Milka Tomić: „Ukradene godine”

Banatski kulturni centar, 2015.
200 strana, broš. povez, 13x20 cm

Ukradene godine nam ukazuju na sve nedoslednosti i neiskrenosti u promiskuitenom življe­nju mladih ljudi koja se docnije prebacuju i na zre­li­je i stabilnije godine. Novi hedonistički moral ko­ji je krajem dvadesetog veka ušao u modu, op­hrvao je Milkine junake i ona ih pušta da se iska­zu­ju u njemu da bi na kraju, ipak, priču svela na hepi end i na vraćanje porodičnom i pragmati­čnom poimanju i življenu života i morala. 

Ovo je roman o strasti, ljubavi, izdaji i prevarama i tome kako u savremenom životu, u ne­do­statku čvrstih moralnih određenja, ljudi plutaju po površini življenja stalno tražeći oslonac i upori­šnu tačku u promiskuitetnim vezama, koje im još više raspaljuju strasti, i spremnosti da se vezuju usled nedostatka karaktera za druge ljude i tako se uče na svojim greškama, namesto da ih prenebregavaju razumevanjem i mudrošću.

Izvod iz recenzije

Radovan Vlahović

„Dani Teodora Pavlovića: Godina jubileja”, priredio Radovan Vlahović

352 strane, broš. povez, 17x24 cm, 2014. god.
cena: 1000,00 din

Sredstva prikupljena od prodaje knjige biće utrošena u obnovu spomenika Teodoru Pavloviću podignutog 1888. godine u porti hrama sv. arhangela Gavrila u Novom Miloševu i za izradu nove biste Teodora Pavlovića na mestu stare, koja je ukradena pre dve godine, u parku ,u centru Novog Miloševa. 

Knjigu možete poručiti na mejl: banatskikulturnicentar@gmail.com ili telefon 023/783-155.

Poštovani čitaoče, pred tobom je knjiga u kojoj sam, kao priređivač, sabrao veći deo dokumentacije i pisanih tragova vezanih za kulturnu manifestaciju Dani Teodora Pavlovića koja je održana četrnaest puta do sada u Novom Miloševu i koja ove 2014. godine godine beleži svoj petnaestogodišnji jubilej. Pored ovoga, obeležavaju se još dva jubileja: 210 godina od rođenja Teodora Pavlovića i 160 godina od smrti Teodora Pavlovića.

Tri velika jubileja u 2014. godini bila su više nego dovoljan povod za nastajanje jedne ovakve knjige.

I već na samom početku rada na knjizi, preda mnom se otvorilo mnoštvo pitanja, počev od toga kako na tako malom prostoru kakav je jedna knjiga sabrati toliko raznorodnih tekstova, dokumenata, fotografija, sećanja i zabeležaka, a da svi imaju svoje mesto i da ništa ne štrči i bude suvišno. Zato sam odlučio da redosled priloga bude grupisan po sledećim poglavljima: O Teodoru Pavloviću, O dobitnicima nagrade Teodor Pavlović, O manifestaciji Dani Teodora Pavlovića, O likovnoj koloniji, Teodoru Pavloviću u čast, Stihovi Teodoru Pavloviću, Novinski članci, Dokumenti i Fotografije, kako bi se knjiga mogla čitati studiozno i hronološki, ali i nasumce kad je otvori neki radoznali čitalac.

Napominjem da sam, kao priređivač, mnoge priloge koji su mi se činili manje važnim ostavio po strani u arhivi manifestacije Dani Teodora Pavlovića, pa ako se neko od budućih proučavalaca ove manifestacije bude za njih interesovao, moći će da ih nađe u Informativno dokumentacionom arhivu Banatskog kulturnog centra. Trudio sam se da u knjigu uvrstim veliki broj fotografija koje su direktno vezane za učesnike manifestacije sa verom da jedna slika, ponekad, može da kaže više od hiljadu reči. Takođe, sabirajući dokumente, video sam da mnogi dokumenti nedostaju, tako da se unapred ograđujem i molim, ako je neko ili nešto slučajno propušteno i zaboravljeno, za razumevanje da to nije iz mog hira, već usled nedostatka dokumenata.

