Marica Šljukić: „Tezga pokraj puta : sociološka analiza karakteristika i položaja malih proizvođača na srpskom tržištu hrane”
„Aleksandrovački letopis: Knjiga 3.”
Izdavači
BANATSKI KULTURNI CENTAR, Novo Miloševo
i
UDRUŽENJE RATNIH DOBROVOLJACA 1912–1918,
NJIHOVIH POTOMAKA I POŠTOVALACA, Aleksandrovo
Za izdavače
Radovan Vlahović
Dara Kovačević
Glavni i odgovorni urednik
Dr Milan Micić
Uredništvo
Dr Milan Micić
Miodrag Cvetić
Vladislava Ignjatov
Recenzenti
Dr Predrag Vajagić
Mr Pavle Orbović
Ivo Munćan: „Stare priče iz ravnog Banata”
Radovan Vlahović: „Bapa” (prevod na francuski Tamara Balaž)
Predrag Jašović: „La vie de Nulhome de Nulleplace” („Žitije Nikovića iz Ništića”, prevod na francuski Tanja Pajić)
Radovan Vlahović: „Mučenici” – „Bapa”, knjiga treća (drugo izdanje)
Goran Blagojević: „Šapat razglednica”
Već u prvim redovima ove poetske knjige, Goran Blagojević – koji iza sebe ima već tri naslova – ostavlja mali autopoetički putokaz gde kaže: „Nije mi teško sročiti rimu / Napravit malu, slatku pesmicu. / Ali јa želim izazvat plimu, / posejat ljubav u vašem srcu“. Pesnik ovom minijaturom, koja funkcioniše i kao lajtmotiv zbirke i kao prološka pesma, crta mapu uz čiju pomoć ćemo se kretati brdima i podnožjima cele knjige. Naime, ovo ne bi trebalo shvatiti kao tematski obrazac, budući da se Blagojević u Šapatu razglednica većinski opredeljuje za motiv (neuzvraćene) ljubavi, a manje za pevanje o orfejstvu, stoga bi ovaj uvodni katren ipak označavao duh autora zbirke, čiji je cilj da svakom svojom pesmom dotakne čitaoca.
Šapat razglednica nije knjiga čvrste strukture, odnosno nije uvezana ciklusnim principima, čak bi se moglo reći da je koncepcijski polarizovana, budući da su njena polja interesovanja međusobno udaljena (...) Poezija Gorana Blagojevića, stavljena među korice ove nevelike zbirke, odiše nostalgijom, bilo da se radi o staroj ljubavi, zavičaju, majci, dedi, propuštenim prilikama, pa čak i vremenima boljeg političkog delanja. Dakle, to je nit koja povezuje pesme različitih preokupacija i čini da korice koje dele ne budu tesne.
Milan Tica
Goran Blagojević: „Zemo” (drugo izdanje)
Marija Stanković: „Deo mene” (drugo izdanje)
Pesnikinja Marija Stanković, koju možemo slobodno nazvati savremenim pesnikom, svojim napisanim stihovima je dokazala kako je zaista potrebno malo da čovek bude samo čovek. U stihovima se Marija brine o osobama koje voli i onima koje ne zna, a koji su prolaznici, jer želi da svi budu srećni i da se raduju malim stvarima. Brigu o drugima predstavlja kao „oluju”, zbog čega se izvinjava pisanom rečju: „Ako i vas prate moje oluje, ovim se putem izvinjavam.” Takođe, kroz stihove „Ima li tu uopšte mene ili ni mene tu više nema” pesnikinja, gledajući kroz prozor, izražava zabrinutost kada nema sveta, jer ona voli ljude i voli život. Marija u pesmi „Kako spasiti ljubav” stihom „Ljubav je spas” nalazi odgovor, a složićemo se da je tako jer jedina pojava koja povezuje, koja umiri dušu toplinom i sprečava stradanje jeste – ljubav među ljudima. Kada neko donosi hladnoću u život, pesnikinja mu se obraća stihom „Mom si proleću zauvek stranac”, jer želi da uvek bude vedra i nasmejana. Moj poseban utisak jesu, u „Zajedničkoj pesmi”, stihovi: „Ali reči ne valja rasipati!/ Podelimo ih ipak na dane/ U još neku pesmu nek stane/ Ovaj naš život/ I ne prestane.” Ovim je pesnikinja rekla mnogo, a ja kažem da treba živeti za svaki naredni dan i tople reči izgovarati u svakom narednom danu.
Špejtim Sojeva Sole