KONKURS ZA NAGRADU „BOGDAN ČIPLIĆ” 2026.

Banatski kulturni centar po peti put raspisuje konkurs za književnu Nagradu „Bogdan Čiplić” za najbolji prozni rukopis na srpskom jeziku.

Nagrada je ustanovljena u znak sećanja na Bogdana Čiplića, književnika, prevodioca i upravnika Srpskog narodnog pozorišta (Novi Bečej, 2. XI 1910 – Beograd, 23. VI 1989). Dela: Poljana, Divlje jato, Paorske balade, Mrtva Tisa, Okamenjena stada, Slatko pravoslavlje, Snaga zemlje, Stravična zvona, Na veliko i na malo, Dečaci sa Tise, Sinovi ravnice, Okovi, Jaruga, Đura Jakšić i dr.

Rukopis u Word dokumentu (do 100 A4 strana, Times New Roman 12) zajedno sa kontakt podacima autora (mejl, adresa, telefon, kratka biografija) poslati na: bogdanciplic@gmail.com 

Konkurs je otvoren od 01. 9. 2026. do 30. 9. 2026. godine.

Žiri radi u sastavu: Radovan Vlahović, književnik i direktor Banatskog kulturnog centra, (predsednik žirija), msr Milana Poučki i msr Nenad Stanojević.

Rezultati konkursa biće objavljeni do 30. 10. 2026. godine.

Nagrada pobedniku konkursa podrazumeva objavljivanje rukopisa u izdanju Banatskog kulturnog centra.

Konkurs se realizuje uz podršku Opštine Novi Bečej. 

Radovan Vlahović: „SAVANI: Draga Saveta: Knj. 2.“

 

272 str, broš. povez, 19 cm, 2026. god.

ISBN 978-86-6029-711-4

Cena: 1600 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE ili telefona:

www.bkcknjige.rs

069/783-155

Edicija ROMAN

SAVANI
NOVOZENITISTIČKI TRIPTIH
ZAVERA
DRAGA SAVETA
IZDAJA

Literaturom, a pogotovo romanima, čisti se duša od protivurečnosti i zlobe, zavisti, pakosti i svakog drugog smrada što nam nagoni diktiraju. Stanje ravnodušja koje nas povremeno pritisne nakon otkrića da smo zagospodarili nagonima, pa i nagonom za životom, ne treba nikada shvatiti tragično i preterano emotivno.

Eros nije naš problem u duhovnom biću u fizičkom smislu. Oduhovljeni i metafizički Eros otelotvoruje se u žudnji za radošću, ali ne onoj primitivnoj, animalnoj i sebičnoj, već onoj najuzvišenijoj, astralnoj, kojoj smo mi, novozenitisti, oduvek težili.

(odlomak iz romana)

Druga knjiga Triptiha o novozenitistima nosi samoobjašnjavajući podnaslov Draga Saveta i to nam je jasno iz početnih redova knjige. Lena, važna književna junakinja iz prve knjige, u epistolarnoj formi izlaže svoja razmišljanja i traži savete – a čini se kao da pre svega želi sebe da sluša – od svoje (fiktivne?) prijateljice Savete. Dobar deo početka knjige posvećen je Leninim razmišljanjima, a to povlači i pitanje – zašto? Ako se vratimo na prvu knjigu Triptiha setićemo se da je metafikcijski junak Radovan Vlahović odlučio da se posveti svojim književnim junacima. Ovoga puta on to čini sa svojim književnim junakinjama. Lena dobija ulogu glasnogovornice. Preko početnih Leninih pisama Vlahović se okreće animi u svojim književnim delima. Kroz njenu lirsko-narativnu ispovest – pretočenu ponekad u tok svesti – spoznajemo njenu sudbonosnu ulogu među novozenitistima, i ono što je čini differentia specifica u toj družini. Lenine reči su kritika ne samo njenog vremena: kroz slobodu izražavanja i iznošenje ideje o ženama kojima je dostupna viša svest, njene reči imaju težinu ozbiljnog preispitivanja uloge žene u tadašnjem socijalističko-patrijarhalnom društvu, ali i kao oštra polemika sa frojdovskim psihoanalitičkim aparatom. U tom svetlu ne čudi što je Vlahović odabrao da postavi temelje svoje knjige na Leni, njenoj figuri i na ženskom principu. Ona je „Samo za ludake“ (po Heseu) Vlahovićeve knjige.

