JNA 35, 23273 Novo Miloševo, Srbija, 023/783-155, banatskikulturnicentar@gmail.com

Promocija knjige „Rakija i rane“ dr Milana Micića u Sečnju

09. novembra 2013. godine u većnici Skupštine Opštine Sečanj 
u organizaciji Obrazovno kulturnog centra (OKC) Sečanj i Banatskog kulturnog centra 
održana je promocija knjige 
„Rakija i rane“ dr Milana Micića 
u izdanju Narodne biblioteke „Branko Radičević“ iz Žitišta.

O knjizi govorili: dr Milan Micić, autor, Vesna Ćuk, izdavač, Dušan Milićev, književnik,
i Senka Vlahović Filipov, moderator.

Dr Milan Micić, autor knjige.

Vesna Ćuk, izdavač.

 Dušan Milićev, književnik.

Prisutne je pozdravila i predsednica Kulturno-prosvetne zajednice Opštine Sečanj Dragana Slijepčević.

Senka Vlahović Filipov, moderator.

Publika.




„Čudne su to i na svoj način volšebne sudbine gorštaka sa Banije, Korduna, Bosanske krajine, Like i Hercegovine koje je vihor krvavih događaja zavitlao po svetu, nosio ih do šuma i rudnika Amerike i Kanade da bi ih po povrtaku opet prst sudbine i lakomislenosti ministara bacile u budžake novonastalih država da brane njihove granice, jer, zaboga, ti kvrgavi i čvornovati gorštaci teško napuštaju svoje korene, a kad se sele nose svoje ikone, krstove pa i kosti svojih predaka, sve u potrazi za takozvanom srećom i korom hleba.
(...)
Zato u knjizi pesama Rakija i rane Micić na najdelotvorniji način tim đedovima pušta na volju da govore svojim sirovim i surovim jezikom jednostavnim poput telegramske poruke. Njihova saznanja su okrutna, zato je i jezik koji Micić koristi ogoljen, a sva saznanja staju u poruke, skoro indijanske dimne signale koje su razumljive, škrgutave i opore.“

Izvod iz recenzije Milana Nenadića


„Micićevi poetski junaci su epski suprotstavljeni stvarnosti kroz čitav prošli vek, a u tranzicionom vremenu, taj sukob doživljava kulminaciju. Oni složenost egzistencijalnih situacija i nedaća retroaktivno proživljavaju sa podsmehom koji je uglavnom uperen protiv vlastite nesavršenosti. Ti đedovi, u mladosti hrabri i snalažljivi mladi ljudi su od kruva do kruva prokrtstarili svet, a posle Kanade i Amerike došli da se bore za kralja i otadžbinu, da bi nakon prvog rata ostali u Banatu kao neprivilegovani i uvek tlačeni i gaženi paori. Njihov jezik je opor, miriše na znoj, krv, na presnu rakiju i gnev onih što vlastitu žrtvu života stavljaju kao zalogu za vremena buduća za novu generaciju, za nas.“


Izvod iz recenzije Radovana Vlahovića