Da odmah raščistimo: nije, dakle, Beket, sa svojim mršavo-sablasnim telom bio u krevetu Radovana Vlahovića, već neka od njegovih knjiga (u pitanju je sinegdoha, podvrsta metonimije, kad deo zamenjuje celinu). Iako pesnik tvrdi da je bio, onako „krakat i suv / kao smrznuti jablan / sa cigaretom u ustima“. Potom jedna paradoksalna slika: „Brzo sam se sabrao / a u stvari trajalo je to nekoliko sati, meseci, godina“. A onda još paradoksalnija situacija u kojoj lirski subjekt beži u tuđi roman (ovog puta Ljudi sa četiri prsta, Miodraga Bulatovića), kako bi iz njega pozajmio „dve gladne, zelene, osisane krmače / da ga lajanjem uplaše i oteraju“. Zašto da ga oteraju? „Mom krevetu sam težak i ja / sa mojim podstanarima u glavi“, priznaje pesnik. Osim Beketa i Bulatovića, među „podstanarima u glavi“ javlja se još jedan pisac, koji je i sam u jednom trenutku bio sumašedšij, ili poludeo, veliki ruski pisac Gogolj (Nikolaj Vasiljevič Gogolj), tj. njegov čuveni šinjel. Pod tim šinjelom je, očigledno, nastala i ova duga pesma, kao i većina drugih u ovoj knjizi.
Ironična, fantazmagorična, paradoksalna pesma, „Šta traži Beket u mom krevetu?“, nije bez razloga na prvom mestu u knjizi (i pozajmila joj zajednički naslov), jer je, u osnovi, programska, parabolična, indikativna za ceo pesnički rukopis.
U knjizi je sabrano 35 pesama, različite dužine (od 8 do 100-njak stihova), koje su stihično organizovane. Najčešće već u naslovima pesama, vidljivi su njihovi lirski junaci (tzv. podstanari u glavi u pesnika). Od mitskog pesnika Orfeja, preko francuskog srednjovekovnog trubadura Vijona, velikog nemačkog romantičara Helderlina, francuskog genija Remboa, austrijskog tragičnog pesnika Georga Trakla, osnivača nadrealizma Andre Bretona i američkog „pesnika u kavezu epohe“ Ezre Paunda, do srpskih pesnika, poput velikog Miloša Crnjanskog i naših savremenika, Rajka Petrova Noga, Simona Grabovca, Perice Milutina i Nikole Vlahovića.
Pored pesnika, Vlahovićevi „podstanari“ su i filozofi, poput Kjerkegora i Siorana, kao i prozni pisci: u rasponu od Bokača preko Džojsa i Markesa Gabriel José de la Concordia García, do Čarlsa Bukovskog.
Oni su lektira, junaci i savremenici našeg pesnika, citirani ili parafrazirani, umešani u svakodnevicu, u snove, u misli, a potom i u stihove. Apsurdne situacije (slike) ublažene su činjenicom da su u pitanju onirička stanja pesnika, a ne buncanja, imaginarni dijalozi sa njihovim delom, ponekad i podudaranja, ili prožimanja, nekih životnih situacija i pesničkih slika i metafora.
Zoran Đerić
U svetu u kom „logika je prsla“ sigurno da još uvek opstaje filozofija apsurda,
koja u osnovi svako činjenje i angažman čovekov dovodi u pitanje, obeleživši ga
kao nemoćnu jedinku u okviru nedokučivih sistema koji ga ograničavaju i njime upravljaju.
Zato nije slučajno što se zbirka otvara pesmom „Šta traži Beket u mom krevetu?“,
kojom se izriče pozicija iz koje subjekat zbirke mora nastupiti: pozicija apsurda
postojanja pesnika ili umetnika u apsurdnom svetu u kom odsustvuje svaka logika,
red, jasnoća i stabilan viši smisao. I sam jezik zbirke podsećaće često na onaj
iz proze Miodraga Bulatovića, koja je odabirom sasvim apsurdnih detalja i apokaliptičnih
slika davala duboko potresne doživljaje čiji je smisao bio buđenje iz duhovne obamrlosti
i poziv na borbu protiv besmisla. Ovo je samo jedan primer kako Vlahović maestralno
upotrebljava lične inspirativne preokupacije kao lavinu koja će za sobom povući
paralele sa prošlim iskustvima i time se uključuje u onaj stvaralački milje koji
nikada ne odustaje od borbe za umetnost i smisao koji svetu stalno izmiče.
Iako se ova zbirka završava pesmom „Dragi moj Vitmene“ u kojoj motiv ćutanja postaje dominanta, ono ne treba shvatiti kao povlačenje subjekta zbirke, odnosno samog pesnika pred svetom i njegovim izazovima. Nju treba razumeti kao govor visoke poetičke svesti o moći da se i kroz ćutanje dođe do istina, da se kroz nemost vode najbučniji dijalozi o istinama i da se one utapaju u lične svetonazore kako bi se ovaplotile u rečima u trenutku predodređenom za to. Kao što tišina biva najgušća pred najvećim olujama, tako i pesničko opredeljenje za ćutanje dolazi onda kada duhovno zrenje ide ka svom vrhuncu, pre no što se ovaploti u najvećim i najzrelijim svojim plodovima. Stoga, pesmu koja zatvara zbirku možemo razumeti i kao najavu novih pevanja u sledećim delovima triptiha, kome zbirka Šta traži Beket u mom krevetu? pripada.
Andrea Beata Bicok