(iz recenzije)

Viktor Škorić

Likovi nisu oblikovani u tradicionalnom psihološkom smislu, već funkcionišu kao nosioci ideja i različitih oblika svesti. Lena se izdvaja kao centralna, ambivalentna figura – istovremeno subjekt i objekat pripovedanja, žena rastrzana između erotskog, emotivnog i intelektualnog identiteta. Njena unutrašnja podeljenost odražava širi rascep između tela i duha, ljubavi i stvaranja, slobode i zavisnosti. Nasuprot njoj stoji Šveps, kao glas racionalne, elitističke koncepcije umetnosti, dok likovi poput Marka ili Josipa Micića uvode dodatne kontraste između sveta reda, svakodnevice i unutrašnjeg haosa. Kolektivni lik novozenitista dodatno širi značenjski horizont romana, funkcionišući kao mitologizovana umetnička grupa čija težnja ka apsolutu završava tragično, čime se problematizuje granica između genijalnosti i zablude. Pripovedač nije neutralan posmatrač, već subjekt koji postepeno gubi distancu prema sopstvenoj priči, ulazeći u prostor u kojem istraživanje prelazi u identifikaciju. Taj proces dovodi do razgrađivanja jasne granice između onoga ko priča i onoga o kome se priča, što je jedna od ključnih postmodernističkih odlika.

(iz recenzije)

Vanja Kovačević

Na samom kraju, možemo zaključiti da Draga Saveta ne donosi razrešenje, već dodatno produbljuje zagonetku koju Radovan Vlahović stavlja pred čitaoce. Ona nas ostavlja zamišljene pred materijalom koji još uvek traži svoj oblik, ali upravo u toj nedovršenosti potvrđuje i svoju autentičnost – kao svedočanstvo jednog dugog i upornog pokušaja da se život i literatura dovedu u istu ravan. Ostaje, stoga, da sačekamo treću knjigu i konačno saznamo da li će se rasuti materijal sabrati u celinu, ili će upravo u toj rasutosti pronaći svoj konačni oblik.

(iz recenzije)

Mladen Đuričić

Rezultati konkursa Banatskog kulturnog centra i Grada Kikinde za objavljivanje prvih knjiga mladih autora

 

Konkurs za ediciju „Prva knjiga”, koji tradicionalno raspisuju Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa i Grad Kikinda, bio je otvoren za mlade autore koji su slali neobjavljene rukopise poezije, proze, eseja i književne kritike. Žiri je radio u sastavu: dr Mladen Đuričić, književni kritičar; msr Andrea Beata Bicok, književna kritičarka; i Radovan Vlahović, književnik i direktor BKC-a (predsednik žirija).

Kao i ranijih godina, žiri je nastojao da među pristiglim rukopisima prepozna i nagradi književne glasove koji će svojim kvalitetom opravdati ugled edicije „Prva knjiga”, koja već osamnaest godina predstavlja jedno od važnih mesta afirmacije mladih autora. Tokom rada razmatrani su svi pristigli rukopisi koji su ispunjavali konkursne uslove, a vođeni su iscrpni razgovori o njihovim umetničkim dometima, autorskoj zrelosti i spremnosti za objavljivanje u okviru ove edicije.

Ove godine pristigao je manji broj rukopisa nego prethodnih godina, što je, po mišljenju žirija, između ostalog uslovljeno sve većim brojem srodnih konkursa za mlade autore i prve knjige, kao i pomerenim terminom raspisivanja konkursa.

Ovogodišnji konkurs obuhvatio je raznovrsne rukopise – od poezije i proze do radova koji zalaze u oblasti esejistike, duhovnosti i tumačenja religijskih i kulturnih tema. Žiri je u velikom broju rukopisa prepoznao zanimljive ideje, autentične glasove i stvaralački potencijal, ali je procenio da bi dodatni autorski rad i dalje razvijanje određenih rukopisa mogli doprineti njihovoj punijoj umetničkoj zaokruženosti i izražajnoj snazi. Kod pojedinih radova uočeni su elementi koji bi daljom doradom mogli biti značajno unapređeni, pre svega u pogledu kompozicione organizacije teksta, jezičko-stilske ujednačenosti i oblikovanja rukopisa kao celine. U rukopisima koji se bave složenim društvenim, istorijskim, filozofskim ili teološkim pitanjima žiri je prepoznao značajnu autorsku posvećenost, što ovim putem posebno pohvaljuje, ali i potrebu za snažnijim kritičkim utemeljenjem pojedinih teza. Takođe, deo prijava nije u potpunosti odgovarao formalnim uslovima konkursa, zbog čega svi pristigli rukopisi nisu mogli biti uzeti u razmatranje prilikom donošenja konačne odluke.