Kad su u pitanju tekstovi koji su objavljeni u ovoj knjizi, treba reći da su neki od njih su nastali ranijih godina i uglavnom bili čitani od strane autora kao deo programa manifestacije, dok su drugi pisani namenski za ovu knjigu kako bi se dala što potpunija slika o samom Teodoru Pavloviću i o manifestaciji.

Zahvaljujem se svim autorima i saradnicima, koji su pomogli ustupajući razne priloge za knjigu (tekstovi, fotografije, isečci iz novina i drugi dokumenti), a veliku zahvalnost dugujem mojoj ćerki Senki Vlahović Filipov na marljivom i predanom hronološkom slaganju svih prispelih materijala za ovu knjigu.

Tokom četrnaest godina, kroz manifestaciju Dani Teodora Pavlovića prošlo je na stotine učesnika u raznorodnim programima kao i veliki broj publike koja je pratila manifestaciju. Za sve ove godina koliko traje manifestacija, radovalo bi me da smo makar delić duga Teodoru Pavloviću i njegovom delu odužili, a ovu knjigu kao podsetnik ostavljamo u amanet pokolenjima koja dolaze u vremenima budućim.

Predgovor Radovana Vlahovća

Izložba slovenačke umetnice Ane Vidmar u Kikindi

29. 8. 2014. godine u Galeriji S u Kikindi 

otvorena je izložba slika 

GLASOVI I BOJE Ane Vidmar, 

diplomirane slikarke iz Slovenije.

O slikama su govorile grafički dizajner Milena Sredojev, 

koja je otvorila izložbu, i autorka Ana Vidmar.

Izložba slika Ane Vidmar u Kikindi je treća u nizu od četiri izložbe ove umetnice koje Banatski kulturni centar organizuje ove godine. Prva je održana u okviru manifestacije Sija knjiga majke Angeline u Obrazovno kulturnom centru u Sečnju, druga u Domu kulture Opštine Novi Bečej u okviru Kolonije Tiska akademija akvarela, a četrvrta će se održati u Kulturnom centru Zrenjanina u novembru mesecu.

Izložba Ane Vidmar izazvala je veliko interesovanje medija i publike.

Druženje nakon otvaranja izložbe: Dragan Batinić, književnik, sa suprugom Jelenom, 

Zlatan Vojvodić, akademski slikar, sa suprugom Dubravkom Vojvodić, 

književnicom, i Silvija Vlahović.

Umetnice Ana Vidmar i Senka Vlahović Filipov.

Katalog za četiri izložbe Ane Vidmar štampan je na tri jezika: srpskom, slovenačkom i engleskom i namenjen je kako publici u Srbiji tako i u Sloveniji i inostranstvu. U njemu su pored radova i biografije umetnice, objavljeni i likovni prikazi Slobodana Ivkova, istoričara umetnosti iz Beograda, i Radovana Vlahovića, književnika i direktora Banatskog kulturnog centra.

Šta su Slobodan Ivkov i Radovan Vlahović pisali o slikama Ane Vidmar 

možete pročitati u izvodima iz kataloga:

http://www.banatskikulturnicentar.blogspot.com/2014/09/ana-vidmar-glasovi-i-boje-glasovi-in.html

Šta umetnica Ana vidmar kaže u svom radu, možete čuti u emisiji Bilo kulture RTV VK.

Izložba slovenačke umetnice Ane Vidmar u Novom Bečeju

20. 8. 2014. godine u Galeriji Selo Doma kulture Opštine Novi Bečej, 

u saradnji sa Banatskim kulturnim centrom, otvorena je izložba slika 

GLASOVI I BOJE Ane Vidmar, 
diplomirane slikarke iz Slovenije, 

u okviru programa tradicionalne Kolonije Tiska akademija akvarela.

 Izložbu je otvorio slikar Aleksandar Saša Bogdanović, a prisutne su pozdravili 
i direktor Doma kulture Novica Blažin i autorka.

Ovo je druga u nizu od četiri izložbe Ane Vidmar koje Banatski kulturni centar organizuje ove godine, pored izložbi u Sečnju, Kikindi i Zrenjaninu. 

