središnjoj knjizi, koja je, koliko pamtim arhitektoniku ranijih Triptiha, uvek ispunjena, u glavnini, zavičajnim pesmama posvećenih reci detinjstva, Tisi. Meni su te središnje knjige najbliže i najdraže, jer su najlirskije i najpoetskije i najviše govore o Ljubičinom osećanju sveta.

Izvod iz recenzije

Pero Zubac

Krik za Kosovom i Metohijom je snažan iz dubine pesnikinjinog bića, njene reči imaju snagu čina, ona između pevanja i delanja stavlja znak jednakosti. Njen govor je jednostavan, neposredan, povremeno (naročito u prvoj celini) gotovo kolokvijalni jer je njena ciljna grupa svaki čovek, ne samo pasionirani čitalac poezije. Ona se obraća svima jer svi se moramo urazumiti i spasavati šta se spasiti da. Ona govori kao Gea, majka Zemlja, kao majka Jugovića na zgarištu uništene postojbine, leleče i bodri, opominje na prokletstvo za izdaju, podseća na čast i čest, moranje da se bude na visini predačkog etalona.

Izvod iz recenzije

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Kraj je njen početak. Ljubica ukazuje na kosmos, na veru, na pamćenje, na dva pravca, na sreću, na trenutak, na vrtlog i na kraju se naš um i njena stvaralačka energija, satkana od emocija, prelivaju sa vodom Tise.

Njen silovit temperament dolazi do izražaja u petom triptihu, te ga toplo preporučujem za iščitavanje.

Izvod iz recenzije

Mr Jovan Mihajilo