Urednik
Simon Grabovac
Zdenka Valent Belić
Andrea Beata Bicok
Metafizička
misao u stihu Radovana Vlahovića sagledava temeljnu prirodu stvarnosti. Ovaj pesnik
se u svom svakodnevnom življenju, što se posledično pretače i u njegov književni
rad, bavi samom suštinom stvari i stvarnosti, uvek nadilazeći i lebdeći iznad pojava
čulnog sveta, čak i onda kada je čulno u vidu pesničke slike prisutno u tekstu.
Čini
nam se da se poezija Radovana Vlahovića u potpunosti poklapa sa mogućom definicijom
ove filozofske discipline zato što autor njome nastoji da pronikne u prirodu postojanja,
prostora,
vremena,
uzročnosti,
te u suštinu odnosa uma i tela, supstance
i svojstava, mogućnosti i stvarnosti… Stoga
i sobu – u naslovu, a zatim u tekstu – čitamo kao metaforu metafizičkog stanja svesti
u kom se sve ove kategorije prožimaju i stapaju u celoviti doživljaj sveta i čoveka-svesti
u njemu. Prostor slobode. Prostor disanja i sopstva. Prostor razumevanja sebe ovde
i sada. Soba je ujedno metafora izmaštane sreće čija je snaga realna, ako ne i veća
od stvarnosti same.
Vlahović peva iz „žudnje za radošću u saglasju sa umilnim glasom tvorca neba“ i zna da je to iz zbirke u zbirku, iz knjige u knjigu, jedna te ista melodija, koja se svakim danom, kako sam pesnik kaže „penje ka tvorcu svemira“. Radovan je jedan od onih izabranih, kom je u uzglavlje kolevke uz snažni energetski naboj kuće Vlahovića darovana izuzetna energija, kako bi izneo svoju posebnost i od tada živi stvarnost koja je njegov san, a u kojoj svakodnevno uspostavlja ličnu duhovnu vertikalu, osvaja prostor slobode kroz jeres i ludost literature, sam se pozivajući na zenitističko književno nasleđe, a mi bismo napomenuli – u simbolističkoj artikulaciji pesničkog jezika – i koji svim svojim ljudskim i pesničkim bićem teži za zajedništvom, za harmonijom, ljubavlju i komunikacijom, za jedinstvom i bliskošću jer kroz njih se konfrontira sa neprilikama i neblagonaklonim životnim okolnostima. Ostvarujući svoj san, koji je stvarnost, kako je sam naglasio u prethodnoj zbirci pesama Moj san je stvarnost, Radovan Vlahović svakodnevno piše sem dnevnika i poeziju, prozu i druge književne tekstove vodeći se čistom nepatvorenom emocijom koju želi da primi, ali pre svega da pruži ovome svetu. Njegov životni i književni izbor je onaj koji doživljavamo uvek kao drugačiji, jer znamo da je Vlahović čovek, koji će uvek birati put i prostor na kom će biti svoj na svome.
Zato mu i dopuštamo da nas u Sobi koja noću svetli povede u svoj svet, da nas nalije tom čistom, ničim nepomućenom emocijiom kao u pesmi Dok svi spavaju, da ostanemo zajedno sa njim „budni / i bludni / dok svi spavaju“ dok i sami ne zaličimo na pesmu koja se jede velikom kašikom.
Sam naslov ove zbirke, Soba što noću svetli, upućuje nas semantikom
na prostor intime lirskog subjekta, no ne toliko misaone kao u prvoj zbirci, već
emocionalne. Kroz sve pesme zbirke varira se motiv ljubavi kao početka i osnove
svega, a iz tog pletiva potiču sve druge niti kojima se konkretizuje lično poimanje,
doživljaj i iskustvo čovekovog arhetipskog određenja – sposobnosti da oseća ljubav
i usmerava se tim osećanjem kroz svoje postojanje.
Ovde o ljubavi peva veliko životno i pesničko iskustvo. I
na nivou slutnje, ali i direktno iskazano, opevanje ljubavi, strasti I žudnje kao
iskri koje biću daruju osećaj najveće prisutnosti života, prerasta u reminescencije
subjekta koji nije mlad, niti iskustveno i duhovno neuk. Zrelost i starost, te misao
o prolaznoti života važni su u porukama ove poezije. Iako je ovo iskustvo ljubavi
intimno I individualno, ono se ne ograničava samo na ličnu percepciju, već se na
momente uzdiže do prostora kolektivnih pitanja o ljubavi, bliskih svakom ljudskom
biću.
Kroz poeziju zbirke Soba što noću svetli krećemo se kao zagledani
u filmsko platno na kom iskrsavaju slike svakodnevice u kojoj subjekat živi svoje
refleksije u različitim prostorima i prilikama – u konkretnim toposima, ali i u
metafizičkim prostorima snova ili onih koji visoki ljudski duhovi slute, osećaju
i doživljavaju, a koji se opiru preciznom imenovanju i opevanju. Poruke i smisleni
obrasci koje nam subjekat nudi dolaze do nas i kroz direktno poentiranje u stihovima,
i kroz zaključke koji nam se sami nameću kroz emocionalne doživljaje pesama.
Andrea Beata Bicok