Pored radova kaligrafski oslikanih tehnikom akril na platu, umetnica je izložila 

i kaligrafski ispisane i oslikane umetničke objekte u obliku kocki koje vise u prostoru.

Više o slikama Ane vidmar možete pročitati na internet adresi: 

http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2014/09/ana-vidmar-glasovi-i-boje-glasovi-in.html

Ana Vidmar: „Glasovi i boje / Glasovi in barve / Voices and colours”

Izložbeni katalog

16 strana, broš. povez, 21x24 cm, 2014. god.

Dela Ane Vidmar možda su karika koja nedostaje u daljoj evoluciji vizuelne umetnosti, beočug koji postavlja pitanje važnog razmeđa. Ona su u nekakvom limbu između dva univerzuma, sveta figurativnog i sveta apstraktnog, sveta naracije i sveta apstrakcije.

Neki od njenih ciklusa, pogotovo istraživanja u periodu između 2012. i 2013. godine, ovu tezu osnažuju, a granicu između čiste likovne i primenjene umetnosti, ako već sasvim ne poništavaju, a ono je šire, razvodnjavaju i čine maglovitom. Nisam siguran da će se ovakav opušteni pristup bezrezervno dopasti likovnim kritičarima-konformistima koji teže lagodnoj poziciji da umetnike svrstavaju u nekakve šablone; u fioke, kako bi se to reklo kolokvijalno. Ovakvima će sigurno biti lakše kada zaključe da evidentno mogu da ocene kako umetnica ima ujednačen pristup, prepoznatljiv stil ili odličan osećaj za kompoziciju.

Ovo integrisanje čiste i primenjene je i inače spontana intencija mnogih umetnika različitih orijentacija na prelasku iz dvadesetog u dvadeset i prvi vek, od ilustracije, preko digitalne grafike i fotografije, pa do kompjuterskih printova. No, Vidmarova se od njih odvaja, jer njena dela nemaju problem koji ima većina onih koji su zagazili u ove vode varljive dubine. Naime, ona nema dilemu oko prirode originala. Slike su joj kreirane rukom, četkicom, većinom likovnom tehnikom akril, a sasvim je svejedno da li je podloga na kojoj su realizovane šper-ploča, platno ili nešto treće. Najvažnije: reč je o unikatima.

Vidmarova, s jedne strane obuzdava apstrakciju, a s druge relaksira figuraciju.

Ona se vraća raskrsnici na kojoj se odvajaju čista i primenjena likovna umetnost i tu na raskrnici pravi nekakav svoj autentični kružni tok koji do sada nije postojao, redizajnira prostor i dograđuje klasično projektovanu, do sada, činilo se, jednu nepromenjivu, uhodanu, neupitnu i definitivnu trasu.

Izvod iz prikaza Slobodana Ivkova, istoričara umetnosti

Ana Vidmar je slikarka velikog dara za otkrivanje i prenošenje na platno, kaligrafskim i slikarskima metodama, svekolike potrebe savremenog čoveka za samospoznajom i vizualizacijom unutrašnjih nesvesnih simbola i fleš bekova, misli, ideja, doživljaja, čija se strukturalna grafema ispisuje na njenim slikama.

Slike Ane Vidmar nas sećaju na neoavangardnu poeziju po svojim znakovnim i strukturalnim simbolima koji su nekada ništeći tradiciju stvarali novu tradiciju sa kraja dvadesetog veka koja je trebala, nova i sveža, uz pomoć modernih tehnologija, da nas povede u treći milenijum. Ali za razliku od njih, Ana Vidmar u svoju vizuelnu slikarsku poeziju unosi elemente tradicionalne kaligrafske veštine gde nam poručuje da neoavangarda, signalizam i raskid sa tradicijom u njenom slučaju nisu mogući i delotvorni, jer samog subjekta, to jest stvaraoca, potire i čini ga robotom. Anine slike su pobuna protivu robotiziranja čoveka i ona, stvarajući svoje stilizovano pismo i stihove na slikama, govori da sve ima smisla, ako postoji čovek, stvaralac, u svoj punini kreativnosti, koji slova i reči pretače u jezičke umetničke slike, koje plove emotivnim pejsažima i govore o našem stvarnom i zaumnom biću otvarajući nove prostore za doživljavanje unutrašnjih damara i lepota, naših čuđenja i sadejstvovanja sa svetom koji je u nama i sa onim svetom koji nas okružuje i daje se i nameće kao neprikosnovena stvarnost.

