Bojana Nikoletić: „Gradske priče“

Banatski kulturni centar, 2015.

100 strana, broš. povez, 13x20 cm

Ilustracije: Bojana Nikoletić

U središnjem delu knjige, koji nosi naziv Gradske priče, autorka nam otvara i slika život jedne urbane dame, sa proširenom svešću o sebi i o svetu koji je okružuje, otkriva nam život i svakodnevicu koja uvek ume da nas iznenadi lepim i naopakim licem. Bojanina junakinja, prolazeći Beogradom koji vrvi od ljudi, živi svoj spoljašnji ali i unutrašnji život u kom vodi monologe i komentariše ono što je videla i što joj se događa. Autorka nas pripovedanjem vraća u svet detinjstva i prostire pred nas slike koje se pamte i koje su bile specifične za šezdesete godine u banatskom gradu Zrenjaninu. Toplina i blagost kojom nam Bojana priča omamljuje i vodi nas da čitamo dalje i dalje. Bojanine priče su kratke i često imaju u sebi notu zaumnosti, nostalgije, apsurda i fantastike. Svaka od njih je svet za sebe, a promenom mesta, vremena, teme, kao i stilskim varijacijama u pripovedanju, one nam se nude kao povod za razmišljanje i šokiranje i prosto nas, na trenutke, drmaju i tresu i kao da nama, čitaocima, kažu: „Probudite se, život nije ono što vam serviraju na televiziji. Život je drugačiji od slike koju vam vlastodržci o njemu nude. Otvorite oči, ovo je vaše vreme, a u njemu treba samo da ste svoji i da živite ono što vi jeste!”

Gradske priče Bojane Nikoletić su nadrealna prozna ostvarenja koja nas na jedan kafkijanski način vode svetom De Kirikovskog grada u kome se slike smenjuju, gde su događanja nelogična i gde nam se čitanjem istih otvara naše nesvesno u kome, kad se zateknemo, prosto zanemimimo, što je i bio autorkin cilj.

Središnji deo knjige Bojane Nikoletić koji nosi naziv Gradske priče, po kome ova, po svemu neobična, postavangardna knjiga nosi naziv, pomera granice čitanja i pokazuje da priče pisane tehnikom iskidanog teksta, u fragmentima i sa svega nekoliko rečenica, pripovedanjem u fleš bekovima svesti, mogu biti itekako zanimljive, nesvakidašnje i da umeju držati i prikovati čitaočevu pažnju za sebe. Ove priče zaista zaslužuju pažljivo čitanje i percipiranje iz samog konteksta pročitanog, jer ako bismo pokušali da ih racionalizujemo na način kako se to čini u petparačkim romanima, desio bi se otpor, ogroman otpor u našim glavama i shvatili bismo da je to nemoguće. Dakle, evo jednog lepog primera kako u samo nekoliko priča možemo videti razliku između umetničke i trivijalne proze.

Izvod iz recenzije

Radovan Vlahović

Vladimir Bajić: „Užas koji prija“

Banatski kulturni centar, 2015.

64 strane, broš. povez, 13x20 cm

Foto-ilustracija naslovne strane: Senka Vlahović Filipov

Vladimir Bajić je pesnik žara, mladosti i nadahnuća. On nam jednako lepo i iskreno peva i u slobodnom i u vezanom stihu. Njegova poezija je satkana od vatre i ne­mira, od želje da se nađe most, koji ova poezija u neku ruku i jeste, između stvarnosti i sna, između lepog i ru­žnog, između doborog i lošeg, raja i pakla, umetnosti i ži­vota. Vladimir svoje unutrašnje bure i previranja ispi­­su­­je jezikom čistim i ekspresivnim. On ponekad la­men­tira nad naopakošću sveta u kome živimo, sveta koji ug­lavnom ne razume našu potrebu da se stopimo sa njim, ali nika­ko ne sami, već sa animom, koja je stvarna ko­li­ko je i snovi­đenje. 

Ova knjiga odiše melodičnim trubadurskim emo­ti­v­nim tonom. Ona je savremena i u trendu jednako ko­li­ko može i arhaično da zvuči. Vladimir Bajić dolazi na srp­sku književnu scenu kao jedno novoromantičarsko osve­že­­nje koje ponovo u prvi plan stavlja ljubljenu dragu, ani­­­mu, koja je zvezda vodilja, lepa i nedostižna na trenutak, ko­ja je večna i koja je „užas koji prija”.  