Polazeći od visokih kriterijuma koje je edicija „Prva knjiga” uspostavila tokom svog dugogodišnjeg trajanja, a nakon pažljivog čitanja i vrednovanja pristiglih rukopisa, žiri je doneo odluku da ove godine napravi presedan i objavljivanjem prve knjige nagradi jednu autorku:

Željka Aleksić – „Žena koja ima tremu” (Beč).

Odluka da ove godine bude nagrađen samo jedan rukopis proistekla je iz želje žirija da sačuva visoke kriterijume po kojima su konkurs i edicija „Prva knjiga” prepoznatljivi tokom gotovo dve decenije svog postojanja. Takva odluka ni na koji način ne umanjuje trud i potencijal ostalih učesnika konkursa, među kojima je bilo rukopisa koji ukazuju na nesumnjiv dar za pisanu reč i autorsku posvećenost. Žiri veruje da mnogi od tih autora poseduju potencijal za buduća značajna ostvarenja i podstiče ih da nastave rad na svojim rukopisima, razvijaju ih i usavršavaju, te da i ubuduće učestvuju na konkursu. U obrazloženju žirija dalje se navodi:

Rukopis „Žena koja ima tremu” izdvojio se svojom autentičnošću, savremenim senzibilitetom i upečatljivim pesničkim glasom. U njemu se lično iskustvo migracije, rada, odrastanja, ženskog identiteta i pripadanja pretvara u književno uverljiv i umetnički zaokružen svet. Autorka uspešno spaja intimnu ispovest sa društvenim opažanjem, gradeći poeziju koja istovremeno svedoči o iskustvu pojedinca i govori o temama koje prevazilaze ličnu ravan.

Posebnu vrednost rukopisa predstavlja sposobnost autorke da svakodnevne situacije, porodična sećanja, društveni kontekst, iskustvo života između dve sredine i osećanje trajne izmestenosti pretoči u sugestivne pesničke slike, oslobođene patetike i opštih mesta. Njena poezija odlikuje se iskrenošću, samosvešću i izraženim osećajem za ritam savremenog jezika, dok se humor, ironija i emotivna ranjivost smenjuju u pažljivo oblikovanoj celini.

Željka Aleksić pokazuje autorsku zrelost i književnu sigurnost koja prevazilazi okvire debitantskog rukopisa. Njena poezija otvara prostor za dijalog između ličnog i kolektivnog iskustva, između zavičaja i emigracije, između umetnosti i svakodnevice, ostavljajući snažan utisak na čitaoca i potvrđujući da je reč o autorki čiji će se književni razvoj sa pažnjom pratiti u godinama koje dolaze.

Željka Aleksić je vizuelna umetnica iz Srbije koja živi i radi u Beču. Diplomirala je 2023. godine na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, gde je i dobitnica više značajnih nagrada i stipendija. Poeziju piše od 2012. godine. Aleksić danas razvija umetničku praksu koja povezuje vizuelnu umetnost, performans i poeziju, istražujući odnose između umetnosti, rada, migracije i društvenih struktura.

Nagrađenoj autorki čestitamo, a svim učesnicima konkursa zahvaljujemo na ukazanom poverenju.

Rukopis nagrađene autorke biće objavljen u ediciji „Prva knjiga” Banatskog kulturnog centra.

Konkurs za prve knjige – obaveštenje o produžetku roka

Rok za saopštavanje rezultata konkursa za objavljivanje tri prve knjige mladih autora do 35 godina starosti je produžen. Rezultati konkursa će biti objavljeni 15. 06. 2026.

Radovan Vlahović: „SAVANI: Zavera: Knj. 1.“

 

272 str, broš. povez, 19 cm, 2026. god.

