Ponekad stvari u sebi i okolo sebe razotkrivamo zatvorenih očiju. To je svakako moć da vidimo nevidljivo i proniknemo u višeznačnu iskazivost, nadasve svežinom iskaza iz neiscrpljivog jezičkog plodišta. Utoliko poezija postaje, ne samo naš hleb nasušni već i čežnja za srodnim sagovornikom, koji anticipira kazano u nekazanom – stvarno u nestvarnom, prenego krenemo nezadrživo uz asocijativne uspone ka drugosti bez obzira na osvojenu poetiku. Kada ovo makar fragmentarno ustvrđujemo, u odnosu na savremena stihotvorenija, imamo u vidu knjigu pesama Prolazna soba Radovana Vlahovića...
Radomir Andrić
Zbirka pesama Prolazna soba Radovana Vlahovića predstavlja duboko promišljeno i stilski zaokruženo pesničko delo koje se može čitati i kao lirski dnevnik i kao filozofska kontemplacija o čoveku, umetnosti i vremenu u kojem živimo. Vlahović piše u slobodnom stihu, bez rime i stroge metrike, ali sa izraženim osećajem za ritam i zvučnost, oslanjajući se na metafore i aluzije. Njegov stil je jednostavan, a snažan – iza naizgled svakodnevnih slika kriju se složeni misaoni svetovi.
Na motivskom planu Vlahović se vraća mikrokosmosu – cvrkutu ptica u dvorištu, seoskom parku ili sokaku, crkvenom tornju... Kulise su to za jednu ubedljivu pesničku pastoralu i to ovaj autor s lakoćom i postiže. Jer lakorek je ovde pesnik; i jezgrovit i prozračan, nikad mračan, značenjem tačan... Sve je ovde nedvosmisleno i smisleno. Čak i kad je stih bremenit imperativom, on je istovremeno nežan i nemoguće ljubazan, kao u pesmi „Ne vuci taj jorgan“. Vlahović se ovde mnogo puta služi pesničkim slikama da prizove detinje slike ili ovovremenske ljubavne trenutke iz (o)sećanja prema bližnjima. Sve to čini da se pesnicima ponovo veruje. Veruje im se kad ih zastupa neko ko to zaista ume, kao Radovan Vlahović u Prolaznoj sobi.
Nemanja Savić
