104 str, broš. povez, 21 cm, 2022. god.
ISBN 978-86-6029-555-4
Cena: 800 din
Едиција
ПРЕВОДИ
*
Редактор
Радован Влахович
Уредник
Радован Влаховић
*
Перевод на сербский
Виолета Белогрлич
Превод на српски
Виолета Бјелогрлић
Слово переводчика
Очень трудно, почти невозможно говорить о поэзии Марины Ивановны Цветаевой и не повторить того, что уже сказали многие великие. Марина Ивановна не только свою поэзию, но и всю свою жизнь подчинила внутреннему голосу, внутренней мелодии, которую она слышит и следует. Она использует слова, ощущая тональность, ритм, мелодию в каждом, и упорядочивает их таким образом, чтобы передать то что она чувствует и что хочет выразить. Если онa не слышит мелодию, то нет и песни. Посвященная этому самому сокровенному чувству, она позволяет ему нести её (поэтому куда бы она его ни взяла) и не останавливается до тех пор, пока слышит его внутри. Часто в состоянии экзальтации она режет стихи резкими чертами, черточками, потому что это единственное средство, способное дать картину состояния ее духа в момент когда она пишет, вернее, во время пения своих мыслей и чувств. Пережить поэзию Марины Ивановны значит услышать мелодию ее мира, почувствовать, увидеть ее чувства и, наконец, понять ту великую силу, которая переполняла и заставляла всех отдаваться. Марина Ивановна не знала об «остатках» ни в стихах, ни в жизни. Вот почему ее поэзия так близка сердцу людей, которые должны инстинктивно чувствовать - вот тот из нас, кто не побоялся любить изо всех сил, без меры и до конца.
Реч преводица
Говорити о поезији Марине Ивановне Цветајеве а не поновити што су већ многи великани рекли веома је тешко, готово неизводљиво. Марина Ивановна је не само своју поезију, него о сав свој живот подредила унутрашњем гласу, унутрашњој мелодији коју чује и за којом иде. Она речи користи тако што у свакој осети тоналитет, ритам, мелодију, и тако их слаже да могу дочарати оно што она осећа и што жели да изрази. Ако не чује мелодију, нема ни песме. Посвећена том најинтимнијем осећају, она пушта да је носи (па где је однесе) и не зауставља се док год чује то у себи. Често у стању егзалтације, пресеца стихове оштрим резовима, цртицама, јер је то једино средство које је у стању да донесе слику стања њеног духа у тренутку док пише, боље речено док пева своје мисли и осећања. Доживети поезију Марине Ивановне значи чути мелодију њеног света, осетити, видети њена осећања, и напокон разумети ту велику силу која је обузимала и терала да се сва преда. Марина Ивановна није знала за „остатак” ни у поезији, ни у животу. Зато је њена поезија толико блиска срцима људи који морају нагонски осетити — ево једне од нас која се није бојала да воли свим силама, без мере, и до краја.
