JNA 35, 23273 Novo Miloševo, Srbija, 00381(0)69/783-155, 00381(0)63/644-369, banatskikulturnicentar@gmail.com

Slaviša Krstić: „Ovde i sad (roman o nenapisanim pričama)"



Tu, nazovimo je sada, mistifikaciju oneobičavanjem, Krstić nastavlja iz priče u priču oblicima modalnog glagola moći (mogao bih, mogao sam), kako bi zaokružio senzacionalnost svoje početne namere. U većini priča njemu je to pošlo za rukom, jer ima lepu, jasnu, preciznu rečenicu, ne narodnog pripovedača, već onoga koji kroz pripovedanje misli i promišljeno saopštava. Za njegovo pripovedanje mogli bismo reći da je analitičko poniruće, otuda i mogućnost jasnoće i esencionalnog iznošenja suštine stvari o kojima piše. Zato su one recepciji svojom prepoznatljivošću jasne jer se pripovedač opisom dotakao njihove suštine, ne oblika, već bića.

Ova knjiga je zanimljiva i žanrovski. Reč je o tome da njenom sadržinom i formom Krstić pokazuje, ne samo da je roman, kao forma, i danas u nastajanju, već da je to slučaj i sa kratkom pričom. Na planu sadržine, Krstić dokazuje, kao nekad Vasko Popa u poeziji, da sve može biti predmet opisa. I to su neke od osnovnih poetičkih karakteristika ovog pisca. Naime, reč je o tome da on na vanredno lak način uspostavlja korespodenciju između mikro i makro kosmosa, vidljivog i nevidljivog, materijalnog i duhovnog. Da to pokažemo na primeru jedne od Krstićevih priča, navodimo je u celini: „Mogao bih napisati priču o zrncima koja svetlucaju. Ostaju na ovim slovima pošto mi je olovka ispala u pesak. Namera mi je i bila da o pesku pišem. Smišljam sledeću reč: mrav. Pogled spuštam sa hartije notesa na plažu čiji je površinski sloj, neobično, ispucao kao kod nas zemlja: jedan, izbezumljeno, juri, na svaku stranu po nekoliko koraka. Nadam se da nije zbog mene zalutao: u pesku, baš kraj njega, jedan je otisak mog stopala. Ne, ne može biti da je to. Izgubljen u vremenu, kaže stih uvodne pesme jednog od mojih omiljenih albuma. Pesak je potrošen, ostalo je samo mastilo.“

izvod iz recenzije
dr Predrag Jašović


Dok listam rukopis ove knjige, koja mi već na samom početku čitanja veoma prija, jesen je, tiho, pred kišu popodne i sa kompjutera mi dopire jedna melodija: „Nežnost“ od Rahmanjinova. Opušten sam, a kraj mene je isključen mobilni telefon i, kao pred neki dugo čekani put, krećem u iščitavanje ovog rukopisa koji mi se otvara kao kaleidoskop nudeći mom radoznalom oku, pripovedanjem, jednu po jednu pesničku sliku u kamernoj atmosferi, sa usporenim vremenom i pokretima... I preliva se u meni stvarajući u duši jedan savršeni lirski umetnički doživljaj. Kako se čitanjem otvaraju narativne rampe, tako se u meni budi jedna po jedna asocijacija koja navodi da u sebi, u drugom nivou svesti, dopričavam Slavišin roman asocijacija sa povremenim didaskalijama koje liče na slike flamanskih majstora. Onako osunčane i koloritne, te slike nas kao posmatrače, nakon dužeg gledanja, gone da ih probudimo, da ih oživimo kako bi nas lagano vodile do svake sledeće slike stvarajući utisak prijatnog putovanja.
U ovom romanu, koji je sastavljen od nenapisanih priča, od priča koje čitalac u sebi dopričava, narator je ujedno i glavni junak i autorov alter ego koji, u prvom licu, nas stapa sa sobom, uvlači i identifikuje, a da to i ne primetimo i na jedan čudesan način uvodi nas u ulogu koautora i ispovednog subjekta dajući nam šansu da tokom čitanja u svesti domislimo usputne asocijacije sopstvene ispovesti.

izvod iz recenzije
Radovan Vlahović