Radovan Vlahović: „Banatske pripòvētke”

304 strane, broš. povez, 14x21cm, 2015. god.

Cena: 800 din

Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl: 
banatskikulturnicentar@gmail.com

Banat je dao znatan broj velikana srpskoj kulturi, nauci, srpskoj civilizaciji u najširem smislu te reči. Kada pogledamo koliki je broj značajnih dela posvećen Banatu, uvidećemo da postoji prevelika disproporcija između onog što Banat daje i onoga što mu se vraća. Banat ima šta da ponudi umetnicima, a ponajviše svoje široko ravničarsko srce. Ta ravnica nije ruska stepa, već najplodnija srpska zemlja.

Vlahović je svestan te disproporcije i zbog toga u uvodnom tekstu on Banat opisuje kao organsko jedinstvo suprotnosti. Te suprotnosti Banata su istovremeno i suprotnosti svakog drugog dela Srbije, ili bilo kog kraja sveta, samo što je to začinjeno specifičnim banatskim začinima. Vlahovićevi prozni tekstovi o Banatu bliski su svakom Banaćaninu, ali i čitaocu iz bilo kojeg drugog dela Srbije i, štaviše, čitaocu iz bilo kojeg kraja sveta. Kod Vlahovića Banat ljubomorno čuva svoje specifičnosti (začine), kao svoj mikrokosmos i uznosi ih u globalni civilizacijski vrt vrednosti. Demonstrirajući izvanrednu eleganciju izraza, Vlahović spaja banatske arhaizme sa dometima trenutno modernog sveta (fejsbuk i slično). Na taj način ono što je arhaično postaje blisko, a patrijarhalno i avangardno nesuprotstavljeni grade čudesno jedinstvo. To je moguće zbog toga što pred sobom imamo jednu banatsku knjigu, knjigu o Banatu iz pera jednog Banaćanina. Ujedno, to je još jedan od mojih pokušaja da sažeto predstavim Vlahovićevo stvaralaštvo, jer on jeste patrijarhalni avangardista. Usputnom čitaocu ovo može da se učini kao oksimoron, kao spajanje nespojivog, ili, pak, kao greška u kritičkom tekstu. Upućenijem čitaocu Vlahovićevih dela ovo može da bude blisko. Naime, kada Vlahović doseže najveće avangardne uzlete on i tada demonstrira svoj srpski pravoslavni duh. Isto tako, kada govori o duboko duhovnim temama, njegovo štivo je inovativno, sklono eksperimentu i bez predrasuda spram novih (modernih, postmodernih) mogućnosti.

izvod iz recenzije
Nikola Kitanović

 

Pripovedanja i pripovedača uvek je bilo. Doduše, mediji su se menjali, naročito poslednjih decenija, ali je suština ostala ista: oduvek je bilo onih koji su imali sposobnost da oko sebe okupe ljude voljne da ih slušaju. Istina, dve je vrste pripovedanja – usmeno i pismeno pripovedanje; često se dešava da oni koji umeju da usmeno pripovedaju na zanimljiv i privlačan način, nisu kadri da svoju priču prebace na papir (ili na kompjuter, samo tako ili onlajn) i obrnuto. Kako god, pripovedači su, danas kao i nekada, na ceni.

Nije, međutim, lako biti dobar pripovedač. Da priča priču zna svako, ali da zanimljivo pripoveda – e, to je već drugo. Valjan pripovedač, kao prvo, mora jako dobro da poznaje to o čemu priča, ne sme se nijednog trenutka zbuniti. Misao mu mora biti jasna i laka za praćenje, svaka reč mora biti na svom mestu; priča mora da teče, kao voda. Teško se takva veština uči, to je uglavnom dar od Boga.

Baš takav, pripovedački dar, može se prepoznati kod Radovana Vlahovića i njegovih Banatskih pripòvētki. Kad čovek krene da ih čita, odmah shvati da je Banat o kome Vlahović govori mesto ne samo u prostoru i vremenu, već i u njegovim mislima, da ga pripovedač ne samo savršeno razume, nego i oseća, da ga zna u dušu, da je sa njime dugo živeo i saživeo.Banatske pripòvētke, tačnije crtice od nešto malo manje ili malo više pola strane, ne puštaju se iz ruku (tj. ne sklanjaju sa monitora) lako: kad pročitaš jednu, onda bi još jednu, pa još jednu i tako sve do kraja, sve do stotinu i devedesete. I ne bude čitaocu nijednog momenta dosadno to Vlahovićevo pripovedanje, nego čitajući neku od tih crtica istovremeno razmišlja o prethodnoj i pita se šta sledi u narednoj.

izvod iz recenzije
Prof. dr Srđan Šljukić

Radovan Vlahović, već davno afirmisani književnik, pesnik i vanserijski pripovedač, podario je svojoj čitalačkoj publici novu knjigu prekrasnih priča, koje po svojoj duhovnoj snazi i stvaralačkoj eksploziji nadvisuju u prirodnosti i jednostavnosti čak i jednog Alberta Moraviju. Radovan kao pripovedač primećuje i vidi sve i svakoga sa dozom radosti i ironije, sa poverenjem u svakog čoveka, bez zaziranja, maestralno definiše društveni jad i moralni pad u svim tokovima života.

