Roman Evo čoveka Radovana Vlahovića jedan je u nizu autorovih savremenih istraživanja srpske i vojvođanske avangardne i neoavangardne umetnosti, što je već u niskom startu osobenost romana koja će zainteresovati čitaoce radoznale svesti i alternativnog ukusa. Evo čoveka je literarni hibrid koji harmonično uklapa nekoliko žanrovskih okvira i tematskih polja. U središtu Vlahovićevog romana nalazi se, još jednom, iskustvo avangardističkog zenitizma i neoavangardnog „Novog zenitizma“, čije se poetičke postavke, ideologije i učesnici oslikavaju kroz uspomene i perspektivu likova Josipa Micića, fantomskog dvojnika, ili bolje reći obrnute slike u ogledalu zenitiste Ljubomira Micića, i avangardnog slikara Marija, razapetog između želje za uspehom u pariskim umetničkim krugovima i emotivnoj nemogućnosti da raskrsti sa svojim konzervativnim banatskim zavičajem. Vlahovićeva postmoderna, fragmentarna obrada Künstlerromana može se čitati kao neka vrste kreativne sinegdohe vojvođanskih neoavangardnih grupa i scena koje su se, poput mnogih sličnih pojava u posleratnoj Evropi, gotovo u podjednakoj meri razvijale u urbanim centrima i ruralnim predelima. U romanu se stoga nailazi i na prozna razmatranja neoavangardnih pojava poput konceptualističkog eksperimenta, performansa, radikalnog nihilizma, anarhije i protivdruštvenog delovanja u tradicionalističkoj sredini i strogom, gotovo totalitarističkom društvenom uređenju.
Evo čoveka je složeno delo, koje se pritom pitko čita. To je „roman o umetniku“ sa tematski svežom postavkom vojvođanske neoavangarde; potom, tradicinalni porodični roman; pa i savremeni emigrantski roman; na kraju, ovo delo obogaćeno je vešto upletenim memoarskim elementima samog autora: u lucidnom činu, lik samog Radovana Vlahovića pojavljuje se kao sporedni junak u romanu. Evo čoveka je intrigantan omaž jednoj kulturi, vremenu, umetnosti i idejama.
Miloš Jocić
Radovan Vlahović u ovom romanu čitaocima predočava nasleđe „energetike stvaralačkog zenitizma“ (Marija Tanackov) koje još uvek, možda, opstaje na nivou ideje, ali i kao nasleđe za buduće generacije, i to iznoseći sopstvenu i posve intimnu književnu kartografiju „Novog zenita“, ali i autentičnu psihogeografiju Banata i njegovu kontekstualizaciju (u doživljaju glavnog protagoniste) u okvirima evropske civilizacije i umetnosti. Lepi Mario, u potrazi za sopstvenim identitetom, u Banatu vidi sve ono od čega želi da pobegne tragajući za svojim „mestom pod suncem“ van nacionalnog, u Francuskoj i Parizu koji je „laboratorijum avangarde“, i u njegovim očima, Banat oslikava nerazumevanje i tupost za suštinu i snagu umetnosti. Mučen savešću zbog kolektivnog samoubistva novozenitista (otelotvorenoj u liku Lea, dvojnika iz ogledala), on prolazi kroz niz metamorfoza, kako bi na bolan način, ipak došao do suštine... – one ničeovske sušine: Kako čovek postaje ono što jeste (dodali bismo i kako umetnik postaje ono što jeste!).
I kao što Ničeovo delo pisano u predsmrtnim danima, kao svojevrsni testament, dobija obrise „izvesnog vidovitog predosećanja, svojstvenog ljudima intenzivne duše i usamljenosti“, tako je i junak Vlahovićevog romana kao „vidovito predosećanje“ doživljavao one epizode koje su najavljivale njegovu fizičku i „simboličku“ smrt, ogoljevajući do najsitnijih detalja umetnikovu dušu i ljudsku usamljenost pred silinom današnje civilizacije. Ovo je, dakle, kako povest o umetniku i iskušenjima umetničkog podviga (o bolu i lepoti stvaranja), jednako povest i o mogućoj sudbini materijalističke civilizacije.
Snežana Savkić
