116 strana, broš. povez, 14x21 cm, 2014. god, cena: 400 din
Edicija Prva knjiga
Ova knjiga objavljena je na osnovu Konkursa za objavljivanje prvih knjiga mladih autora do 30 godina sa teritorije Opštine Kikinda i iz dijaspore. Konkurs su raspisali Opština Kikinda i Banatski kulturni centar u 2014. godini.
Sam naslov zbirke, „Pseudoton“, imao bi zanimljivo značenje: lažni ton
koji zapravo nema jasnu i preciznu artikulaciju, već egzistira na granici šuma.
Još jednom poezija se pokazuje kao prevara, laž, kao neuhvatljiva igra, mada
ova zbirka uopšte nije poezija, ako je verovati pesnikinji. Ambivalencija se
krije i u samom naslovljavanju određenih pesama gde na njihovom kraju dolazi
tkzv. podslov. To je alternativni naslov koji možemo čitati kao odraz pesme u
ogledalu, njenu refleksiju o samoj sebi, rekapitulaciju kojom se ističe jedan
bitan motiv ili emocija; podslov je antipod početnom naslovu; podslov ističe
drugačije viđenu suštinu pesme. Ambivalentnost u ovoj zbirci je proširena i
neprestanom dijalektikom između pomenute ironije i sentimentalnosti. Onda kada
sentimentalnost nadvlada u intimnom svetu, aktivira se ironija prema
spoljašnjem svetu, i ovakva promena vizure nije specifična samo za Blanušinu
poeziju već je često prisutna u ostvarenjima mlađih pesnika/kinja. Ironija tako
dobija kritičku notu, ona postaje važno pesnikinjino oružje u suočavanju sa
razočaravajućom stvarnošću – ona ima funkciju poruge koja svet dovodi u laž, a
u isto vreme održava zdravu i spasonosnu distancu između subjekta i tog lažnog
sveta.
Svoj pesnički potencijal Blanuša dokazuje i mnogim autopoetičkim
promišljanjima, rasutim na mnogim mestima. Jedna od ključnih pesama ove zbirke,
autopoetička i programska svakako, jeste „Hermeneutika φ-a“, u kojoj se autorka
zalaže za pesničku celinu, a ne fragmentarizaciju analizom (uključujući i ovu
koja je pred vama) gde se, po njenom viđenju, gubi životnost i smisao poezije:
„Priznaj pesmi slobodu, ne guši je mislima/ pusti je da otraje/ rečima ubijaš
ćutanje/ koje ostaje posle svake pesme.“ Takođe, ovde se autorka zalaže za
autonomnost poezije, za to da pesništvo ne služi nikome i ničemu osim sebi
samom: „Dopusti pesmi da/ bude samo pesma/ a ne tvoj tron“.
izvod iz recenzije
Bojan Samson