JNA 35, 23273 Novo Miloševo, Srbija, 023/783-155, banatskikulturnicentar@gmail.com

Ana Vidmar: „Glasovi i boje / Glasovi in barve / Voices and colours”

Izložbeni katalog
16 strana, broš. povez, 21x24 cm, 2014. god.

Dela Ane Vidmar možda su karika koja nedostaje u daljoj evoluciji vizuelne umetnosti, beočug koji postavlja pitanje važnog razmeđa. Ona su u nekakvom limbu između dva univerzuma, sveta figurativnog i sveta apstraktnog, sveta naracije i sveta apstrakcije.
Neki od njenih ciklusa, pogotovo istraživanja u periodu između 2012. i 2013. godine, ovu tezu osnažuju, a granicu između čiste likovne i primenjene umetnosti, ako već sasvim ne poništavaju, a ono je šire, razvodnjavaju i čine maglovitom. Nisam siguran da će se ovakav opušteni pristup bezrezervno dopasti likovnim kritičarima-konformistima koji teže lagodnoj poziciji da umetnike svrstavaju u nekakve šablone; u fioke, kako bi se to reklo kolokvijalno. Ovakvima će sigurno biti lakše kada zaključe da evidentno mogu da ocene kako umetnica ima ujednačen pristup, prepoznatljiv stil ili odličan osećaj za kompoziciju.
Ovo integrisanje čiste i primenjene je i inače spontana intencija mnogih umetnika različitih orijentacija na prelasku iz dvadesetog u dvadeset i prvi vek, od ilustracije, preko digitalne grafike i fotografije, pa do kompjuterskih printova. No, Vidmarova se od njih odvaja, jer njena dela nemaju problem koji ima većina onih koji su zagazili u ove vode varljive dubine. Naime, ona nema dilemu oko prirode originala. Slike su joj kreirane rukom, četkicom, većinom likovnom tehnikom akril, a sasvim je svejedno da li je podloga na kojoj su realizovane šper-ploča, platno ili nešto treće. Najvažnije: reč je o unikatima.
Vidmarova, s jedne strane obuzdava apstrakciju, a s druge relaksira figuraciju.
Ona se vraća raskrsnici na kojoj se odvajaju čista i primenjena likovna umetnost i tu na raskrnici pravi nekakav svoj autentični kružni tok koji do sada nije postojao, redizajnira prostor i dograđuje klasično projektovanu, do sada, činilo se, jednu nepromenjivu, uhodanu, neupitnu i definitivnu trasu.

Izvod iz prikaza Slobodana Ivkova, istoričara umetnosti


Ana Vidmar je slikarka velikog dara za otkrivanje i prenošenje na platno, kaligrafskim i slikarskima metodama, svekolike potrebe savremenog čoveka za samospoznajom i vizualizacijom unutrašnjih nesvesnih simbola i fleš bekova, misli, ideja, doživljaja, čija se strukturalna grafema ispisuje na njenim slikama.
Slike Ane Vidmar nas sećaju na neoavangardnu poeziju po svojim znakovnim i strukturalnim simbolima koji su nekada ništeći tradiciju stvarali novu tradiciju sa kraja dvadesetog veka koja je trebala, nova i sveža, uz pomoć modernih tehnologija, da nas povede u treći milenijum. Ali za razliku od njih, Ana Vidmar u svoju vizuelnu slikarsku poeziju unosi elemente tradicionalne kaligrafske veštine gde nam poručuje da neoavangarda, signalizam i raskid sa tradicijom u njenom slučaju nisu mogući i delotvorni, jer samog subjekta, to jest stvaraoca, potire i čini ga robotom. Anine slike su pobuna protivu robotiziranja čoveka i ona, stvarajući svoje stilizovano pismo i stihove na slikama, govori da sve ima smisla, ako postoji čovek, stvaralac, u svoj punini kreativnosti, koji slova i reči pretače u jezičke umetničke slike, koje plove emotivnim pejsažima i govore o našem stvarnom i zaumnom biću otvarajući nove prostore za doživljavanje unutrašnjih damara i lepota, naših čuđenja i sadejstvovanja sa svetom koji je u nama i sa onim svetom koji nas okružuje i daje se i nameće kao neprikosnovena stvarnost.
Slike Ane Vidmar su svojevrsna korespodencija sa slikarskim tendenecijama iz prethodnih stoleća, a naračito druge polovine dvadesetog veka, kada se počeo ustoličavati nihiliznam i raspadanje pa i nipodaštavanje svega što je stvoreno, dakle, Ana nam u trećem milenijumu govori da se moramo ponovo i iznova vratiti sebi i iz mnoštva glasova u nama izabrati onaj koji nam se najviše pokazuje kao identifikacija naše ličnosti, da mu se treba posvetiti, sa mnogo ljubavi, emocije i majstorstva življenja dati mu jedno vreme, koje mu ona na svojim slikama daje, obeleži ti ga, spoznati i uza sve humanizovati, kako su nekada činili stari majstori i dati mu pečate našeg vremena i naše neponovljive ličnosti. 

Izvod i prikaza Radovana Vlahovića, književnika