Knjiga kritika i eseja književnog kritičara i istraživača Viktora Škorića „Melanholični otpor forme” prijatna je pojava i svojevrsno osveženje u savremenoj književnoj kritici: ona okuplja tekstove koji su nastali, sasvim izvesno, ne nekakvim akademskim ili poučitelnim povodima, niti bi se, uopšte uzev, moglo reći da je motivacija za njihov nastanak došla od spolja, već su rezultat čiste inspiracije, nadahnutog samostalnog čitanja i istraživanja. Autor pokazuje autentično bezinteresno zanimanje za određene književne, kulturno-istorijske, pa i filmske fenomene, prilazeći im iz različitih perspektiva: problemske, komparativne, interdisciplinarne, pokazujući da je ubedljivo tumačenje moguće i kada ne poseduje precizan i unapred strogo osmišljen metodološki ili teorijski okvir.
Katarina Pantović
Potraga za formom čitanja, Škorića vodi ka istraživanju Pavićevih, Kortasarovih, Koenovih, Kišovih (kome posvećuje najviše pažnje) i Pekićevih dela. Škorić u svojim esejima minuciozno prilazi „Problemu Večite Forme”, istražuje „neprekidnu potrebu za promenom forme kojom se sadržaj književnosti podmlađuje i osvežava”, otkriva „eksperimente u formi i formalne inovacije”, kišovski zaključuje da „forma jeste sadržaj”, pronalazi znakovitost između „forme i čovečnosti”, „forme i ljudske sadržine”, „forme mitske svesti i redukcionizma” i dr. Zbog toga što je problem forme centralni pojam ove knjige ona i jeste naslovljena „Melanholični otpor forme”. Kakav je to otpor formi koji definišu melanholija, odnosno, bezvoljnost? Forma je dominanta. Forma je sve: „I forma je opet pobedila! Uprkos simbiotičkom shvatanju egzistencijalista, reći ću: forma nema esencijalni značaj za književno delo – ona je sušta egzistencija.”
Srđan V. Tešin