Slike Ane Vidmar su svojevrsna korespodencija sa slikarskim tendenecijama iz prethodnih stoleća, a naračito druge polovine dvadesetog veka, kada se počeo ustoličavati nihiliznam i raspadanje pa i nipodaštavanje svega što je stvoreno, dakle, Ana nam u trećem milenijumu govori da se moramo ponovo i iznova vratiti sebi i iz mnoštva glasova u nama izabrati onaj koji nam se najviše pokazuje kao identifikacija naše ličnosti, da mu se treba posvetiti, sa mnogo ljubavi, emocije i majstorstva življenja dati mu jedno vreme, koje mu ona na svojim slikama daje, obeleži ti ga, spoznati i uza sve humanizovati, kako su nekada činili stari majstori i dati mu pečate našeg vremena i naše neponovljive ličnosti. 

Izvod i prikaza Radovana Vlahovića, književnika

Ljubica Verbič: „Sledi v času”

420 strana, broš. povez, 17x24 cm, 2014. god.

Ilustracija: Senka Vlahović Filipov

»Vsak človek ima svoje poslanstvo v tem svetu«, je govoril makedonski iguman Makarij, eden od stranskih likov v romanu, ki je pred teboj, spoštovani bralec. Poslanstvo Ljubice Verbič je izpolniti usodo Šeherezade v tretjem tisočletju, doseči, da eno zgodovinsko vesolje, dolgo petindvajset stoletij, spregovori iz nje. Vrniti zgodbo izvirom, mitu, legendi, bajki, pokazati, da duhovnost in modrost balkanskih ljudi izhajata iz antičnih časov, tekom stoletij se razvijata in spreminjata, vedno sledeč poti resnice, lepote in dobrega. V našem postmodernističnem in instant času je duhovnost pogosto pozabljena in potisnjena pred agresijo površnih, frivolnih in marketinško dobro spakiranih zgodb. Pisateljica zgoščeno zgodovino človeštva z lepoto pripovedovanja vliva v nas, bralce iz tretjega tisočletja. Osvobaja nas grožnje samo-ukinitve globinskega ponikanja v naše sebstvo in ponovno nas vrača k viru modrosti in duhovnosti. Ljubica Verbič nas na magijskih krilih jezika vodi skozi čas na katarzično pot samo-očiščenja in tako v slojevitosti njenega pripovedovanja, skozi mnogo-ličnost naših duš, odkrivamo arhetipske usedline stoletnih talismanov in simbolov, ki so pod težo in pritiskom nevrotičnega vsakdana v nas zaspali. Roman »Sledi v času« nam odkriva, da stvari pogosto dlje živijo kot ljudje in nosijo v sebi energijo tistih, ki so jih imeli. Ti simboli in talismani imajo, v različnem času pri različnih junakih in v različnih življenjskih okoliščinah, samo eno nalogo: da varujejo in ščitijo tiste, ki jih nosijo. To so uhani v obliki golobic, broška v obliki vrtnice in sokol kot zvesti spremljevalec in njihov čuvaj z višin. Uhani v obliki golobic so simbol ljubezni, broška v obliki vrtnice pa simbol lepote in modrosti, ki ima moč v junakih ukrotiti tigra, bojevito in iracionalno naravo. Sokol se pojavlja v odločilnih trenutkih, je simbol božanskega duha, ki vedno spremlja talismane in daje junakom upanje, ne glede na to v kako težkih življenjskih situacijah se nahajajo. Ta energija iz davnih časov, iz samih korenin se vrača ponovno v življenje in tako potrjuje, ne samo svoje neuničljivosti, temveč nas uči, da se nesmrtna človeška duša vedno dvigne sama nadse in tako v izven-času pokaže, da še vedno obstaja upanje za negotovega in padlega človeka naše dobe.

Izvod iz recenzije

Radovan Vlahović, književnik