Takav pisac u svakoj pripoveci otkriva duhovnu borbu istine koja će kroz naše i buduće vreme da prođe kao plodonosni atomski projektil. Uzmimo  u obzir da u ovoj knjizi svaka priča ima svoj roman, najpre u svom vremenu, a potom i u svakom drugom. Kao retko koji srpski pisac, Radovan ima i dara i smisla za pripovedačku matricu, ali i želje za traganjem, gde se kroz suptilni humor utapaju znoj, krv i suze. Čitati njegove priče znači suočiti se sa trajnim vrednostima duha, što bi se moglo okarakterisati kultivisanim jezikom i odnosom spram umetnički relevantnih književnih tvorevina jer pogađa istinom odjednom u sto meta. Gotovo svaku priču, od prve rečenice, čitalac, bez obzira kakve imao obaveze, mora da pročita do kraja. U pričama vri život, pravi banatski, ovaj ovde i sada, koji pored nas tiho i neumitno prolazi. Ne ističem ove književnoumetničke odrednice za razumevanje celokupnog pripovedačkog dela, već pre svega želim ukazati na složenost stvaralačkog procesa i virtuoznosti sa kojima Radovan Vlahović stvara. Slobodno možemo reći da je već u inspirativnom naslovu Banatske pripòvētke određen zajednički imenitelj oko koga se vrte i kruže događaji, otkriva nenadmašna dramatika, plete suptilna mreža najiskrenijih osećanja, zatalasanog Erosa kad sve grmi i puca, te kroz beskonačnu prizmu duginih boja zasniva koren svakoj priči i njeno estetsko trajanje. Knjigu tvore moćne pripòvētke i veoma nadahnute, koje su u međuzavisnom odnosu, gde se ispod prvog lepršavog jezičkog sloja nazire retko kozistentna i monolitna građa od priče O Banatu, pa sve do Konstatacija. One u sebi nose pregršt „pouka“ i svetlost kojom brišu mrak u očima, zatim sigurno aplikuju u sebi relevantne poluge i iracionalni kantarsavremenog čovekovog bitisanja. Sve priče u sebi nose jedan oplemenjujući čulni naboj, još nezabeležen u srpskoj književnosti. Zapleti i dramske sentence su jasne do golih noževa, nežni, topli, umilni i lepršavi, a sve se transponuje kao personifikacija neke ličnosti koju slučajno poznajemo u susedstvu. Znači, Vlahović svoju nadrealnu detekciju usmerava na oblikovanje svojih junaka, kompozicijski vrlo moćno i u određenim granicama dokle doseže čovek kao moralno biće.

izvod iz recenzije
Prof. dr Mladen Dražetin 

Svojim kratkim pričama Vlahović podiže svojevrstan spomenik autentičnom Banaćaninu, pomalo demodiranom i gotovo pretvorenom u endemsku vrstu, i utopljenom u masu novih pokoljenja uniformisanih likova, bezličnih i praznih, koji se mogu povezati sa svakim podnebljem i prostorom. Glavni junaci Vlahovićevih pripovesti prikazani su s puno simpatije, topline i ljubavi. Svoje likove on ne posmatra s visine, već im se, naprotiv, primiče sve dok sam ne postane deo celine i pejzaža; i kada ima osnova za to, ne osuđuje ih, već se trudi da ih razume i opravda. Kao neko ko diše i stari u toj sredini i s tim ljudima, s kojima deli sve lepote, ali i oskudice, jedan je od retkih koji je vlastan da svojim tekstovima ispiše omaž rodnom kraju, svojevrstan pregled istorije i etnologije Banata tokom vremena. Takav, možda podsvesno, Vlahović je svojim pripòvētkamaispisao i svojevrstan Terminološki rečnik banatskog sela, leksikon starih banatskih izraza i termina, koji vremenom bivaju zaboravljeni i postepeno, ali neprestano nestaju iz našeg sećanja. Dovoljno je pogledati naslove njegovih pripovetki, pa to konstatovati: O džoganji, Strv, Poponac se i motici smeje, O pripušavanju, O dvizarkama, O fruštuku...; svi oni će neminovno vratiti sećanja čitaoca na neka minula vremena.