Izvod iz recenzije

Radovan Vlahović

Vladimir Gavrilov: „Marim ja”

Banatski kulturni centar, 2015.

48 strana, broš. povez, 13x21 cm
Foto-ilustracija naslovne strane: Dragan Belić

Već od samog naslova, autor nam idiomom Marim ja otvara asocijacije koje nam taj izraz donosi sva­kog tre­nuka kad ga čujemo. Marim ja je izraz ko­ji je odo­maćen ovde, kod nas u Banatu, i govori vi­šeznačno o onome ko ga izgovara. A upotrebljava se u mnoštvu različitih situ­acija. Kad postavimo pi­­­tanje prijatelju: Da li želiš nešto da jedeš?, on od­govori: Marim ja, a to znači i mogu i ho­­ću, ali ne moram. Sam termin nam govori o mirnoći, sta­­lo­­že­no­sti i spremnosti pesničkog subjekta da svet oko se­be gleda neostrašćeno i da, ne namećući svoju li­čnost kao centar sveta, pokaže u svakom trenutku spremnost na kompromis i na toleranciju.

Ovaj pesnički prvenac je veoma orginalan, jer se autor ne bavi poezijom na jedan učen način, njega to i ne in­teresuje. Za njega je pesma sve ono što ima ri­tma, rime i duha, onog narodnog, domaćeg, banat­skog, koji nam svima kaže: Može, a i ne mora, to jest Marim ja, ili A sada neću ni kako ja hoću.

Zavičaja ni jednog nema bez zavičajnih pesnika, a oni, kad su u dalekom svetu, najlepše iz tuge i no­stal­gije pevaju o njemu. Tako je i ovaj stihoplet pe­sama Vla­di­mira Gavrilova pod nazivom Marim ja njegov skro­mni doprinos narodnom zavičajnom pe­vanju srednjeg Ba­nata.  

Radovan Vlahović

Milka Tomić: „Nepoznati gospodin”

Banatski kulturni centar, 2015.

200 strana, broš. povez, 13x20 cm

Uprkos globalnim promenama u prirodi i me­đu ljudima, u vremenu kad sve polako i sigurno gu­bi smisao, sam ljudski život pretvara se u obični broj kojim upraljavljaju nevidljive vlade povlačeći konce kako im prema interesnim situacijama odgovara. Autorka Milka Tomić nas novim romanom Nepoznati gospodin vraća u središte ljudske zajednice, u odnos mužkarca i žene, u odnos Adama i Eve u nekom prelaznom životnom raju s početka trećeg milenijuma i pušta ih da realizujući svoje živote ostvaruju ljubav u svim njenim oblicima. Milka Tomić u romanu Nepoznati gospodin ljubav i strast ne ograničava samo na period mlado­sti, već im daje i u kasnijim životnim dobima jednaki značaj, važnost i smisao začina životu sa svešću da je sa ljubavlju život lepši i savršeniji nego obično.

Izvod iz recenzije
Radovan Vlahović

Humanitarno književno veče Radovana Vlahovića u zrenjaninskom zatvoru

 25. februara 2015. godine u Okružnom zatvoru u Zrenjaninu održano je

autorsko veče književnika Radovana Vlahovića.

Radovan Vlahović i Senka Vlahović Filipović čitali su priče i pesme iz više Vlahovićevih knjiga: Ode vek, Moj san je stvarnost, Ljubavne i OK priče, Džems Bond u kratkim pantalonama i Nenajavljeno kao smrt.

Teodora Lazić, Senka Vlahović Filipov i Radovan Vlahović.

Prema rečima Teodore Lazić, saradnika za kulturno-prosvetne aktivnosti u Okružnom zatvoru u Zrenjaninu, osuđena lica se rado odazivaju da prisustvuju ovakvim programima koje im uprava povremeno organizuje, a umetnici gostuju humanitarno. Radovan Vlahović izjavio je da je sa velikim zadovoljstvom nastupao i da mu ovo nije prvi put da predstavlja svoje knjige u zrenjaninskom zatvoru.

 Radovan Vlahović i Predrag Radaković, pesnik i čuvar u zrenjaninskom zatvoru.