ISBN 978-86-6029-709-1

Cena: 1600 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE ili telefona:

www.bkcknjige.rs

069/783-155

Edicija ROMAN

SAVANI
NOVOZENITISTIČKI TRIPTIH
ZAVERA
DRAGA SAVETA
IZDAJA

I već sada, dok ispisujem ove redove, i kad je čitava drama oko Novog Zenita i novozenitista zaokružena i jasna, i posle vremenske distance od oko pedeset godina, mnogi akteri naše priče verovatno bi se drugačije danas ponašali, drugačije bi se odredili i prema sebi i prema svetu oko sebe. Ali – svako vreme nosi svoje breme – i eto još jednog idioma koji se proteže kroz godine koje su za nama...

(odlomak iz romana)

Triptih Savani započinje romanom Zavera, koji predstavlja nastavak složenog i pažljivo građenog književnog dijaloga Radovana Vlahovića sa junacima koje je sam stvorio, a koji su tokom vremena prerasli početnu zamisao i postali trajna, gotovo sudbinska prisutnost u njegovom književnom stvaralaštvu. Iako otvara novo troknjižje, Zavera funkcioniše i kao samostalno delo – kao „roman u fragmentima”, sačinjen iz različitih vremenskih slojeva, iskustava i unutrašnjih zapisa koji su nastajali tokom dugog niza godina.

Jedan od najupečatljivijih motiva romana jeste ideja da se „ep u dvanaest ruku” („ep o novozenitistima”) piše „sam od sebe”, po nekom unutrašnjem diktatu koji prevazilazi racionalnu kontrolu. U tom smislu, autor sebe postavlja u poziciju medijuma, izvršioca testamenta i čuvara duhovne zaostavštine novozenitista. Međutim, ta pozicija je za njega istovremeno i privilegija i teret. Ona podrazumeva odricanje od potpune autorske kontrole i prihvatanje činjenice da likovi, jednom stvoreni, nastavljaju da žive sopstvenim životom u svesti pisca. Oni ga posećuju, javljaju mu se i traže da budu zabeleženi. O tome svedoči i upečatljiv odlomak u kojem junaci preuzimaju kontrolu nad pripovedačem, praktično ga pretvarajući u zarobljenika sopstvene imaginacije.

Ova knjiga se, stoga, može čitati i kao „roman o pisanju”, o odnosu između autora i njegovih junaka, ali i kao knjiga o istrajnosti jedne ideje koja traje decenijama. Novozenitisti su izmišljeni, ali njihovo prisustvo u tekstu deluje stvarnije od mnogih realnih biografija. Oni postoje zato što ih pisac ne napušta, već im iznova daje glas – u beleškama, na blogu i, napokon, u knjigama.

(iz recenzije) 
Mladen Đuričić

Vlahović fragmentarnošću pokušava da nadigra velike mase vremena i da iz različitih perspektiva sagleda novozenitističku borbu za lepotom. Tu izluziju koja je stvarnija od života. Od običnog života. Ali koje ima jedino u životu, običnom, jednostavnom. Zato će povratak bludnog sina biti dočekan pesmom i igrom. Onaj sin koji ostaje kod kuće nikada neće osetiti takvu očevu ljubav.

„Bili su umetnička grupa, a mislili su da su borbena trupa što menja svet lepotom i donosi radost. U stvari, samo su izmišljeni likovi u prošlom vremenu, u jednom romanu i glavi jednog pisca, koji je prestao da ih se seća, pa sad beleži njihove lažne biografije, tek da pokaže da nije odustao, da se nije predao, da još uvek neguje, kao bajagi, to sveto ludilo kojim je samog sebe zadojio još u mladosti.”

(iz recenzije) 
Nenad Stanojević

 

Zavera je književni univerzum Radovana Vlahovića u malom. Iako je reč tek o prvoj knjizi triptiha, možemo reći da ona već sada sabira sve piščeve teme, motive, opsesije i književne uzore. Nije redak slučaj u knjizi da se prepoznaju reference na druga književna dela ovog autora („Sećaš li se Samaroplavetnila“), književni likovi iz drugih okruženja („Marko je bio drug sa Ljubom Vlahovićem, Radovana Vlahovića pradedom“) ili na one jednostavne, a teže prepoznatljive aluzije koje su dostupne samo pažljivim i istrajnim čitaocima (kao u sceni „napada“ književnih junaka na autora zbog manjka „posvećenosti“). Naposletku, sudbina svakog novozenitiste iz ove knjige predstavlja jedan od puteva koji pisac želi da istraži jer je te sudbine prepoznao i u sebi. Bilo da je reč o malopre spomenutom Mariju, bilo da je reč o Švepsu, Riđobradom, Leni, Žigosanom ili o ljudima koji dolaze u kontakt sa njima – neimenovani pisac, Cakani – njihova međusobna povezanost i dalja sudbina nakon navodnog kolektivnog samoubistva u Dvorskoj bašti u Sremskim Karlovcima ostaje misterija koja će se razjasniti u daljim delovima ovog triptiha. Pritom treba imati na umu da je čitalac u stalnoj neizvesnosti oko toga kome može verovati, čije reči autor navodi, da li se to zaista tako desilo i, naposletku, ako su se oni razišli – ko je izdao novozenitizam?