Naravno da su sve Vlahovićeve pripòvētke lične. Sve su nastale na osnovu ličnog iskustva, u sredini i okruženju koje mu je blisko i dobro poznato. Kao da njegova naracija predstavlja deo autorovih dnevničko-memoarskih beležaka. Pišući o događajima iz sopstvenog života, on kao da se u pripòvētkama suočava sa sopstvenim demonima, i to kako onima iz prošlosti, tako i onima iz sadašnjosti, pa čak i iz budućnosti, koje uobličava, definiše, i po potrebi, žigoše. Njegovo pripovedanje na momente podseća na katarzično pražnjenje i olakšavanje sopstvene duše, kojim postupno i istrajno rešava problem svog opstojavanja u postojećoj realnosti. Bez gorčine i ostrašćenosti, on na momente gotovo hroničarski dijagnostikuje stanje u savremenom društvu sastavljajući neku vrstu azbučnika društvenih anomalija, što čini istovremeno uz jasno sročeno, a nikad izgovoreno izvinjenje: „Ma, ja sam se ovde samo slučajno zatekao...”. Ipak, za razliku od hroničarske hladnoće i nezainteresovanosti, njegovo pripovedanje kipti od životne volje, pomalo beznadežnog optimizma a svakako od mladalačkog ushićenja prema ljudskom rodu i njegovim nikada ostvarenim idealima. Nepopravljiv idealista i altruista, Vlahović svoju ironiju i povremenu žaoku upućuje svojim savremenicima upravo zato što veruje da oni mogu i žele da se postide, pokaju i isprave greške počinjene u prošlosti.

Banatske pripòvētke Radovana Vlahovića treba čitati svakodnevno, preporučujem u jednakim dnevnim dozama, po mogućnosti uz prvu jutarnju kafu. One deluju rasterećujuće i, ako ništa više, zahvaljujući njima unećete redovnu dnevnu preporučenu dozu optimizma. Verujte mi, oprobao sam. 

Dr Petar Krestić

Ove pripovetke Radovana Vlahovića (Banatske pripòvētke) nisu sasvim u saglasnosti sa književnoteorijskom odrednicom. Razlika je u akcentu, ovde je drukčiji: dugouzlazni na drugom slogu sa dužinom na trećem. A to se izgovara kao u odgovarajućem glagolskom obliku: kad deda pripoveda. Time se tačnije određuje ova proza: nisu to pripovetke, ali jeste to pričanje, pripovedanje (u narodnom, paorskom shvatanju). Ono što su nekad stari Banaćani, kad nemaju pametnija posla, na šoru, pred kućom, ili u bircuzu, pripovedali (i po sto puta ponavljali), sada Radovan, njihov komšija pisac, piše po takozvanim društvenim mrežama na internetu („fejsbuk“ i sl.) i potom u štampanu knjigu prenosi. 

Anđelko Erdeljanin

Šta su to pripovetke? Posebna vrsta kratke priče koja treba čitaoca da zainteresuje, a stvaraoca istih da učini zadovoljnim. Ova definicija mogla bi se primeniti na sve vrste pripovetki, osim na jednu, a ta jedna vrsta, to su banatske pripòvētke, kojih je bilo otkad je sveta i veka. Pripovedali su ih razni. Uglavnom oni mudri ljudi od kojih smo za tren mogli da naučimo nešto lepo i novo, nešto mudro i pametno, korisno. Pripovedale su ih i tetke i strine što uz večernji odmor po malo kuvaju i čaj pijuckaju, pošto umorne od kopanja po bašči žmirkaju, a moraju svoje izreći da bi bilo mira u kući i komšiluku.

Evo se ovde srećemo za zapisanim banatskim pri­pòvētkama, što ih je ovaj pametni čovek, Radovan, zapisao. One su značajne i po tome što ih sada možemo na­učiti i pripovedati i praviti se pametnima poput naših starih.  

izvod iz recenzije
Mr Nera Legac Rikić

U Banatskim pripòvētkama Vlahović nam jednostavnim, ponekad arhaičnim, ali slikovitim laloškim jezikom pripoveda u kratkim crticama − pripovestima, o bezgraničju intime, sećanja i realiteta, individualnoj subjektivnosti iznikloj u plodnom podneblju banatske Panonije. On se ne ustručava da čitaoca podseti i suoči sa bogatstvom svakovrsne prošlosti i sadašnjosti, koristeći vokabular koji je ta vremena i odlikovao i oblikovao. Tematski korpus knjige je bogat, raznolik, ponekad i iznenađujuće provokativan, kakav uostalom i zna biti život pojedinca koji je u životnoj papazjaniji prošao i sito i rešeto. Dakle, sve ove reminiscencije su plod bogate iživljenosti i iskustva Vlahovićevog.

izvod iz recenzije
Jovan Veljin Mokrinski