Nakon prve knjige pripovedaka jednostavnog naslova „Priče”, Milan Mađarev, naš istaknuti teatrolog i teoretičar pozorišta, napisao je i nastavak, tačnije svojevrsnu dopunu svojim pričama iz prvog „toma”. Ovakav postupak ne treba da čudi jer u istoriji književnosti nije nimalo redak: budući da je u prvoj knjizi opisano detinjstvo, dečaštvo i odrastanje dečaka Ivana Isakova, ova knjiga pokušava da nadogradi, izniveliše, cizelira i upotpuni pripovedačku perspektivu prve knjige/toma.
„Nove priče” Milana Mađareva ponovo prate život i odrastanje Ivana Isakova, dečaka sa tadašnje beogradske periferije, kroz dečaštvo, preko adolescencije, pa sve do pripreme za zreli život (u njegovom slučaju odlazak u vojsku) do jednog kratkog dela života ranog odraslog doba.
Taj buran period života svakog čoveka koji se sprema da zatone u svet surove egzistencijalne, karijerne, ideološke, ponekad kopernikanske, pa zašto da ne i umetničke borbe sa „silama nemerljivim” u svojoj okolini i društvu, započinje poslednjim oproštajem sa srednjoškolskim danima da bi se postepeno ispoljavala u odnosima prema drugim ljudima, porodici, prijateljima, a nadalje ka apstraktnim pojmovima kao što su ljubav, umetnost, kultura itd.
Šta ovo praktično znači u svetu „Novih priča” Milana Mađareva? To znači da će čitaoci moći da pročitaju anegdote u kojima se piščev junak (njemu vrlo sličan) Ivan Isakov pripovedati o supkulturi mladih, odlascima u bioskop, susretu sa zanimljivim likovima, o životu u vojsci (sam po sebi već pun jedinstvenih zgoda i nezgoda), do velikih životnih odluka koje su usledile po i nakon povratka sa odsluženja vojnog roka. Svi ovi narativi vode nas ka zaključku da se u proznim ostvarenjima Milana Mađareva mogu učitavati memoarski ili semimemoarski postupci u kojima je važno izneti priču čitaocima i u vedrom duhu zabaviti, poučiti i zabeležiti izgubljeno vreme.