(iz recenzije) 
Viktor Škorić

Marija Miljković: „Pesmarica za tri srca“

 

Edicija KNJIŽEVNOST ZA DECU / POEZIJA

88 str, tvrdi povez, ilustr., 21 cm, 2026. god.

ISBN 978-86-6029-707-7

Cena: 1800 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE ili telefona:

www.bkcknjige.rs

069/783-155

... I misli nana: „Kad je već tako,

neću više slati skupe poklone

što se začas pokvare il’ slome,

već nešto što se ne gubi lako.

Sačuvaću, za njih, paperje snova,

vrapčića cvrkut, kap letnje kiše,

i radost pčelice kad se zaplavi

cvet ljubičice u rosnoj travi!“ ...

Glavne junakinje ovih pesama su Marijine tri unučice, i ono što ih okružuje i oni koji ih okružuju. Moglo bi se reći da je ova knjiga neka vrsta Naninog (bakinog) poetskog dnevnika u kojem se trudi da devojčicama sačuva uspomene iz najranijeg detinjstva, kojih će se one, kad porastu, sećati maglovito pa će ih osvežavati video-zapisima i fotografijama, ali pravu toplu svežinu i autentičnost daće im upravo Nanine pesme. Tako sačuvana lepota detinjstva i ljubav koju su deca dobijala i davala urežu se u dušu i tu uvek ostaju. 

„Pesmarica za tri srca“ nije samo za internu upotrebu jedne porodice, nego može valjati i drugim bakama, dekama i unučićima u druženju, učenju, a kasnije i podsećanju na neke lepe trenutke, jer će se u njoj mnogi prepoznati. Knjiga može pomoći i onima u dobu između unuka i baka i deka da se na trenutak vrate u najlepši period sopstvenih života, obnove energiju i dobiju novu snagu za borbu koju život, u tim godinama, neminovno iziskuje.

Nanin autentični poetski dnevnik nastao je kao plod ne samo Marijinog pesničkog nego i talenta da u sebi sačuva i uvek neguje, dete, a u ovim zrelim godinama ga je svesno i namerno ponovo oslobodila.

Ovo može biti i priručnik svima, kako decu učiti i od njih učiti, kako opet uživati i radovati se sa decom, kao dete.

(iz recenzije)
Dragan Batinić, književnik

 

Može se slobodno reći da su tri pesme vršnjakinje svojih glavnih junakinja, Marijinih unučica. Dugo i željno iščekivane, sve tri devojčice su, slično daru za povojnicu, koja se u našem narodu nosila na dar novorođenčetu, dobile od svoje nane na dar pesmu. Potom ih je ona izvezla svilenim koncem, baš kao što su naše praroditeljke vezle svoja najdublja osećanja i predavale ih svojim ćerkama i unukama kao neraskidive niti očuvanja i napretka mlade porodice – na korist, na radost i na trajanje.

Kao što to često biva, pesme se rađaju kada ljubavi postane tesno u grudima i kada ona mora i na bližnje, na znane i na neznane, da se izliva. Tako su potekle i ostale pesme iz ove zbirke, tako su jedna drugu sustizale, u lepoti izraza dopunjavale.

Marija s lakoćom posmatra svet očima deteta, približava ga deci, a tako nevinog i začuđujućeg, vraća ga i nama odraslima. To čini upravo mudrošću koja sve uzraste i sve tajne poznaje. U ovim pesmama se godine ne broje, jednostavno, one tu i ne postoje. Pesme koje se nižu pružaju iščitavanje razumom u kojem sve vrvi od pokreta, od neponovljivih saznanja, od svakodnevnih dogodovština i života dece u kući, u dvorištu, na izletima, od igračaka, od druženja, od mudrih razumevanja sitnica, od duhovitih i vrcavih rečenica.

(iz recenzije)
Dragica Oličkov, pesnikinja