Branko nije bio plašljiv, ali je voleo red i poredak, i kad se jedanput u’vatijo jednog puta, i kad je vidijo da se tim putom dobro ide i da se napreduje, onda ga nije menjo. Takav je bio u svemu: i kad je orao, znao je da jedne godine ore na stuk, a druge godine na is. Znao je da je jutro uvek pametnije od večeri. Da se države menjaju, a da narod ostaje.
(odlomak iz romana)
Kroz primer jednog domaćina sa salaša Tomašvol, blizu Dragutinova, sažetog u radni dan u kome se donose neke od odluka vezanih za napredak domaćinstva, i putovanje od Tomašvola do Dragutinova i nazad, Vlahović ostvaruje upečatljivu sliku o nekadašnjem životu Banaćana između dva svetska rata. Taj „Jedan dan Branka Popova“, kako bi se, analogno Solženjicinovom romanu, ova knjiga mirno mogla nazvati, otkriva motive delovanja glavnog junaka i njegovu životnu filozofiju. Združeni, oni predstavljaju svesno delatno nastojanje za stvaranjem malog pojedinačnog sklada u opštoj harmoniji života. Tako, ukratko rečeno, otkrivanjem i pronalaženjem jedinstva između unutrašnjeg i realnog života junaka, pisac nam omogućuje da otkrijemo i njegov smisao.
Gordana Maletić
Vlahović životnim (živim) slikama, slika čoveka svoga zavičajnog, banatskog mentaliteta, slika život koji poznaje, u sećanju na vreme prošlo, koje se u poređenju sa našim vremenom (spolja) promenilo, ali sve što je suština čovekova, njegove pozitivne, moralne i osećajne vrednosti – to Vlahović u romanu afirmiše, jer to su i jedini (svevremeni) čovekovi vrednosni putokazi opstanka. Uspele romaneskne slike sa realističkim detaljima i opisima u doživljaju čitaoca imaju i emotivnu nadgradnju, a to je zanesenost pisca ljubavlju prema čoveku i životu, i lepoti ravničarskih predela koja zrače i dišu.
Danica Vujkov
Vlahović je u romanu „Evo čoveka“ zapisao kredo i „Bape“: „Ako neko želi da izraste, mora prvo da sraste sa svojim korenima, i što više ide u dubinu, sve će se više dizati u visinu“. Ovaj povratak na stari koncept odnosa prema životu, svetu, prirodi, kosmosu, mogao bi se u post-postmodernističkom prosedeu nazvati po meni i „ruralni neoromantizam“, ali tim terminom ne bi iscrpili fenomen Vlahovićevog dela koje svoj značaj dobija naslanjanjem na postmodernističko književno nasleđe koje još nije, najčešće, svesno sopstvene prolaznosti. Njegovo delo je izašlo iz postmodernističkog šinjela, preraslo je taj šinjel, pocepalo ga i šije sebi nov šinjel. Jedno je sigurno. Vlahović svojim porukama nadrasta postmodernizam. Pisac afirmiše humanizam, estetske i etičke vrednosti života koje mogu biti negovane samo ako čovek poseduje kulturu sećanja i egzistencijalni dinamizam koji iz nje izvire, tu snagu, izdržljivost i životnu strast. Egzistencijalni dinamizam vrednuje život, daje suvislo i koherentno viđenje sveta, ima odgovoran i obavezujući odnos prema jeziku i rečima. On daje snagu da se ne klone na prvim preprekama života, povezuje nas s Bogom, kosmosom, Prirodom i vremenom u kom živimo.
Marija Tanackov
Kada je reč o pripovedanju, posebno o romanu, pa tako i o romanu „Bapa“ Radovana Vlahovića, reč je o sukobu, upravo o ratu svetova: postojećih u stvarnosti i nepostojećih u umetnosti. Radi se o tome da se ono postojeće pokazuje kao nedovoljno, pa se poseže za nepostojećim koje, kao takvo, pruža daleko veću mogućnost čovekovom napretku. A to onda znači još da ni svet umetnosti nije ono što jest, već ono što bi moglo da bude – što predstavlja i Aristotelovu definiciju književnosti u „Poetici“.
Ta dva sveta, postojeći i nepostojeći, sadašnji i prošli, u Vlahovićevom romanu veoma oštro su suprotstavljena, pa se u ovoj suprotstavljenosti i menjaju slike o njima: postojeći postaje nepostojeći, lažan, a onaj nepostojeći postaje postojeći, istinit.
prof. dr Nikola Strajnić
Sižejni tok romana razvijen je u horizontalnoj ravni mirne, razlivene ekspozicije, bez zapleta i ekstatične napregnutosti, sa niskim intenzitetom dramskih elemenata, na platformi statičnih motiva, dobro osnaženih efektima lokalnog žargona. Reč je o panoramskoj kompoziciji, nekonfliktnog prosedea, satkanog tehnikom široke epske forme, u mozaičkom nizu narativnih, deskriptivnih i dijaloških elemenata. Na kraju valja reći da je Vlahović načinom pripovedanja i bogatstvom značenjskih nivoa ostvario zanimljiv literarni model koji čitaocu pruža dublja saznanja o čoveku, omogućuje neponovljive trenutke zadovoljstva i duhovne relaksacije.
prof. dr Miomir Milinković
